Buve

AV! AV! Pozdrav svima Av! Za bolji život! Av! Za demokratiju! Av, takođe za pseća vremena! Drugarice i drugovi iz predhodnog postupka nisu nas nešto mnogo brenovali. Umeli su da nas izmarširaju, špicuju cipelom, a i da nas šinterišu. Sada je drugo, animalizam i renesansa! Društva za zaštitu životinja na sve strane! Privatizacija, bre! Gazde, av!

Prost je primer kada ti gazda krene u neku radnju, pa mora negde da te parkira pre nego što uđe. Ima pred svakim dućanom neka pritka, bandera, znak za nešto ili ništa, drvo kakvo gradsko degenerisano što je pobodeno u majku otadžbinu, da te prikače. Važno je da si svestan da nisi baš neraskidivo vezan za rodnu grudu, granični kam zavičaja ili sam temeljac, jer to je toliko tanko da se svaki čas kida sam od sebe. Onda se može desiti da izazoveš zavidnu pometnju među kupcima u pomenutom objektu.

Pošteno, ne mogu ja, kao pseto, da budem kriv što su nam rodni prostori tako nesigurno omeđeni pa svakoga časa ovde neko može da bane, i premesti nam garantovane merke za neku novu, ničim izazvanu crtu. A ti, ajde, znaj onda gde se nalaziš i kuda si krenuo! Ni pseta ne zapišavaju baš svuda, kako im se to nepravedno pripisuje.

Av, av! Tu ja tako privezan čekam, nerviram se i povremeno češnem nogom ispod vrata. To posebno sekira one gospođe sa pudlicama, koje onda vezuju svoje ljubimce što dalje od mene. Zbog buva, kažu, a ne znaju sirote da sam ja kul-džukela, što je danas u trendu i da se najčešće češem tamo gde me ne svrbi. Ono, dobro, imaju pravo te dame što nose dotične nakazice po svojim brushalterima. Ja zaista imam buve i to ne obične. Ove moje su prave svetske rekorderke u skoku u dalj. I tako, što izgleda daleko u životu začas dođe blizu. I one sada imaju buve!

Moj je gazda čovek sasvim u redu, mislim, lik je boli glava. Za ove moje fazone zna, a glavni mu je štos da ode povremeno do onih svojih proletera i uvali im neku kosku. Time, u neku ruku, unapređuje i moj pseći život. Ostalo vreme provodi tako što mene tegli gde god krene. Mogao bih da se zakunem u kučku što me oštenila da me on stalno proučava. Izgleda da je ukapirao koliko je u životu važno da umeš u pravi čas da pustiš buvu.

* * *

Saksija

Mi smo pametan narod. Evo, otkrili smo u čemu je stvar kod saksije. Svaka saksija ima rupu. To nas je dodatno inspirisalo. Shvatili smo da je za nas saksija zakon. I obrnuto, zakon je saksija jer ima rupu, što je vrlo značajan zajednički detalj.

Ljudi koji svakodnevno proizvode ovu vrstu ambalaže nisu ni svesni svoje ogormne uloge i određene istorijske odgovornosti. Nije svejedno kako će se zemlja tu udenuti. Da li će biti rastresita ili sabijena, da li je treba nagaziti pri pakovanju. Pa, kolika je ta rupa, jer može se dogoditi da jako usitnjena zemlja iscuri nepovratno, te da njeni građani shvate da su neoprezno ostali bez otadžbine i tako postali globalni beskućnici.

Samo ne treba zanemariti saksiju i dotičnu rupu kroz koju se može posmatrati svet. Podigneš lepo saksiju, približiš je oku, podesiš otvor i tako nišaneći izvršiš opservaciju bliže i dalje okoline. Može se tako i nebo posmatrati, na primer, zvezde su tada u interesantnom, potpuno okruglom parčetu noći.

U slučaju da je zemlja u saksiji, treba je izbaciti. Uzeti novinu, raširiti je i pažljivo prosuti zemlju iz saksije. Tada će novine biti pune objektivnih vesti iz zemlje, a i onih iz sveta kome je ta zemlja preko glave. Kada čovek pogleda novine zapazi da u zemlji nema ništa. Ni korena da se vrati.

Ali zato kada zvirne kroz onu rupu, pred okom mu čitav svet. U tome je sa saksijom stvar.

* * *

Društvo nerođenih građana

Od nas, što ovde živimo, nema ništa. Mi smo viđeni za rashod. Niti smo mi za ovo društvo, niti je ono za nas. Ali, postoje ljudi koji su prosto rođeni da ovde bitišu.To su oni još nerođeni. Moglo bi se reći da neko svesno računa na ove belokužne elemente, ali jedna dublja analiza svakako bi pokazala o kakvom je društvenom potencijalu reč.

Nerođeni ne opterećuju nikoga, ni roditelje, a ni društvo u celini. Oni ne piške u pelene, ne traže sisu, ne ugrožavaju sistem svojim besplatnim školovanjem. Oni nikada neće postati onaj kadar koji maltretira službenike biroa za zapošljavanje. Pa dalje, oni ne jedu, ne brukaju društvo čeprkajući po kontejnerima. Za njih se ne nameštaju konkursi i ne urgira niko po bilo kom pitanju.

Sa njima su uštede maksimalne jer oni uopšte ne troše, ne oblače se, ne habaju energetske materije, ne doprinose gužvama u saobraćajnim špicevima, po parkinzima i pešačkim prelazima. Čak se i ne žene i ne rađaju decu, čime bi samo društvu nagrbačili novi krug problema: oko stana, obdaništa, vakcinacija, bodova za ovo i ono. A veoma su lojalni, ne bune se protiv vlasti, sistema, politike, ne štrajkuju, ne potkopavaju temelje, ne otimaju društveno, nemaju položaj koji bi mogli da iskoriste, a na izborima redovno se vode kao prisutni.

Još i ne puše, ne piju, ne razboljevaju se, ne leže po bolnicama i ne troše zdravstveni dinar, ne čuče po spiskovima socijalnih ustanova i ne ostvaruju pravo na penziju čime znatno rasterećuju ovu sirotinjsku državu. Čak im ni grobno mesto ne treba po prenatrpanim grobljima, gde ni za žive više nema mesta.

Nerođeni su jednostavno idealni za svako društvo. Još ako bi istraga utvrdila i prihvatila da im se to što nisu rođeni uvaži kao idealni alibi, ako bi se progledalo kroz prste činjenici da ih nigde nema /što je i sa živima slučaj/, ako bi društvo dobilo čvrste garancije da se nikada neće roditi, onda bi taj ogroman genetski potencijal valjalo u budućnosti pametno iskoristiti.

Raša Papeš
Karikatura: Slobodan Srdić/Etna

FB POŠTOVAOCI RAŠE PAPEŠA