Cirkus

Tamo negde u samom vrhu Nebojšine ulice, pa prema maloj svetosavskoj crkvi i zidinama budućeg hrama, koji je tada bio garaža nekog građevinskog preduzeća, postojao je jedan plato gde je svake godine stizao cirkus. Pomenuta ledina je ostala neukrotiva do dana današnjeg jer je pred agresivnim naletom urbanista uspela da sačuva svoj integritet u vidu parka sa popločanom stazom koja vodi prema hramu.

Čim bi cirkuski šator bio raširen po pomenutom prostoru mi, dečaci iz kraja, preskakali smo tarabe i kroz dvorišta, između kaveza sa životinjama i transportnih kamiona i prikolica, stizali smo do šatora. Trebalo je samo odići platno, uzverati se uz šipke koje su držale sedišta i za čas smo bili u zadnjim redovama, na samom vrhu.

Dakle, dugo traje moje druženje sa ovom vrstom zabave, baš koliko i moja zabluda da je za cirkus sasvim dovoljno imati par klovnova, dresera, nekoliko egzotičnih životinja, žonglera, dvojicu-trojicu majstora na trapezu i to bi bezmalo bilo sve.

No, tek sada u pristigloj demokratiji, kada cirkusa navodno ovde više nema, a posle tolikih decenija, shvatio sam da je ta stvar podlegla mnogo zahtevanim reformama. Ustvari, sada je za cirkus potrebno daleko više. Čitav narod, na primer, valja uključiti i sijaset uslova treba uskladiti i ugoditi. I ono što je jako bitno, neophodno je prisustvo što više ljudi iz političkog života i državnog vrha jer samo su oni sposobni da od svega naprave cirkus!

* * *

Ulaz

I stigao narod pred vrata Evrope. Velika vrata, ogroman istorijski trenutak. Samo narod to remeti, on jedini ne odgovara situaciji, mali, pa došao nekako ko sitna boranija.

A tu bila neka portirnica, pa pitao portir svog kolegu: - Je l’, kolega, da l’ to nešto promiknu kroz ulaz il mi se učini?

A onaj pogleda u monitor, jer to su vrata sa video-nadzorom te kamere snimaju svaki delić evropskog predvorja, a i dublje. - Ne bih rekao. Sve je mirno. Mora da ti se pričinilo. To se u demokratiji vrlo često događa, naročito u razvojnoj fazi, pa izgleda da jeste kad nije, da ima kad nema i obratno - odgovorio mu je ortak i nastavio da rešava evropske ukrštene reči na dvadesetak jezika istovremeno.

Tako je mali narod neopaženo ugazio unutra i, gde će, šta će, okupio se oko kontejnera po otadžbinskoj navici da se uveri ima li tu nešto i šta će dalje biti. A kontejner lep, širok, čist, konforan, mogao bi čitav narod tu da stane, da se razbaškari, pa da zamezi i da lepo sačeka dalje orijentacione instrukcije i uputstva. No, nije se usudio da bilo šta preduzme u tom smislu već se umirio, ućutao, ni da mrdne jer ne zna, jadan, kako bi to moglo biti primljeno, tj. da l’ će to biti pozitivno protumačeno ili će, kako to najčešće biva, biti ocenjeno kao nekakav negativan signal.

A narodu je ovde prethodila elitna tura. Bili su to odabrani, reprezentativni, najuspešniji pojedinci, takozvani narodni krem. I to je malom narodu davalo nadu, jer svi su oni bili obesni, oholi, nezajažljive secikese, lopurde pune love i sebe, ljudi koji se uopšte ne krste. I svi glat prođoše!

* * *

Trag

Sneg je padao čitave noći i prepodneva. Slagao se na automobile, drveće i žbunje oko parkinga. Gospodin Simat je više puta dolazio do prozora i posmatrao tu belinu koja je narastala kao obilan šlag na torti. Pa je odlučio da prošeta. Izašao je iz zgrade i krenuo niz ulicu. I posle sat hoda naišao je na trag.

Ovde je neko prošao pre mene, pomislio je, i odmah je osetio da je mnogo lakše pratiti nečije stope utabane u snegu nego se oslanjati isključivo na svoje, tamo gde ljudska noga još nije kročila. Ubrzo je primetio da je tragova sve više, ali da tu ima velike razlike. Nije svaki trag isti. Neki su bili sasvim plitki i sneg ih je veoma brzo popunjavao. Ovde su prošli neki žgoljavi ljudi, razmišljao je, ili neke lake žene u dubokim gojzericama, što mu je bilo logičnije jer mu je ta pomisao draža bila.

Posle jedno pola sata sve se to svelo na jedan baš dubok, jasan i krupan trag. To mu se nešto učinilo poznato. Setio se da mu je otac često govorio da je naše da samo sledimo trag koji nam ostavljaju oni koji su za to zaduženi, a ne da razmišljamo o nekakvim eventualnim alternativnim putevima. Zato je rešio da prati taj trag jer mu je mnogo više obećavao. Gospodin Simat uopšte nije primetio da je prošao periferiju i da je praktično ostao sam na pomenutom tragu. Ipak, par puta se okrenuo i primetio da njegovih stopa nigde nema. Onaj trag je prosto progutao njegove otiske kao da on tuda nikada nije prošao. To je sasvim logično, a posledica je moga kretanja linijom manjeg otpora, zaključio je, a ništa gore nema za čoveka da iza njega nikakav trag ne ostaje.

A onda se desilo da je trag neočekivano nestao. Gle, ti ovo! - poluglasno je uzviknuo. - Gde je sada ovaj? Eto, tako pojedinci vode čitave narode, pa posle nestaju pod nerazjašnjenim okolnostima i u zemlju propadaju. Gospodin Simat je stajao u toj poslednjoj stopi ne znajući gde će sa sobom. Oko njega je bila nesaglediva belina koja mu je izgledala nimalo pitomo. Najbolje je da se lepo vratim jer ovo mi ne sluti na dobro, kontao je i odmah krenuo nazad. Nakon izvesnog vremena sustigao ga je jedan čovek potpuno zaleđen i zavejan. - Tebe da nije bilo je ne bih umeo da se vratim! - reče mu je taj porcelanski lik ledenim glasom i ode.

Tek tada gospodin Simat primeti da ga prati čitava gomila ljudi. - Samo ti idi, a mi ćemo za tobom! - bodrili su ga. - Ovi mora da su me pobrkali u ovoj mećavi sa nekim, pomislio je. No, možda bi svaki narod morao da ima nekog rezervnog vođu koji bi, u slučaju da ovaj glavni zaluta, pogreši, ili ga kakva nesreća zades,i ili ga neki pogrom zatekne, vratio narod nazad, na početak, na vekovna mu ognjišta ili bar negde gde mu je i mesto.

Raša Papeš
Karikatura: Novosti

FB POŠTOVAOCI RAŠE PAPEŠA, Tviter MR SIMAT