Dobro sam to upamtio, iako se dogodilo pre petnaestak godina. Stajali smo u redu i čekali da stignu šećer, brašno, cigarete, a i hleb, nadali smo se, neće izostati. Pošteno, ja sam u redu bio iz sasvim drugog razloga. Ne radim i, normalno, nisam imao pare. No, važno je učestvovati kol’ko da se čovek baš totalno ne otuđi od ljudi, da se ne odvikne od života.
Dakle, gramatički posmatrano, bilo je ne radim ja, i ovaj ispred mene ne radi, ni ona ni ono, ne radimo mi, ne rade oni.
- Niki, bre! – kaže čiča iz reda sa pedantno ufitiljenim brkovima koji po svoj prilici pogađe misli.
- Ti si, bre, matori, čudo jedno! – viknuh mu na uvo.
- A, ’el znaš ti men’? – pita me i upire pogled negde daleko preko svih nas odakle treba da stigne kamion sa prikolicom.
- Kako da ne! – slažem ga očas posla.
U to proleteše avioni. Deca iz reda im mašu. Nedaleko baciše tri-četri bombe tek da nas prođe volja za necivilizacijskim ponašanjem i poganim sistemom.
- To su naši prijatelji Amerikanci! – viknu punačka žena ozarenog lica.
- Ma, ima tu i onih zapadnoevropskih demokrata! – dodaje komšija u sobnim papučama. I svi im iz reda složno, kao retko kad, poskidasmo majku brljivu i oca blesavog.
Usred te gungule i dreke stiže kamion. To je dodatno upotpunilo haos. Digla se prašina od brašna, šećera, i iskidanog hleba do neba. Deca kukaju, vrište žene, preklinju starci, a i oni snažniji pridodaju psovke. Ja izvadim metlicu i plastičnu kesu ispod mantila i zagrabim nešto šećera, malo brašna i nekoliko parčeta iskidanog hleba da mi se nađe. Posle se sve smiri i svi se raziđoše. Ostao sam sam taman da pokupim par zaturenih okrajaka. U to naiđe policajac ljut kao ris iz nekog razloga, te zaurla šta radim ovde. A ja mu kažem da čekam.
– Sledeću turu, a? – povika, naže se ka meni i poteže pendrek. Izmakao sam se kol’ko sam mogao sa željom da se što pre dobrovoljno raziđem, ali dokači me vaspitnom iza ušiju. Odmah je počela glava da me boli. Tada nisam znao zašto, ali danas tačno znam. Tog momenta je pomenuti događaj počeo da mi se urezuje u pamćenje.
Raša Papeš PRIČE ZA ŽIVCE DOBRIH LJUDI Karikatura: Vladan Nikolić
Komentara: 0