Izgradnja

Ovde smo mi krenuli da gradimo bolju budućnost. Bilo je tu nešto objekata, ali posle ne, jer smo sve srušili da bismo dobili što širu platformu.

Posle je stigao jedan utegnuti u odelu sa kravatom i akten tašnom i čim je izašao iz kola počeo je da se hvata za glavu i da mlatara rukama. I on nam reče: Čekaj, bre, maso! Imaš li ti zvaničnu dozvolu za izgradnju svoje bolje budućnosti?

Stvarno, nismo imali ništa. Mi smo samo mislili kako da nam budućnost bude lepša, bolja i svetlija.

- Ne može to tako! Ima ovde ko da misli i planira. Ne može se sve prepusti stihiji! –urlao je onaj. - Ajde, ruši to!

A tek što smo sve porušili, pa nije bilo šta da se radi, jedino da malo utabamo teren, ali proradio u nama neki inat i, jebeš budućnost, to je prevagnulo. - Može to, ali samo preko nas mrtvih! - rekosmo. A onaj pobesneo, seo u kola i otišao odakle je i došao. U stvari, povukao se na konsultacije.

Čekali mi par dana, pušili i bacali poglede niz put, pustili da budućnost spontano uhvati koren, a мi ćemo docnije da je nadograđujemo, kad evo ti opet njega. -Mislim da je vaš predlog sasvim prihvatljiv -reče nam kratko.

I danas je tu groblje na kome su sahranjene generacije. Mora se priznati da je to bio pun pogodak. Jer budućnost je jedna vrlo nesigurna stvar, a groblje je trajno i konačno rešenje.

* * *

Mrak

Jasno je da smo upravo svedoci velikog uspeha. A minulih decenija se samo to naslućivalo, šapatom se o tome govorilo, ali tek sada društvo je stiglo do takvog stepena razvoja. Stekli su se uslovi kada se može ostvariti i nemoguće.

Živ čovek u to ne bi poverovao, ali građani, kojima do života i nije mnogo stalo, lično se svakodnevno uveravaju u čudo neviđeno. Mrak u sred dana! Mrak koji svakim danom u svakom pogledu sve više napreduje, osvajajući sve veće delove dana. Krenulo se sa skromnih šezdesetak minuta i pojačnom kontrolom po ulicama i javnim mestima, kako bi se građani prepoznali, a već za nekoliko dana - dva, tri, šest sati! Ovde uvek prisutna obećanja govore i o pola dana mraka dnevno. Ujedno će u toku noći biti pojačan intenzitet tame, jer prirodno se to uopšte nije moglo regulisati.

Građani su se već navikli i može se reći da su njihove potrebe za količnom mraka postale enormne. Primećeno je da se ljudi u kratkim dnevnosvetlosnim intervalima sklanjaju na tamnija mesta. Život u senci postao je sinonim za uspešan život.

Sve ovo praćeno je neviđenim zanosom naroda u novostvorenim uslovima, a do izražaja dolaze neopravdano zapostavljeni prirodni talenti i mogućnosti. Otvaraju se podrumi ideja, čeprka se po podzemlju, vraćamo se korenima.

Firma za raznošenje mraka po kućama, potisnula je у drugi plan sekciju za bespuće koja je doskora bila najuspešnija. Evo dokaza da za najuspešnije nema zime, nema iznenađenja. Jedino će oni preživeti.

A ova firma, može i više, i bolje, pogotovo ako građani obuzdaju onu euforičnu potrošnju mraka. U tom cilju već se štampaju obaveštenja o ograničenoj potrošnji istog, te će svako tačno znati na koliku količinu mraka može računati. Oni koji prekorače dozvoljenu mesečnu potrošnju biće kažnjeni uključivanjem svih sijaličnih mesta i svih aparata. Ne dozvolimo da nas zavaraju nekadašnje parole o mrskoj svetloj budućnosti! U mraku se najbolje vidi.

* * *

Informacije

Išao jedan čovek ulicоm i čitao novine, pa se temeljno zadubio u njih. A vesti su baš bile neverovatne, megasenzacionalne i skandalozne.Takvim vestima ljudi najpre poveruju mada, za čudo, za verovanje nisu. - Vidi ti ovo, vidi molim te! - šapnuo je pomenuti sam sebi na uvo, razvlačeći vrlo vešto povelika usta. I gurnuo je glavu dublje između dva lista razjapljenih novina ne znajući u šta se upušta. Tek mu se onda učinilo sve vrlo sumnjivo. Prosto je nemoguće da se tako nešto može dogoditi. I licem je sve dublje ulazio u novine tako da je sada već vrhom nosa dodirivao slova i isti mu je bio crn od olova koje se otiralo. Jedino je mogao zaključiti da mu sve to ne miriše na dobro.

Naravno, pokušaće da izvuče živu glavu iz novina, ali ona dva lista su se u momentu zatvorila. Srećom, građani koji su se tu zatekli odmah su shvatili u kakoj je velikoj opasnosti ovaj neoprezni čitalac. Oni su odložili svoje službene pištolje i postupili po zakonu o zaštiti građana od slobode medija. Kresnuli su šibicu i zapalili tu novinu, a potom i nekoliko kioska na kojima se prodavala ta nezavisna štampa, preventivno. Tu, na licu mesta, stvorila se velika gužva, pa se ne zna pouzdano kako je prošao onaj začitani, ali jasno je, eto kako informacija može da ugrozi život građana.

A jedan drugi građanin upalio radio u svojoj radionici za lakiranje parketa i slušao one zabranjene vesti iz inostranstva. Taj mu je aparat krčao da su se reči jedva razabirale. No, kada truju čoveka sasvim su dovoljne i minimalne doze, dakle, sva sreća, reč je apsolutno dovoljna za mnogo jači organizam nego što je ovaj trudbenički. Zatrovani je odmah nešto primetio i zaključio da mora nešto hitno da preduzme.

Otkopčao je najpre gornje dugme na košulji, ali kako se medijska slika i dalje pogoršavala, panika je nadjačala. Istrčao je u hodnik gde ga je onaj glas iz aparta sustigao i nazjad oborio ispred lifta. No, u zadnji čas stigli su građani-spasioci, spustili su svoje vaspitne palice pored onog nesrećnika i ukazali mu prvu pomoć razbivši radio u paramparčad. Na kraju je stigao jedan naivni stanar koji je tvrdio da se ovaj i ranije trovao tim lakom za parkete i bio je toliko dosadan i uporan u svojoj tvrdnji da su ga pomenuti građani upakovali u pristiglu hitnu pomoć plave boje i odvezli u nepoznatom pravcu gde se obično zbrinjavaju takva lica. Tako je sprečena prava humanitarna katastrofa u informativnom prostoru ovog solitera.

I stara gospođa sa šestog sprata gledala je na televiziji neku nezavisnu stanicu na kojoj je, naravno, prikazivano da je sve daleko gore nego što jeste. Ljudima tih godina zaista ne treba mnogo, dovoljan je i minimalni skok pritiska, pa da se sve završi sa kobnim posledicama. Baš je dobro što je starica negde zaturila svoje naočare, a i sluh joj je gotovo sasvim utanjio. I što ti nemoćni starci nisu ostavljeni na milost neprijateljskoj propagandi. Tu su joj se našli humani građani koji su odložili svoje šapke po hoklicama, te su joj odmah uključili mini portabl televizor državnog programa. Tu je sve bilo mnogo bolje i lepše nego što jeste, pa je ova video transfuzija delovala vrlo efikasno. Usput su par puta šutnuli onaj njen televizor koji je istog časa počeo da emituje željeni kanal. Tako je ova starica vraćena u život, ali ostaje opomena šta mogu vesti da učine običnom malom čoveku.

Ovo što se građanima događa pokreće pravu lavinu pitanja. Zar ljudi koji su na ivici egzistencije nemaju drugog posla nego da se informišu? Da li je informativni sistem uopšte potreban građanima ili ga treba ukinuti? Uostalom, ovo društvo je širom otvorilo vrata svojih organa i institucija svim građanima koji tu uvek mogu da svrate na čašicu informativno razgovora.

Raša Papeš
Karikatura: Toško Borković

FB POŠTOVAOCI RAŠE PAPEŠA