Onaj Barsić sa petog obraz je izgubio. Jedan samo. I sve mu se činilo i da ga je sačuvao - došlo bi mu na isto. Jedan ko nijedan. Desilo mu se to onako, bez veze. Nije imao neku posebnu i unapred smišljenu nameru. O koristi nema govora!
Ne prođe mnogo, a evo mu poštenih nalazača. Je li ovo vaš obraz, pitaju ga, a on im iz sve snage objašnjava da to očigledno njegov obraz nije. Možda da probaju kod nekog drugog sasvim desetog, petnaestog ili dvadesetog, uveravao ih je i oni su mu poverovali jer bilo je to vreme kada su se obrazi gubili svakodnevno. A kada su pošteni nalazači otišli Barsić krene da razmišlja šta bi mu bilo najbolje. I drugi ću obraz da straćim čim mi se za to ukaže povoljna prilika, razmišljao je. Pa ću bezobrazan da budem i svi oni što su mi danima dušu vadili ostaće bez posla. Toliko ću bezdušan da budem. I postaću bezosećajan, nemoralan, bez imalo razumevanja. I surov ću da budem i sebičan, kako to danas baš i treba.
A malo je ovo mesto. Sve se brzo sazna i kada obraz imaš, a kamoli kada ga izgubiš. Pa zabasali kod Barsića neki ljudi. Čuli su za obraz, odmah su mu pošteno rekli, da bi da ga kupe ako se dogovore. Ma, neće Barsić ni da čuje, nije obraz za prodaju, ali nije baš ni da ga daš zabadava. I tako je vešto tvrdio pazar sve dok nije dobar posao napravio. Kupci odoše zadovoljni, a i Barsić se utešio činjenicom da je sve to isto - izgubio obraz ili ga prodao, nisi ga sačuvao. Teško je danas obraz sačuvati, to najbolje znaju oni koji su ga prodavali.
Prošlo je docnije kroz zgradu mnogo nepoznatih ljudi. Možda je neki od njih i Barsić bio, ko bi ga mogao sa sigurnošću znati. Ali zato su bili u prilici da ga vide na televiziji ili pročitaju u novinama o njegovim iskustvima i veštini njegovog poslovnog uspeha. Tada je svako mogao dobro da se zamisli o značaju obraza svog. I da će nekakav grupni otkup da bude - da očekuje i da mu se nada.
Komentara: 0