Putovanje
Putujemo. Gledamo kroz prozor. Čas vidimo drvo sa širokom krošnjom, a čas isto opet isto drvo.
Posle pola sata vidimo opet isto drvo. - Potrebno je da prođe vreme da bi se očekivane promene zapazile, kaže nam vođa puta smirenog.
I zaista, posle nekoliko dana vidimo isto drvo, ali sada znamo da to nije to. To je samo kao ono drvo. Velike sličnosti u svetu postoje, zar ne?
I gle, posle mesec dana sve se promenilo. Opet vidimo ono drvo. Gotovo da bismo se mogli zakleti da je to drvo sa širokom krošnjom sa početka našeg putovanja, ali ubeđeni smo da je to samo isto, a u stvari drugo drvo.
Šuška se među nama da stojimo u mestu, da nismo ni krenuli sa početne stanice, da je ono što vidimo kroz prozor jedino drvo na našem putu koji, kunu se, vodi u pustinju.
Ipak, posle godinu dana putovanja bitne promene su zaživele kroz prozor se i dalje vidi ono tajanstveno drvo, ali gotovo smo sigurni da je to neko deseto drvo, i da se to priroda samo poigrava sa nama.
Nakon izvesnog vremena vođi puta je puklo pred očima. Povukao je ručnu kočnicu za slučaj opasnosti i zaustavio voz, što je smirilo sve prisutniju nervozu među nama. Onda je uzeo sekiru i otišao prema onom drvetu. Danima smo ga gledali kroz prozor vagona kako besomučno udara po stablu.
Bilo je rano jutro kada se vratio. Još smo dremali, u svojim sedištima. Toliko se promenio da ga niko nije prepoznao. Pogledali smo napolje. Nigde onog drveta, samo panj mali viri iznad zemlje. I znali smo, to je to. To su obećane promene. Zbog toga ima smisla putovati dalje napred. I samo napred, naravno.
I nastavljamo putovanje. Gledamo ispred sebe u pod, u krov vagona. Poneki nam pogled zaluta kroz prozor. Čas vidimo panj, a čas opet onaj isti panj. I niko se više zbog toga ne uzbuđuje.
* * *
Brod koji tone
Ovo je definitivno vreme broda koji tone. Gledao sam rođenim očima kako se kapetan i režiser grle nakon onog uspešnog potapanja, uz gromoglasan aplauz svih davljenika i preživelih brodolomnika. Pljušte čestitke sa svih strana, stižu telegrami podrške. Samo oni najsrećniji uspevaju da obezbede karte i odgledaju te fenomenalne scene davljenja. A suština je zapravo poznata svakome ko se iole dočepao kopna nakon što je zagazio u duboku vodu. I da se davljenici dave samo zato što previše piju.
Eto tako su u Holivudu ponovo otkrili Ameriku, a da su samo hteli mogli su toga kod nas da naprave na kilo i na tone. Mi smo za te stvari Amerika. Ovde brodovi tonu godinama, konstantno i svakodnevno, a linija za dno ima tradiciju koja zaslužuje svako poštovanje. Ide nam to od ruke, no nikako da se u stvari prizemlji, pa da se onda narod lepo napije. Naša mudra posada se svakodnevno obraća saopštenjima tvrdeći da se rupa na trupu ne povećava i da se nivo tečnosti, koja nam je tačno do grla, neće menjati, da ćemo ostati na zacrtanom kursu i da postoje određeni ventili za svaki slučaj iz kojih za sada kulja samo voda. Inače, kapetan se uopšte ne pojavljuje, verovatno da tamo negde drži situaciju pod kontrolom. Ohrabruje nas i činjenica da ne postoji zvono za uzbunu, te da su pacovi preplavili brod. Dakle, nema razloga za paniku.
Upravo se mogu zapaziti pojedinci koji vredno treniraju potapajući glave i zadržavajući maksimalno dah pod vodom. Najuporniji i najbolji među njima čak više uopšte ne izlaze. To dokazuje da je ovaj narod neuništiv i da se na sve može adaptirati. Blago nama dok imamo takvih ljudi. Oni će nam na dnu biti onaj neophodan temeljac na kome će se dalje izgrađivati naše društvo. Samo da nam ih voda ne izbaci!
* * *
Spasonosna ideja
I onda dođe Grišak kući i reče da se novine konačno ukidaju jer su u ovoj situaciji čist luksuz. A posle par dana odreknu se i duvana, ali se to uopšte nije odrazilo na poboljšanje porodične situacije. Zbog toga odluči da ne plaća stanarinu, grejanje, vodu, iznošenje smeća, što je uz ranije isečenu struju obuhvatalo veći deo kućnog budžeta.
No, analizirajući razvoj događaja nakon nedelju-dve, zaključi da ništa nije uradio. – Kola!- sinulo mu je i više ih nikada nije upalio, ali i to je ostalo bez efekta.
Zatim zabrani upotrebu sapuna, deterdženta, kupovinu odeće, toalet papira i raznih drugih drangulija bez kojih šašav normalan svet tvrdi da se ne može živeti, a u stvari može! I jedini razultat je bio da je sve to počelo da mu ide na živce.
- Hrana! - seti se, a to je zaista bila spasonosna ideja, pa zabrani odmah kupovinu bilo kakvih namirnica. I tek je to najzad bilo ono pravo jer Griškovi nisu živeli još dugo, ali im je bar do kraja bilo mnogo bolje.
Raša Papeš
Karikatura: Tošo Borković, Etna 133
FB POŠTOVAOCI RAŠE PAPEŠA
PPNS/KG VODIČ
Komentara: 0