Bolelo me, nego šta! Kada bejah mali oni su samo to znali. Da me uhvate za uvo pa da tegle. I bilo im je svejedno da li je dotično levo ili desno. Dakle, ništa politički. Čista preventivna pedagogija. Kao, uče, oni mene pameti, a vuku ga, brale, kao da nikada praćku nisu videli. Posle mi još nadenuli nadimak Klempa.

Jesu mi uši velike, ali zato ja umem da slušam. Odmalena sam znao da načuljim uši i tačno da čujem ono što treba da čujem, što mogu samo izuzetni prirodni talenti. Pravi sam majstor za slučajeve kada ti sluh naprasno i namenski otkaže i kada je važno da ne znaš o čemu se radi i šta se dešava. I to odistinski, mada je u pitanju teško uočljivi fol.

Naravno da je pametno o svemu tome ćutati istrajno, uverljivo i uporno. To se lako postiže. Klimneš glavom značajno kada oceniš da treba i to u pozitivnom, afirmativnom pravcu. Uz sve ovo valja usta držati zatvorena.

Najteže mi je bilo sa očima. Teško je ne videti nešto što baš bode oči ili je na određeni način apsolutno uočljivo. Još treba biti budan. Treba oči držati otvorene. Obaška što ponekad neće san na oči. No, čovek sam koji radi na sebi, a onda se i tu nađu rešenja. Fazon je u tome da ti oči budu široko otvorene, ali da ti tačno i precizno znaš šta treba da ne vidiš. Imam neku prirodnu klasifikaciju u glavi, pa mi oči precizno odbacuju ono što treba da ne vide. Još sam natakario crne naočare što deluju uspešno i biznismenski i ispod njih mogu pošteno da dremnem. Snalazim se, brale, mora duša da predahne.

I, naravno, poterala me šara. Napravio sam karijeru kada je većina prdnula u čabar. Priskakao sam tu kao sposoban i vešt rukovodilac. Firma može da propadne, ali samo oplemenjena mojim znanjem i doterana istim do samog kraja, do privatizacije, takoreći. Još sam i član mnogih upravnih odbora, ugurao sam se među cenjene savetnike, a ako Bog da, mogu jednom i u neko ministarstvu da osvanem.

Pričaju ljudi o meni ovo i ono. Ne hajem ja za to, sve su to zlobne konstrukcije i zavidna naklapanja. Brinu se čak i gde se i kako odmaram, gde se kupam. I da li uopšte perem ruke, lice a i pare pominju u tom smislu. Naravno, ne čujem ja to, mada znam da je pomenuto pitanje stvar opštih uslova, kulture i higijene ponajpre. Niti čujem, niti vidim, niti o tome komentarišem. Narod je za mene, brale, svetinja. Ali jedno znam tačno - boli mene uvo za narod. I uopšte se ne sekiram jer ja to tačno znam da je to meni još iz detinjstva.

Raša Papeš
Ilustracija: pinterest.com