Za grupu Crosby, Stills, Nash and Young 1974. godina je bila presudna. Iza sebe su imali jedan antologijski studijski album, jedan „živi“ album, mitski nastup na Woodstocku i gomilu personalnih problema. Četiri vrhunska muzičara, tačnije, četiri jaka ega je teško držati na uzdi i učiniti da funkcionišu kao celina. Svedoci te priče u više navrata su potvrđivali da se na površini videla netrpeljivost i suparništvo Stephena Stillsa i Neila Younga oko toga ko je od njih dvojice bolji gitarista i ko će na koncertu odvirati bolju solo deonicu. A stvari su, u suštini, bile mnogo gore. Kada cocaine & slične supstance počnu da te vode kroz život, onda se zaključak sam nameće.
Adio pamet!
Početkom 1974. godine ponovo su se okupili radi letnje turneje po stadionima. To je bila zgodna prilika da se zaradi lova, srede stvari u grupi i isprobaju nove pesme za, eventualno, snimanje albuma. Iz raznih razloga ništa se dobro nije desilo. Neil Young, u to vreme u najmračnijoj fazi svoga života zabeleženoj na solo albumima On The Beach (1974) i Tonight’s the Night (1975), je izgubio strpljenje i rešio da se posveti sopstvenoj karijeri. Ostatak benda je više tonuo u zavisnost od droga. Svedočenje o opštoj ludnici i neprekidnim žurkama u Laurel Canyonu koje se nikada nisu završavale, može se naći na antologijskom albumu Davida Crosbya simboličnog naslova Samo kada bih mogao da se setim svoga imena, a i u nekim zanimljivim knjigama. Džabe koncerti od 3-4 sata kojih se retki srećnici još uvek sećaju.
Bio je to kraj jedne fantastične muzičke priče.
Muzička štampa se, uglavnom, čudila šta se to dešava sa nesumnjivo talentovanim muzičarima i, povremeno pitala, nije li u igri velika medijska prevara. Mnogo godina kasnije, u svojim autorizovanim biografijama i knjigama koje se bave tim vremenom, članovi grupe su potvrdili da se stide svega što su radili na toj turneji. U očima javnosti stvorila se slika da oni nisu imali pojma šta se dešava, da su užasno svirali & pevali i da sa razlogom kriju snimke sa te turneje jer su nastupi bili kompletno sranje.
Narednih četrdeset godina o tim nastupima su kolale samo glasine, a kako je vreme prolazilo sve teže se moglo razabrati šta se zaista zbivalo. Doduše, u muzičkom podzemlju kolali su piratski snimci koji su bili lošeg kvaliteta, pa se brzo gubila želja za slušanjem.
Pre par meseci, napokon, pojavili su se oficijelni snimci sa te turneje. U luksuzom pakovanju, 3CD-a+DVD, Blu-Ray, poseban CD sa šesnaest pesama, prateća knjižica od skoro dvesta strana i kao HI-Fi izdanje na pločama. Ono što odmah stavljaš u arhivu!
Auh, kakva ludnica!
Graham Nash, onaj koji je svojevremeno Crosbyju maznuo ribu po imenu Joni Mitchell, se pobrinuo da snimci sa te turneje pojave. I tvrdi da se nikada nije prihvatio goreg posla. Young je insistirao da zvuk bude besprekoran, a on je trebalo da izabere najbolja izvođenja.
Nezahvalna i teška misija. Samim tim što su se na snimcima nalazile i pesme/improvizacije koje nikada nisu zabeležene na studijskim albumima. Recimo, “Goodbye Dick”, posvećena tadašnjem predsedniku USA Richardu Nixonu, koja je izvođena koju nedelju pre nego što je on podneo ostavku zbog Watergate skandala. Ili “Pushed It Over The End” na kojoj je zabeležena duga, psihodelična solaža Younga koju nikada nije ponovio. Stvarno je sve to „izgurao“ preko granica razuma.
Četrdeset godina kasnije, svi mi smo ostarili. Pa i junaci ove priče. Ego tripovi, iskustva sa drogama, međusobne svađe i sve ostale pizdarije su daleko iza. Valja čuvati unučiće i iskoristiti ono malo vremena koje je preostalo na najbolji mogući način. I ne stideti se onoga što je bilo.
CSNY 1974 je svedočanstvo o jednom vremenu i grupi fantastičnih muzičara na jednom mestu koji se nikada više neće TAKO sastaviti.
Komentara: 0