Da sam samo čitao novine ovoga leta, mislio bih da je svet oko mene lep. A nije. Udari ti šamar čim novine ostaviš po strani i pogledaš oko sebe. Kresnem televizor. Ista priča. Na društvenim mrežama moje ispisnice se hvale svojim golišavim fotkama i kako su utegnute, a čuvaju unučiće. E, svašta!
Bežim u muziku. Tu bi trebalo da se dobro osećam. A počinjem da se davim u hiperprodukciji prosečnosti. Ko, bre, sve ovo sluša? I, što je možda još važnije, zašto? Nemam odgovor na ova pitanja. Uporno se trudim da pronađem one koji misle svojom glavom i koji su, najčešće, daleko od očiju medija.
Nekada mi se posreći. Ako je John Fullbright na debi albumu From the Ground Up (2012) bio dečko koji obećava, na tragu velikih američkih songwritera koji su znali efektno da pretoče životne priče u pesmu, na novom, jednostavno nazvanom Songs (2014) je pokazao da je brzo sazreo. Muzičku oštrinu prvenca zamenio je bujicom emocija koje se presipaju iz pesme u pesmu, vešto manipulišući jezikom.
I met love, love met me And we agreed to disagree
Večita tema ljubavi, odlična atmosfera, jezičke finese i lucidna zapažanja izdvajaju ovaj album od mnogih drugih i pokazuju da se od Fullbrighta, u budućnosti, može mnogo očekivati.
Detaljnija priča o tome kako smo se našli nalazi se ovde.
* * *
Kada zađeš u godine i iza sebe imaš impresivnu karijeru, možeš da radiš šta ti se prohte. Svako ko je gledao Richarda Thompsona uživo primetio je da je on jedan od retkih, odvažnih muzičara, koji znaju da se pojave u publici samo sa akustičnom gitarom i naprave rusvaj. Malo otkidaš na njegove štoseve koje neprestano sipa iz rukava, malo na svirku, stalno proveravajući da nema još nekog gitariste pored njega. Jer, iz igre njegovih veštiš prstiju obično čuješ ono što ne vidiš – dve gitare. To je već poseban majstorluk.
Kako skoro trideset godina nije snimio „akustični“ album, ove godine su ga zažuljali prsti. Odabrao je četrnaest pesama iz raznih perioda svoje karijere i snimio ga kao Acoustic Classics (2014). Sam samcijat, bez nasnimavanja, drugih muzičara i studijskih zezalica. Rezultat - album koji je, kao i obično, pun energije i upečatljive svirke. Majstor na svom vrhuncu i u top formi. Višedecenijski poštovaoci njegove muzike će ponovo otkriti neke pesme koje su zaboravili, a mnogi gitaristi će pokušati da pohvataju finese.
Sa nestrpljenjem čekam naredni album.
* * *
Steven Wilson je engleski muzičar koga je jako teško opisati. On je osnivač, gitarista, pevač, kompozitor - jednom rečju duša grupe Porcupine Tree. Posle deset snimljenih albuma grupa je u hibernaciji, a on se često pojavljuje u raznim projektima koje je teško pohvatati i snima neobične solo albume. Očigledno je da ima jaku sklonost ka eksperimentu i nemiran duh.
Poslednjih godina je napravio pravu revoluciju kao producent i inženjer zvuka kod koga se najviši standardi podrazumevaju. Njegovi surround remiksi postali su etalon za muzičku produkciju.
Najnovije čedo iz Wilsonove radionice remiksa je legendarni album grupe Jethro Tull – A Passion Play (1973). Kao ponosni vlasnik prve serije vinilnog izdanja i dobar poznavalac svakog tona usnimljenog na toj ploči, bio sam uzbuđen da čujem kako zvuči propuštena kroz najmoderniju tehnologiju. Utisak je nemoguće prepričati, to se mora čuti.
Komentara: 0