Devijacija zvana ’svetska popularnost Marine Abramovič’

Kako smo, kao civilizacija, došli do devijacije zvane "svetska popularnost Marine Abramović"?

Na nižim nivoima popularnosti, kao i u kategoriji anonimnosti, oduvek je postojalo pregršt raznoraznih, što pacijenata, što prevaranata koji sebe nazivaju umetnicima i svoju, što šarenu lažu, što dijagnozu, pokušavaju da predstave kao nešto vredno, nešto jedinstveno i nešto originalno - dakle kao umetnost. Uvek će se naći neka lokalna publika, neki opičeni kružok ili već kakva druga skupina ljudi koja će biti izmanipulisana i zagristi mamac takvih, te učiniti tu osobu i njenu besmislenost donekle uspešnom i popularnom. To je još i razumljivo.

Ali kako je moguće da jedna osoba, svojim mahinacijama i koještarijama zaludi publiku na globalnom nivou, stekne internacionalnu popularnost, zaradi tolike silne pare i ostvari status istinskog svetskog selebritija? Šta to sa svetom nije u redu, kako to da je "zlo ipak na kraju pobedilo"? Kako to da je "lepota ipak na kraju izgubila"?

Problem leži u trendu koji poslednjih godina, pa i decenija, uzima sve više maha u zapadnom svetu (da da, dotična nije postala popularna u Rusiji ili Turskoj, nije čak ni u Nemačkoj ili Italiji, nego baš u SAD i to u Njujorku), a on se zove "izjednačavanje estrade i umetnosti". Amerikancima umetnost uglavnom mora da bude zabavna - "fun", što bi rekli. Oni kao društvo, koliko god se trudili da isprate, podrže i očuvaju umetnost starih vremena, što jeste za pohvalu, ipak nemaju tu istorijsko-kulturnu kilometražu i perspektivu kojom bi kao publika navikla na cirkus i atrakcije, istinski i dubinski razumela umetničko delo stare Evrope. Jer ta dela nose vremenski kod, patinu, estetiku, miris i ukus bogate evropske istorije koju Amerikanci, i uz najbolju nameru i želju, jednostavno ne kontaju.

Zato oni smišljaju 1001 način da svojoj publici ova dela predstave kroz zabavu, zezanje, moderan pristup, mešanje sa različitim atraktivnim i aktuelnim sadržajima, i uz to su naravno, veliki pokrovitelji moderne umetnosti koja se zasniva na performansu i konceptu, jer je to oblast koja često sadrži i atrakciju i šok i dinamiku savremenog sveta koju Ameri prirodno jako dobro razumeju i za koju se usrdno zalažu, a koja je uz sve to i, je li, "fun".

Tako je SAD, a u njemu Njujork kao centar svega progresivnog i slobodnog u umetnosti, što može biti iskra i za dobro i za loše, postao karijerna kolevka i inkubator jednog devijantnog i perfidnog uma, žene našeg porekla, koja je povukavši prave poslovne konce, uspela da se nametne dekadentnoj njujorškoj publici svojim propagiranjem besmisla, ružnoće i tame.

A besmisao, ružnoća i tama, smatraju se veoma modernom estetikom u tom modernom progresivnom svetu (nasuprot lepoj i patinastoj Evropi sa stilom i istorijom, je l’). Još je dotična žensko, pa još singl žensko bez porodice, sa sve onim svojim veštičje-sablasnim imidžom, što se u tom svetu smatra za izuzetno popularno. Taj njen satanističko-darkerski momenat je ono na šta snobovski krugovi širom Amerike, koji sebe smatraju umetničkim i progresivnim, padaju. Plus, njena vešto podešena medijska figura opresora svemu uvreženom i tradicionalnom, sjajno komunicira i sa elčibiti pristalicama i njima sličnim pokretima, što takođe u današnjem svetu ekstremno dodaje na popularnosti.

I kada se jedan takav lik napumpa do iznemoglosti, potpomognut krugovima moći koji se lože na okultizam, dekadenciju, sablazan i progresivizam, on postaje ikona, a njegovo delo postaje nebitno. On doslovno može da se ispovraća i iskenja pred publikom, taj čin biće dignut u nebesa kao kakav jedinstveni, besprekorni krik umetnika, koncept, ideja, originalnost, smisao, a plus će biti i "fun" i atraktivno, pa će i širim masama u Americi to postati zabavno. Jer običan američki konzument umetnosti razmišlja ovako - "uuu ovu Marinu su umetnički krugovi u Njujorku ocenili visoko, aha vidi što je zabavno i nesvakidašnje, znači neće mi biti dosadno, uuu još je i dark i morbidno, znači progresivno, a ja sam deo nacije koja slepo podržava svaki progres. IDEM NA IZLOŽBU NOGOM U DUPE, PLEASE TAKE MY MONEY."

Dalje je lako. Ceo svet se loži kad je neko ili nešto popularno u Njujorku. Epidemija se širi na zapadnu Evropu, a onda evo, dolazi i do nas čemernih, koji se ložimo na celu tu šaradu jer smo večito ona nesrećna žaba sa 10 brojeva većom potkovicom. Marina postaje i ikona umetničkih mediokriteta koji sve više zaposedaju svetsku umetničku scenu. To su oni koji ne znaju ništa da nacrtaju, da odsviraju, da otpevaju, da izvajaju, do odplešu, ali zato znaju da polivaju prostorije, platna i sebe kantama farbi, da spaljuju klavir na bini, da vrište kao Damjanov zelenko na mikrofon (je l’ neko rekao Joko Ono), da pokušavaju da predstave umetnost kao kategoriju za koju nije potrebna ama baš nikakva veština, već samo, zaboga originalna ideja, po mogućstvu afektivne i neuračunljive prirode.

Takvi Marinu dižu u nebesa, govoreći nam kako mi nju ne kontamo, ne doakavamo, ne dosežemo, a zapravo je car ponovo go, samo što to niko ili neće ili ne sme da kaže jer se boji da će ispasti glup u (devijantnom, blaziranom i mediokritetskom) društvu.

Umetnost mora pored originalnosti ideje, da nosi refleksiju lepote prirode (koja može biti predstavljena na razne načine) i VEŠTINU. Ovakvima kao Abramovićevoj i veština i refleksija lepote prirode fale, a i ta originalnost ideje je, realno, do mojega. Čitao sam originalnije pismene zadatke iz srpskog u srednjoj školi od njenih konceptualnih ideja.

Tako je zlo odnelo još jednu pobedu nad dobrim, ružno nad lepim, lažno nad istinskim, a okultno nad prirodnim. A raja se loži i oseća se jako progresivnom.

Ali ne, ne kapiraš ti to Dimitrije, žao mi te je, zaista.

^{MIKA KOSTIĆ & DIMITRIJE VASILJEVIĆ - MOON RIVER}