„Slika Dorijana Greja“, roman o kome će ovde biti reči, neodoljivo podseća na pojave u savremenom društvu. Savremen je, ujedno i odgovarajući epitet koji krasi ime tvorca, Oskara Vajlda.
Vajld (1854-1900) je bio eminentni irski pisac viktorijanskog perioda. Prepoznatljiv po svom britkom umu, slobodoumnim mislima koje se danas veoma rado citiraju i neukrotivoj prirodi, pisac je i rečju i delom ostavio autentičan pečat na tadašnje društvo. Nije tajna da se njegov život prerano završio zbog posledica meningitisa zarađenog u zatvoru, a tamo je proveo par godina zbog dokazane homoseksualnosti, koja se tada kažnjavala.
U njegovom književnom opusu najviše je drama, sigurno ste čuli za „Važno je zvati se Ernest“, pripovedaka i eseja. Njegov humor pretežno je baziran na satiri i sarkazmu. Pisao je i za decu. Njegov jedini roman „Slika Dorijana Greja“ tipični je primer esteticizma za koji se ovaj pisac zalagao. Esteticizam je, podsećamo, intelektualno – umetnički pravac koji estetske vrednosti postavlja iznad socijalnih, društveno političkih motiva u umetnosti. Lepota kao takva, kao najveći ideal.
Tako dolazimo do glavne teme romana Slika Dorijana Greja. Fokus je na lepoti, mladosti i želji za besmrtnošću istih. Imamo tri različite ličnosti, slikara Bazila, njegov model, mladog Dorijana Greja i Lorda Henrija kojima je zajedničko da lepoti pripisuju veliki značaj, ali svaki od njih je različito doživljava i različite životne principe ima. Slikar je očaran, lepotom inspirisan, Dorijan opsednut, a Henri hedonista koji njome manipuliše kao što manipuliše ljudima.
Slika nastaje u stanju blaženstva i nevinosti. Kao takva, oduzima dah, postaje Bazilovo remek delo. On ne želi ničim da poremeti sklad koji smatra svetinjom, te i Dorijana gleda kao uzvišeno biće. Zna da Lord Henri može da ga iskvari i nerado ih upoznaje. Već pri prvom susretu slutnje se ostvaruju. Dorijan kroz razgovore sa ovim lukavim čovekom počinje da razmišlja o prolaznosti svoje lepote i ne može da prihvati činjenicu. Gledajući portret, on počinje da zavidi predmetu na mogućnosti da ostane netaknut, dok će on ostariti i poružneti. Neočekivano razočarano reaguje na svoj lik na slici ne zbog nezadovoljstva umetnikovim darom, naprotiv, već zbog tolike autentičnosti koja ga previše podseća kakav je zaista i kakav će biti. Bazil, sa druge strane, u tom portretu vidi sebe zbog emocije uložene u svaki detalj stvorenog savršenstva, a na kraju i zbog emocije koja se rađala prema Dorijanu, po njemu uzvišenom.
Dorijan je bio sve samo ne uzvišen. Vrlo lako je dozvolio da ga ponesu Henrijeve hedonističke ideje, samoljublje, knjige o zlim podvizima Francuza iz devetnaestog veka. Svaka transformacija njegove ličnosti počinje da se pojavljuje u izrazu lica njegovog portreta. Prvobitni blaženi izraz, najpre je zamenio podsmeh, pa licemerje. Sablasno su jedna za drugom izbijale iz tog platna razne izopačenosti i grimase. Njegov portret je trulio kako je trulila njegova duša.
Nasuprot tome, on je ostajao lep i mlad i vrlo omiljen u društvu. Kao da mu se dešavao princip „pazi šta želiš, moglo bi da se ostvari“. Dorijan je upoznao glumicu Sibilu. Između njih se rodila ljubav, ali je bila iskrenija sa njene strane. Nakon što je iz hira ostavio devojku, ona se zbog Dorijana ubila. Dorijana od tada proganjaju i nečista savest i devojčina porodica. Moralni pad je put bez povratka. Kada je Bazil shvatio da je Dorijanov ugled narušen, pronašao ga je i molio ga je da se otrgne od zla. Dorijan je, misleći da je kasno, užasnut što ne može da sakrije i ignoriše promene, ubio svog iskrenog druga Bazila. Tragedija je kulminirala njegovom neobičnom smrću kada je nožem nasrnuo na ukleti portret, da ga uništi. Dorijan je pao mrtav, a njegovo telo odjednom je ostarilo.
Dorijan Grej ili njegova savest videli su materijalizovanu moralnu dekadenciju, ali nisu umeli da je spreče. Mnogo je Dorijana Greja danas među nama. Narcisoidnost se opasno razmahala. Estetske operacije, filinzi, liftinzi, preterana eksponiranost na društvenim mrežama, fotošopiranje, jednom rečju lažiranje istine o sebi i prodavanje duše u cilju produženja mladosti i lepote je aktivnost opasna po mentalno i fizičko zdravlje.
Zar nije bolje ostaviti esteticizam u sferi umetnosti, a život živeti u skladu sa prirodom, a ne protivno njoj? Mislite o tome.
Dragica Majstorović Draga - pisac,TEFL nastavnik, ljubitelj rukotvorina iz Zemuna
Komentara: 0