Informativna služba Srpske Pravoslavne Crkve 1. oktobar 2004. godine
PISMO PATRIJARHA PAVLA PREDSEDNICIMA TADIĆU I KOŠTUNICI
Njegovom Prevashodstvu BORISU TADIĆU, predsedniku Republike Srbije Njegovom Prevashodstvu dr VOJISLAVU KOŠTUNICI, predsedniku Vlade Republike Srbije
Uvažena gospodo,
Obraćam vam se obojici kao Patrijarh srpski, u čijoj skromnoj ličnosti i apostolskoj službi zvanje Arhiepiskopa pećkog i kanonski i istorijski prethodi dostojanstvu Patrijarha srpskog. Obraćam vam se i kao episkop Srpske Pravoslavne Crkve koji je na Kosovu i u Metohiji u episkopskom činu služio trideset i četiri godine, koji je pokrajinu mnogo puta prepešačio uzduž i popreko i koji, to slobodno mogu reći, tamošnje prilike i neprilike dobro poznaje već više od pola veka. Obraćam vam se, najzad, i kao čovek koji je prethodnih godina, u najboljoj nameri, i u ime Crkve i u svoje lično ime pozivao srpski narod Kosova i Metohije da učestvuje na izborima, u političkom životu i u privremenim institucijama vlasti u svojoj pokrajini, u znak dobre volje i spremnosti da zajedno sa svojim sugrađanima albanske narodnosti i zajedno sa svim ostalim etničkim zajednicama gradi temelje zajedničke budućnosti u miru, slobodi, demokratiji i ravnopravnosti. S tim u vezi, podsećam vas i na stav Srpske Pravoslavne Crkve, jednodušno i jednoglasno izražen na nedavnom zasedanju Svetog Arhijerejskog Sabora, da „Crkva načelno podržava – svuda, pa i na Kosovu i Metohiji – demokratsko pravo učešća na izborima”.
Sada, međutim, posle nedavnih apela Svetog Arhijerejskog Sabora i Svetog Arhijerejskog Sinoda, apelujem na vas obojicu i lično, kao Predstojatelj Crkve, odnosno kao predsednik Sabora i Sinoda: za ime Boga, ne pozivajte ostatak progonjenog i mučeničkog srpskog naroda na Kosovu i Metohiji na izbore za organe tamošnje vlasti! Ne pozivajte ga, pa ma ko vas na to nagovarao ili prisiljavao! Jer, naš nedavni Sabor je, posle načelnog afirmativnog stava o učešću na izborima, odmah u produžetku, svima koji zagovaraju bezuslovni izlazak Srba i manjinskih versko–etničkih zajednica na zakazane oktobarske izbore, postavio ključno pitanje: „U kojoj državi na svetu se može zahtevati izlazak na izbore pod uslovima u kojima su ljudi lišeni ne samo elementarne bezbednosti i osnovnih ljudskih prava, pa i prava na slobodu kretanja, nego i samog prava na život?” Na to pitanje, na koje takozvana međunarodna zajednica i njena oružana sila na Kosovu i Metohiji ne žele ili ne mogu da odgovore, Sabor, u ime hrišćanskih načela i vrednosti, odgovara ovako: „Roba treba najpre osloboditi ropskog položaja koji mu je nametnut i izvesti ga iz tamnice da bi se on mogao slobodno ponašati i slobodno birati ili biti biran.”
Imajući u vidu žalosnu činjenicu da do ovoga časa nema nikakvih međunarodnih institucionalnih garantija da će izlazak Srba na izbore i njihovo kakvo–takvo učešće u organima vlasti pružiti bezbednost srpskom narodu i ostalim nealbancima u Pokrajini, omogućiti povratak prognanima i očuvati celovitost državne teritorije, pitamo se: zar prethodna iskustva ne svedoče da bi krajnji ishod srpskog učešća mogao biti dijametralno suprotan navedenim pozitivnim očekivanjima? Zar je potreban naš pristanak na našu propast, dugoročnu ili konačnu, svejedno?
Ko to uopšte ima pravo da vapijuće bezakonje proglasi za pravni poredak, status društvenih parija za normalan položaj u društvu, a teror za normalno funkcionisanje demokratskih institucija? Vi, gospodo predsednici, znate da smo ranije pozivali Srbe na izbore, a usledio je martovski pogrom. Znate koliko je Srba ubijeno, oteto i prognano od početka međunarodne uprave Kosovom i Metohijom; znate koliko je domova i hramova spaljeno i porušeno. Znate za obećanja u najvišoj evropskoj i svetskoj ravni da će makar oni u martu uništeni domovi i hramovi biti obnovljeni, a zločinci privedeni pravdi. Znate, međutim, a znamo i svi, da domove i hramove niko ne popravlja, gotovo svi zločinci su i dalje na slobodi, a prognanici su manje–više zaboravljeni, da ne kažem otpisani. Podsećam vas usput i na to da su kosovsko–metohijski Albanci do pre samo nekoliko godina, pritom živeći u neuporedivo boljim uslovima nego njihovi srpski susedi danas, ne samo odbijali da učestvuju na izborima nego i bojkotovali sve organe vlasti, čitav državno–pravni poredak. Pa ipak, njih niko nije ucenjivao, a na njihove političke vođe niko nije vršio pritisak. Poređenje i zaključci nameću se sami…
Obraćam vam se, gospodo predsednici, ovim javnim apelom isključivo iz duhovno–pastirskih razloga i zbog egzistencijalnih nevolja svoje pastve, svoga naroda, svoje duhovne dece. Vas obojicu i vašu odgovornu javnu službu u jednakoj meri uvažavam. Nikad ništa u životu nisam tvorio ili govorio sa političkom motivacijom, a sada, sa navršenih devedeset leta, sigurno ne počinjem da to činim. Kada bi pravoslavni Srbi danas na Kosovu i Metohiji bili tlačiteljska većina, a Albanci obespravljena, ugrožena i ugnjetena manjina, i tada bih uputio ovakav apel. Po Svetom Pismu, Bog ne gleda ko je ko nego sve narode i sve ljude jednako ljubi i sve poziva na spasenje i večni život u zajednici ljubavi Božje. Smemo li mi ljudi pretendovati na to da bolje od Sveblagoga Boga znamo šta je za sve i svakog najbolje ili, prosto, šta nam je svima jedino potrebno?
U ovom odsudnom trenutku, po ovom presudnom pitanju, pokažite vrhunsku odgovornost i bratsko jedinstvo, već pokazano u Narodnoj skupštini Srbije, a pre toga u duši vascelog pravoslavnog srpskog naroda.
Komentara: 0