Pravo na neposlušnost i protest

Kada se u jednom društvu dogodi samo jedan protest građana to je za razboritu vlast dovoljan signal da stavi prst na čelo i zapita se da li možda greši u nečemu. U poslednje vreme u Srbiji protestuju građani, struka, profesori, studenti... Građani protestuju zbog potencijalnog otvaranja rudnika litijuma i neodgovaranja nadležnih za smrtonosan pad nadstrešnice u Novom Sadu.

Protestuju i zbog plana vlasti da izmesti Stari savski most, ali i zbog rušenja hotela „Jugoslavija”. Prosvetni radnici protestuju zbog položaja u kojem se nalaze. Protestuju univerzitetski profesori zbog urušavanja visokog obrazovanja. Protestuju advokati zbog dvosmislenih dopuna krivičnog zakona. Arhitekte i konzervatori protestuju zbog vladinog jednostranog skidanja oznake kulturnog dobra sa zgrade Generalštaba. Protestuju studenti koji traže da se javnosti omogući uvid u ugovore o rekonstrukciji nesrećne železničke stanice, da se iz pritvora oslobode njihove kolege i aktivisti koji su protestovali zbog neodgovaranja nadležnih za tragediju u Novom Sadu, da se pritvore napadači na studente koji su protestovali...

Da li je vlast stavila prst na čelo tokom svih ovih protesta? Upravo suprotno. Ona veruje da je najpametnija i bezgrešna, a da su protesti neosnovani jer su usmereni ka nekome ko je bezgrešan i najpametniji na svetu i ko, shodno tome, ne može niti pogrešiti niti uraditi nešto posve glupo.

Pred ovako otvorenom demonstracijom nadmenosti misleći čovek ne može da ćuti, kao što ne može da obara pogled pred činjenicom da društvo grca u nepotizmu i korupciji, da se vlastodršci ponašaju u stilu „može mi se”, nameštaju tendere podobnim firmama za učestvovanje u kapitalnim radovima, rasprodaju zemlju strancima, menjaju i dopunjuju zakone po sopstvenom nahođenju, donose leks specijalise u vlastitom interesu i interesu korporativnog Mamona, štite društveno neodgovorne, ali stranački lojalne pojedince, stavljaju brzinu ispred odgovornosti, politički rejting iznad opšteg dobra, a vlastitu viziju iznad Ustava i zakona. Reč je o patologiji koja se širi političkim sistemom, pa je dužnost mislećeg čoveka da neprestano ukazuje ljudima na očigledno – da je obaveza vlasti da radi na transparentan način, da je dužnost sudske vlasti da kažnjava korupciju, da se usvajanje jednostrano dopunjenih zakona ne može vršiti bez šireg društvenog konsenzusa, da protestna blokada ulica od strane građana nije narušavanje slobode kretanja drugih građana koji ne protestuju već da je to legitiman pritisak na vlast. Na istu onu vlast koja blokira institucije i atakuje na bezbednost ljudi stavljajući lične, partijske i korporativne interese iznad opšteg dobra zajednice.

O ovome bi najpre trebalo da govore relevantne institucije, ali one ćute. A kad institucije države ćute i rade u korist vlastodržaca, umesto da rade u korist građana, odnosno kad vlastodršci stavljaju bezbednost kapital-odnosa iznad bezbednosti građana, tada građani imaju sve pravo ovoga sveta (ali i dužnost), da budu neposlušni.

Ovu civilizacijsku tekovinu uveo je još u 19. veku filozof Henri Dejvid Toro, a razradio ju je tokom 20. veka liberal Džon Rols. Suština je u sledećem – građani su dužni da budu neposlušni kad vlast krši osnovna načela pravednosti i nemaju obavezu da se takvoj vlasti pokoravaju, već naprotiv, da joj se suprotstavljaju. Naime, vlast treba da služi građanima, a ne da ih utamničava unutar vlastitih vizija koje dovode u pitanje opšte dobro zajednice i egzistenciju budućih pokolenja.

Takva vlast nema pravo da se poziva na ustav i odbranu nekog drugog građanskog prava ili principa, recimo prava na slobodu kretanja, budući da odbrana lične i kolektivne egzistencije od strane građana, struke, profesora i studenata ima prednost u odnosu na odlazak u šoping ili u bioskop građana koji ne protestuju, a kojih se razlozi zbog kojih se protestuje i te kako tiču. Zato će svaki čestiti pojedinac u ovoj zemlji podržati zahtev studenata upućen vlastodršcima da obelodane dokumenta i ugovore u vezi s rekonstrukcijom zgrade Železničke stanice u Novom Sadu kako bi se utvrdila odgovornost nadležnih za gubitak ljudskih života. Najposle, u takvom zahtevu nema ničeg spornog. Štaviše, svaki će ga „obični” simpatizer vlasti podržati, čak i u slučaju da se podnosioci zahteva – studenti nisu ogradili od partijskih/stranačkih uticaja opozicije na njihovo delovanje. A jesu. I to njihovom delovanju daje preko potrebnu dimenziju političke autonomnosti.

Na ovom mestu je važno pojasniti (pre svega zbog konfuzije koja se u medijskom prostoru stvara oko samog termina), da se političko delovanje može sagledavati u užem stranačko-partijskom pogledu, ali i u širem građanskom smislu. Zato je pogrešno poistovećivati širi smisao političkog delovanja s njegovim užim određenjem, što vlast inače neprestano čini. Ponovimo stoga da delovanje studenata (zadržimo se na ovoj skupini pametnih mladih ljudi), nije politički čin u usko stranačkom smislu, gde se ljudi dele na pristalice vlasti i opozicije, dakle nije ispolitizovani čin kako to vlast nastoji da prikaže, već je to politički čin u najčistijem građanskom obliku gde samosvesne pojedince spaja i njihovo delovanje usmerava briga za opšte dobro zajednice. Uostalom, zar nije u interesu svih građana Srbije da vlast državne poslove obavlja transparentno kako bi se na taj način izbegla korupcija – rak-rana društva koja će na duže staze razoriti i kritičare i simpatizere vlasti. Na kraju krajeva, nosioci vlasti su prolazni, grešni i nesavršeni pripadnici ljudskog roda, dok njihova materijalna (ne)dela ostaju da opterećuju pokolenja koja dolaze. U tom smislu zahtev studenata, čiji je protest ustalasao društvo, koristan je za vlast budući da podseća njene eksponente da greše kada javne poslove taje od građana, što je suprotno aminovanju grešaka vlasti kojim se redovno služe njeni „tapšači po ramenu” ne bi li joj se dodvorili. Nerazborita vlast, međutim, to ne uviđa pa svim raspoloživim sredstvima udara po kritičarima, u ovom slučaju po studentima, proglašavajući ih stranim plaćenicima kako bi prema njima izazvala netrpeljivost kod svojih pristalica koje i same osećaju da ničeg spornog nema u zahtevu studenata da vlast obelodani poslovne ugovore i prizna ko je odgovoran za tragediju u Novom Sadu. To je zapravo suštinsko pitanje, a ne ko stoji ili ne stoji iza protesta.

Zaključimo na kraju da se studenti bune s razlogom, dok je njihov način organizovanja i delovanja demokratski u antičkom smislu te reči, što je bitan iskorak u svetu u kojem je od izvorne demokratije ostalo samo ime. S razlogom se bune i građani, struka, profesori... I pogrešno je misliti da isterivanje pravde na ulici nije demokratski čin, pogotovo kada institucije sistema ne funkcionišu u skladu s interesima građana, već u skladu s interesima onih koji trenutno drže poluge moći u svojim rukama. A upravo su „držači poluga” u obavezi da javne delatnosti i poslovne kombinacije obavljaju transparentno i pred očima javnosti, dok svako zanemarivanje te obaveze nedvosmisleno upućuje na neodgovorno i koruptivno ponašanje vlastodržaca te automatski aktivira pravo građana da im se suprotstave. Premda ne nužno na izborima koji u sistemu stranački kontaminiranih institucija predstavljaju nestabilan mehanizam odlučivanja koji se ne mora nužno poklapati s istinskom voljom građana. I zato je, između ostalog, vaninstitucionalna borba dozvoljen i neophodan vid građanskog bunta. S druge strane, govoriti da je blokiranje saobraćajnica od strane građana ili blokiranje fakulteta od strane studenata nedopustivo ponašanje, jedino može imati smisla u društvu u kojem vlast ne blokira i ne privatizuje državne institucije. No, tada bi se postavilo razložno pitanje – ko bi i zbog čega blokirao sistem koji tako dobro funkcioniše?

Autor je sociolog
Izvor: Politika, 16. 12. 2024.

ARHIVA PPNS PODRŽIMO STUDENTE KRAGUJEVCA U BLOKADI!