Džepni pozorišni bonton

Veseli edukativni dramsko-lutkarski igrokaz za nju i njega

PRVI DEO

pp bonton 1

Maja: Dobar dan, ja sam Maja.

Pera: Dobar dan, ja sam Pera. I mi smo glumci! (pauza)

Maja: Hajde počni predstavu!

Pera: Pa ovo nije predstava.

Maja: Kako nije predstava kad imaš jednog glumca mene i jednog glumca tebe?

Pera: Da, ali IPAK nije. Znaš li šta ti treba za jednu predstavu?

Maja: Čekaj, čekaj, kako nije predstava kad si na sceni? Nemaš pojma, jel ti znaš uopšte šta je pozorišna predstava?

Pera: Prvo treba da kažeš šta je pozorište jer se predstava igra u (deco gde?) u pozorištu!

Maja: Pozorište je jedna kuća. Jedna stara kuća. 3000 godina stara kuća. (Pera animira staru kuću)

Pera: Ko živi u toj kući?

Maja: U njoj žive glumci, a vi ste naši najdraži gosti, naša najdraža publika!

Pera: Ko? Oni? Oni su naši najdraži gosti? Baš oni?

Maja: Pa da! Baš oni!

Pera: Čekaj, oni su mirni! Oni su super! Oni su jednostavno nezamenljivi!

Maja: Da, u pravu si, oni su mirni ali ima i onih kojima je uvek dosadno!

Pera: Ka’će kraj? Ka’će kraj? Ka’će kraj? Ka’će kraj? Ka’će kraj? …. Ima i onih koji stalno jedu!

Maja: (mljackanje, grickanje, trbuh bez dna) …. Onih koji su nemirni!

Pera: (oči na sve strane, ne drži ga mesto) …. Onih koji se plaše i stalno plaču!

Maja: (uplašeni plačljivko) Neećuuuuuu! Vodi me kuuuuućiiiiiiii!!!! …. Ili oni kojima je sve smešno!

Pera: (ne prestaje da se smeje) …. Dobro, ima i onih koji previše ozbiljno shvataju pozorište.

Maja: Ja se zovem Ana Ilić, učenica sam 3/2 odeljenja, do sada sam gledala: Radoznalo slonče, Na belu nedelju, Lepotica i zver, Pepeljugu, Trči,trči Trčuljak, da skratim priču – SVE predstave i kad porastem postaću pisac i glumica i reditelj!

Pera: Naravno, postoje i oni kao vi, koji mirno sede i sa pažnjom posmatraju nas glumce. Dobro, nego nisi ti meni objasnila šta je to pozorište?

Maja: Kako nisam, rekla sam ti – kuća, i u njoj žive glumci!

Pera: Da, glumci! Dramski glumac! (govori odlomak iz Šekspirovog “Hamleta”) “ O, biti ili ne biti – pitanje je sad: Da li je ljudskog duha dostojnije trpeti praćke i strele sudbine nasilne, ili oružje dići na more muka i otporom ih sve zauvek okončati? Umreti, samo usnuti – i ništa više…”

Maja: (prekine ga) E, baš ti je to ništa više! Postoji i komični glumac! (govori odlomak iz Sterijine “Pokondirene tikve”) “Kakva je ovo svinja? (Čepeći se.) Dragi moj, gde si ti taj epiket naučio da u sobu noblesa uđeš bez kucanja, bez komplamenta? Ti si može biti tražio proste ljude, pa si došao kod noblesa. Ta trista te vraga odnelo, nisam ti ja nikakva majstorica... Taki mi se vuci ispred očiju, nemoj mi smraditi sobu s tvojim ’aljinama.”

Zajedno: Raspevani glumci!

(ide kraća etida, njih dvoje pevuše melodiju na slogove)

Pera: Postoji i glumac za decu! “Poštovana publiko! Lepi dečiji svete! Zvonke reči moje nek’ ka vama lete i tek da se ka zlu ne bi zalutalo, priču vam priča lično Skakutalo! Ja već vekovima pričuckam i sviruckam priče o kulturi klincima i klincezama, prinčevima i princezama!” … I nezamenljivi lutkari!

(ide lutkarska etida)

Pera: E, sada ću da odigram jednu predstavu! (krene da sedne i padne)

Maja: Kako si, pametnjakoviću, mislio da odigraš predstavu kad nemaš scenografiju?

Pera: Šta nemam?

Maja: SCE-NO-GRA-FI-JU!

Pera: NE-RA-ZU-MEM!

Maja: To ti je deo pozorišnog nameštaja! Šuma, drveće, poljana, nebo, zvezde i Mesec ako je noć, jarko Sunce ako je dan, potok, reka, brdo, iza brda kuća, zidovi, krov i na njemu dimnjak, prozor, vrata, kamin, a pored kamina (donese stolicu)… i stolica!

Pera: Ovo ti je baš jeftina i glupa scenografija...

Maja: (uzme prekrivač i prekrije stolicu) Izvolite! (duboki naklon)

Pera: Kraljevski presto! (sedne) Ja, Petar Prvi Lukić, proglašavam te za viteza! (čuju se FANFARE, Pera se uplaši) Šta ti je ovo?!

Maja: E, glupane, ovo je muzika! Čekaj, nešto ti fali...Da! (doda mu plašt i posle krunu i mač) Ovi dodaci, što liče na igračke, u pozorištu se zovu rekvizita! Izvoli! Sada si glumac u kostimu sa rekvizitom!

Pera: Jaaaaao, sad sam pravi kralj!

(kreće muzika koju kralj koristi:

1. Dramatična, za boj

2. Za bal

3. Uspavanka)

Pera: (počne da mumla i da otvara usta bez teksta)

Maja: Molim?

Pera: (i dalje mumla)

Maja: Ne razumem te! Pričaj lepo! Jesu li te učili na glumi da pričaš? (udara ga da se iskašlje) Hajde pljuni! Hoćeš klještima da ti vadim reči? Jaaao… Pa tebi fali tekst!

Pera: Tekst?

Maja: Svaka predstava ima tekst. Tekst piše pisac, a „pisac šta na papiru piše glumac na sceni diše“! (doda mu papir sa tekstom)

Pera: (čita) „Jao, gde postadoh kralj ove zemlje. Već sam pretovario stomak, a sad će da mi donesu šešir. Ratovao sam juče od pet popodne, išao na bal i zaspao kao prava beba. A sad čekam da mi moja kraljica donese kafu za dobro jutro...“ (seti se) E, sad JA znam šta mi fali! Fali mi partner. Partner je tvoj kolega glumac, on ti je najbolji drug na sceni. Sa njim možeš da pričaš, da se smeješ, da se svađaš, igraš, plešeš i svašta još!

Maja: Pa ja sam tvoj drug! Evo ja ću da ti budem partner! Jel mogu? Jel mogu? Jel mogu?

Pera: Naravno! Sad ću ja tebe da spremim za scenu kao ti mene! Da vidimo... (kreće song)

Scenografija ti treba, to je prva stvar, (donese joj stolicu i prekrije je)

Kostim i rekvizita daju svemu čar. (stavi joj plašt, dodaje joj krunu)

Malo šminke za kraljicu moju (daje joj karmin)

i muzike prave da ide sve po loju.

Da naša priča ima pravi smisao

imamo i tekst što je pisac napisao.

Scenograf je na mesto sve postavio tačno,

i majstor sva svetla da ne bude mračno.

U ćošku sufler spremno tekst prati

da pamćenje glumcu na sceni povrati.

U šminkernici glumci čekaju strpljivo

da postanu deda, baba, kralj, miš ili drvo!

Garderoberku našu hvata prava trema

kad kostim nama za premijeru sprema.

Sedi čika zavesu spušta

ako je na sceni nastala gužva.

Sve je super, strava, tip top

nek predstava počne sada HOP! (sednu na stolice, pauza)

I šta sad?

Maja: Ne možemo mi sve sami. Potreban nam je neko ko će da nam kaže kuda da idemo i šta da kažemo. Neko ko će da nam kaže kako da idemo i kako da govorimo. Ima li ovde neki reditelj bez angažmana?!! Javni konkurs, javna nabavka! Reditelj na kilo, na kašičicu, neto,bruto, nek izađe na crtu neki reditelj!

(dolazi reditelj koji će uz odgovarajuću muziku napraviti predstavu, to se ujedno iskorišćava i za nameštanje scenografije za sledeću scenu sa sedištima; kada se taj opšti haos završi, glumci sednu umorni na stolice, one ožive, glumci ustanu i predstave sedišta publici)

DRUGI DEO

pp bonton 3

Zajedno: NJEGOVO VISOČANSTVO SEDIŠTE!

(počne sređivanje, usisavanje… I prebacivanje sedišta u lik, kreće dijalog sedišta Svete I Milete, nebitno je ko je ko ionako ni oni ne znaju… dijalozi i replike se mogu nasnimiti i određeni primeri nepoštovanja sedišta se pokazuju)

Pera: Pst, Mileta, ej, koliko ima sati?

Maja: Za 15 minuta počinje predstava.

Pera: Jaaaaao!

Maja: Šta je bilo Sveto?

Pera: Sada će da nagrnu!

Maja: Ko?

Pera: Sada će da dođu!

Maja: Ko?

Pera: Sada će da uđu!

Maja: KO?!

Pera: Pa oni!

Maja: (lutka pogleda) PUBLIKA! Jaaaao!

Pera: Šta je bilo Mileta?

Maja: Sada će da nagrnu!

Pera: Daaa.

Maja: Sada će da dođu!

Pera: Daaaaa!

Maja: Sada će da uđu!

Pera: DAA!!!

Zajedno: Jaaaaaaaoooooo! (panika)

Pera: Svetoo! Čekaj, jel sam ja Sveta.. Ne, Mileta sam verovatno…Sveta je moj brat…Čekaj…Svetooo! Diši, diši, polako, smiri se, smiri se, udahni, izdahni!

Maja: Dišem, dišem, polako, smirio sam se, ok, smirio sam se.. Mileta, ja sam Sveta verovatno, jel da? Mileta, neće valjda da budu kao oni od juče?

Pera: Jaaao, ne znam sedište, nisam pametan! (ili mozga nemam)

Maja: Jaaaao!

Pera: Šta ti je?

Maja: Setio sam se nečega!

Pera: Čega?

Maja: 12 i 25, predivan subotnji dan, ja sam srećno popunjeno sedište u pozorištu, i baš se u tom momentu odigravala scena gde Pepeljugi ispadne cipelica, znaš ono kad otkuca ponoć, kad onaj…

Pera: Ko?

Maja: ONAAAAJ!

Pera: Znam, ONAAAJ!

Maja: Poče da skače, da me grebe, da plače, da me čupa, da me lupa, da me cepa, ma jedna strahota, nimalo lepa!

Pera: Jao, meni je muka! (iskašljava kese i svašta)

Maja: Crni Sveto, ovaj, Mileto, šta si to jeo?! Pa dečko ne ide zajedno slatko i slano, pogle’, čips pa čokolada, pa ne ide. I nije ti bilo malo pa si uzeo i grisine i smoki i maramice! E, ti si stvarno svaštojed! Jao, vidi, ovo volim! (uzme nešto,ovaj ga udari)

Pera: Pusti to! Ti misliš da ja ovo jedem zato što volim?!

Maja: Nego?

Pera: ‘Što moraaam!

Maja: A što moraš Sveto?

Pera: Jaaooo, kad meni dođe ONAA…

Maja: Ko?

Pera: ONAAA!

Maja: Znam, ONAAA!

Pera: Popodnevni termin, taman je dremnula i došla da gleda svoju omiljenu predstavu iz svog omiljenog sedišta – mene, i naravno odmah posle dremke…

Maja: Hahaha, ona ogladni!

Pera: Jeste, ona ogladni.

Maja: I ogladni baš za vreme predstave?

Pera – Reflektor (off): Znam, ja sam sve video. Sve sam to video svojim rođenim sijalicama. Pst, gore, to sam ja, Inspektor Reflektor. Subjekat Deka i subjekat Onaa. Subjekat Deka, vadi iz kese gomilu mrvljivih slanih štapića. Subjekat Onaa uživa u mrvljivim slanim štapićima. Zatim subjekat Deka vadi objekat za koji se osnovano sumnja da je osvežavajući napitak iliti sok, skraćeno – Slatki Osvežavajući Klokot. (onaa pije klo-klo-klo) Ali nažalost objekat pada van dometa mojih svetlosnih očiju. Što znači na pod! SRAMOTA! (ugasi se)

Pera: Sve te naše priče jedna na drugu liče…

(Završava se dijalog stolica, vraćaju se Maja i Pera)

Maja: E, moj Sveto, ni tebi nije lako…

Pera: Jesi li videla?

Maja: Videla.

Pera: Jesi li čula?

Maja: Čula.

Pera: Pa šta ti je to u džepu?

Maja: Pa… (izvadi čokoladicu,nešto)

Pera: Baci to. (ona baci)

Maja: A ti? Šta ti je to?

Pera: Slatki Osvežavajući Klokot.

Maja: Baci objekat. (on baci i ustanu da se izvinu sedištima)

Pera: Izvinite prijatelju Sveto i ti Mileto i svi ostali prijatelji sedišta, nećemo nikad više!

Maja: Nikad više!

(Pera se popne na stolicu u žaru izvinjavanja)

Maja: Neeeee! (Pera je zbunjen) Pa jel se sećaš šta smo rekli? (gong za početak boks meča) Iiiiii evo nas na još jednom uzbudnjivom meču POZORIŠNI BONTON protiv Pereee! U levom uglu je Pozorišni Bonton, a u desnom Pera! Da se podsetimo pravila! ( sledi “pripremanje”, kao provera rukavica, očiju i sl.; posle nabrajanja ide udarac i na poslednjem padne nokaut) Rekli smo da nema skakanja, nema grebanja, nema plakanja, nema čupanja, nema lupanja, nema cepanja, nema grickanja, nema mljackanja, nema slatkog klokota, a posebno nema bacanja otpadaka! (nokaut, Maja “proveri” šta je bilo) Iiiii kao svaki put, pozorišni bonton je ubedljivo pobedio jednim kulturnim nokautom!

Pera: (sabere se malo) Jao deco, al me je ovaj pozorišni bonton oneosvestio.

(ustane i nastavlja priču)

Pera: E sad… postoje neke stvari koje se ne tiču njegovog visočanstva sedišta.

Maja: Rekli smo da je pozorište jedna kuća u kojoj žive glumci.

Sedišta: A mi?

Maja: Dobro, dobro…Tu ne žive samo glumci. I Sveta i Mileta.

Reflektor: A ja?

Maja: I Inspektor Reflektor. Tu živi i jedna Teta Ulaznica.

Pera: Ne Teta Ulaznica nego teta koja prodaje ulaznice.

Maja: Pa to sam i mislila. (stavlja kačket,šešir, šta god sa natpisom “teta ulaznica” i “biletarnica” i postaje ta Teta) Dobar dan!

Pera: (kako Teta stavi kačket, Pera u žurbi dolazi do biletarnice) Dobar dan!

Maja: Dobar dan! Kuda?

Pera: U pozorište. Na predstavu.

Maja: Pa jel ti vidiš da je predstava već počela?

Pera: Kako počela kad ja nisam stigao?

Maja: Mali, dođi ‘vamo, sve predstave počinju u tačno određeno vreme. Ova predstava je počela u _____sati, a sada je ______.

Pera: ____? (kaže koliko je sati sada)

Maja: Dakle?

Pera: Kasnim 20 minuta.

Maja: Da, kasniš čitavih 20 minuta. Skoro pola predstave.

Pera: Pa jel mogu da počnu ispočetka?

Maja: Vidi ti njega! Kad ti ode voz, jel se vraća po tebe? Ovaj voz je otišao! (dune u pištaljku ili zvuk pištaljke) Polazak! Kada se putuje vozom, bilo da se zove Predstava, Opera ili Balet, koji kreće sa stanice Pozorište, bitno je da se zna red vožnje, tj. kada voz kreće, kada voz stiže, koliko dugo traje vožnja, koliko košta karta za voz, koliko vagona ima, koliko brzo ide, gde voz ide, koje je boje voz, ma ne, to nije bitno, koja mu je krajnja destinacija, da li je brzi voz ili parna lokomotiva… (deci) U stvari, bitno je da se zna kako se zove predstava, kad počinje, koliko traje, koliko košta ulaznica, ima li mesta, o čemu se radi u predstavi, da li je lutkarska ili dramska, sa glumcima na sceni. (vrati se do Pere i sedne do njega)

Pera: (tužan) Pa dobro Teto, kada sutra počinje predstava?

Maja: Evo izvoli program. Tu možeš da vidiš red vožnje, kada voz…izvini, da vidiš kada predstava počinje.

Pera: Dobro… ništa… onda idem ja…pa ću da dođem sutra na vreme…a šteta, baš sam se lepo obukao…očistio sam i cipele, mama mi je ispeglala košulju…stavio sam malo tatinog parfema i namestio frizuru…al dobro… (tužna muzika)

Maja: Ej mali, dođi ‘vamo. Pošto si mi mnogo sladak tako zalizan i čist i pošto si se potrudio, Teta Ulaznica će tebe da uvede na predstavu, ali samo tiho i … (pokaže na džepove)

Pera: Znam Teto, znam. Nema mljackanja i grickanja, a ni slatkog osvežavajužeg klokota.

Maja: (uhvati ga za obraze) Ih, mali, kako si pametan! Dođi ‘vamo!

(Teta pali baterijsku lampicu, zajedno ulaze u „salu“ da pronađu mesto, šunjanje, Pink Panter muzika.)

Maja: Tiho! Kasniš 23 minuta i potrudi se da nikom ne smetaš! Kao bubica da budeš tih! Jesi razumeo? Šta ti piše na ulaznici?

Pera: (malo glasnije) Red…

Maja: ŠŠŠ!

Pera: (sad tiše) Red 7, mesto 9.

Maja: To je baš u sredini…ništa, evo smestiću te negde s’ kraja, evo na Svetu.

Sedište (off): Ja sam Mileta.

Maja: O, izvini, na Miletu.

Pera: Hvala Teta Ulaznice! Sledeći put ću doći na vreme.

(ode Teta, dolazi devojčica kojoj je vidno dosadno, seda pored njega)

Maja: Kasniš, kasniš…Ma nema ni veze…ionako je dosadno…e, sad će Slonče da ode na onu glupu reku i da se svađa sa Krokodilom i…

Pera: Ćuti! Jesam zakasnio ali hoću barem da pogledam predstavu do kraja na miru.

(Sveta i Mileta dobacuju u off-u - “Pst!” , ”Tišina!” i sl.)

(njoj je očigledno dosadno, uzima mobilni telefon, svetlo zasmeta dečaku)

Pera: Jel možeš da ugasiš to? Smeta!

Maja: Ne mogu! Ako ne nahranim kucu u tačno određeno vreme, ona će umreti od gladi! Ti verovatno nemaš ljubimca pa ne znaš!

Pera: Ne lupaj, to je igrica, nije živo biće stvarno! Možeš to da uradiš i posle predstave.

Maja: Mnogo si mi ti pametan! (pauza, gasi igricu, još joj je dosadnije, kreće dopisivanje, smeje se)

Pera: Jao, sad se još i dopisuješ sa nekim!

Maja: Ne, nego četujem, lajkujem i šerujem na Fejsu! Umukni! Smetaš mi! (počinje da fotografiše predstavu)

Pera: Šta radiš to?!

Maja: Kako šta radim? Pa slikam za Fejs!

Pera: Pa to se ne sme na predstavi!

Maja: (uradi selfi sa njim) E, sad slikam smora koji me smara više od predstave. A gde to piše da ne smem da koristim fon?

Pera: Pa piše, to se zove bonton, pozorišni bonton.

Maja: Šta?

Pera: Bonton – lepo ponašanje. Jesi li čula možda za to?

Maja: Ja sam samo čula za bonbon. (kao da ju je podsetio, vadi bombonu, šuška i baca omot na pod, zatim počne da se migolji jer joj se ide u toalet, ne zna da izađe, gradacijski pravi sve veći haos, pali se reflektor)

Pera – Reflektor (off): Subjekat Ona?

Maja: Da? (zbunjeno,malo uplašeno)

Pera: Uzrast?

Maja: 6 godina, 6 meseci i 6 dana.

Pera: Jao, znači ti si pravi mali pozorišni đavolak. Mobilni telefon?

Maja: Najnoviji. (ponosno)

Pera: Igraš igrice?

Maja: Jeste, igram Lajavka!

Pera: Dopisuješ se?

Maja: Sa najboljom drugaricom.

Pera: Fotografišeš – druge? Sebe? Predstavu?

Maja: Da, da, da.

Pera: Jedeš bombone, nepotrebno šuškaš, smetas i bacaš na pod objekat omot iliti Okolo Motani Omaleni Tapet?

Maja: Slučajno! (kao krene da uzme omot sa poda, krene blicanje reflektora uz povike “Nevaljalac”, “Nekulturni gledalac”, “Nekultura” i sl., dolazi Pera kao Sudija)

Pera: Džepni pozorišni sudija – ja, te osuđuje po članu 1, 3, 4, 7, 8, 11, 18, 20 i 21 za (nabroji sve kao “bla,bla,bla” I na kraju kaže)…i jedenje bombona! Po svim tim optužbama – kriva si! Napusti pozorište!

(sudija je izvede, čuju se povici “Kriva si!”, “Napusti pozorište!” i sl., kreće song)

(Nekulturni gledalac!) Nevaljalac! Krivac! Krivac si ti!

Ako mesto predstave gledaju u TEBE svi!

Nekultura je zarazna bolest teška

Ako se ne vaspitaš, to će biti greška!

Postoji jedna knjižica, mala kao tane,

tu velika mudrost u malom džepu stane.

Bilo da pada sneg ili jak vetar duva,

To platneno čudo naše blago čuva.

Čuvaće džep i bonton što smo danas učili

Kad zatreba da nas podseti šta smo to naučili.

Sedište – to je tvoje presto,