„Počeli su s ponedeljnika. Vreme poslužilo odlično, sunčano, dosta toplo, suvo. Venčački zemljoradnici pristupili berbi grožđa. Proletos je bilo mnogo kiša, zatim tukao grad, ali pred kraj upeklo sunce i grožđe je nakupilo dosta šećera. Berba će trajati petnaestak dana. Kroz to vreme ovaj divan kutak Šumadije biće u znaku grožđa. Svakodnevno će, kao juče i kao danas, iz dva sreza, iz pet seoskih atara dolaziti velika kola natovarena dragocanim tovarom, niz seoske puteve, koji su takođe sve bolji, do zadružnog podruma. Dolaziće otuda, iz vinograda po kojima se završava u radosti jedan poseo od čitave godine…“
Tako je 24. oktobra 1940. godine novinar beogradske „Pravde“ opisivao početak berbe u Venčačkom vinogorju. Malo je ko od venčačkih zadrugara slutio da im je to jedna od poslednjih berbi i da će samo još te godine podrumi te vinarske zadruge biti puni trijumfa, venčačke ružice, smederevka, skadarke i dinjke, vina po kojima je Banja, malo selo u Šumadije, između dva svetska rata postalo poznato i izvan Kraljevine Jugoslavije. Sledeće godine je u Srbiju stigao rat, a posle rata su komunisti vrlo brzo zadrugu proglasili za kulačku tvorevinu i pripojili je novoosnovanom vinskom kombinatu „Navipu“.
Venčačku vinogradarsku zadrugu su početkom 20. veka stvorili srpski domaćini, seljaci, vinari i vinogradari, ljudi koji su uglavnom imali samo po četiri razreda osnovne škole, ali ljudi vredni, okupljeni oko ideje, za to vreme vrlo neobične – da sami stvore vinariju i podrum najveći i najsavremeniji na Balkanu.
Sve je počelo 2. septembra 1903. u selu Banji kod Aranđelovca, gde se okupilo osamnaest zemljoradnika iz tog i još nekoliko okolnih sela. Zadruga je osnovana sa 40 „udela“ po tadašnjih 50 dinara, a ime je dobila po planini Venčac i vinogorju na njegovim obroncima, na zemljištu bogatom krečnjakom i rudom gvožđa.
Za upis u Zadrugu je bilo potrebno imati najmanje pola hektara vinograda, podignutog na podlozi američke loze, otporne na filokseru, koja je prethodno opustošila sve evropske, pa i srpske vinograde. A udeo za upis je iznosio 50 dinara na hiljadu čokota. Zadrugom je upravljao Odbor od pet izabranih članova. Za samo tri godine od osnivanja, izgrađen je moderan podrum u koji je smeštena i prva zajednička berba. Prva zajednička dobit je iznosila 6.000 tadašnjih dinara, a broj zadrugara je počeo naglo da se uvećava.
Snalažljivi seljaci su od samog početka svog rada, o sopstvenom trošku, angažovali i iskusne evropske vinare i podrumare. Godine 1908. već su imali najsavremeniju opremu tog vremena i 100.000 litara dobrog vina u podrumu. Te godine je u Zadruzi održan i dvomesečni vinarski kurs za podrumare, prvi u Srbiji.
Godine 1911. počela je izgradnja i novog podruma, na tri sprata, a pravljen je po skici koju je doneo jedan zadrugar, koji je kao specijalni izaslanik Zadruge obišao najpoznatije tadašnje podrume Francuske, Italije i Nemačke.
Balkanski ratovi, zatim i Prvi svetski rat, međutim, odložili su izgradnju, tako da je podrum konačno završen tek 1931. Za vreme ratova od 1912-1918 Zadruga praktično nije radila. Oprema je dobrim delom bila oštećena, a proizvodnja vina je tokom Prvog svetskog rata potpuno obustavljena. Kada je krajem jeseni 1915. započeto povlačenje srpske vojske preko Albanije, iz Karađorđevog konaka u Topoli u Zadrugu preneta velika Krađorđeva vinska bačva od 8.298 litara, stara 120 godina, sa nadom da će tu biti bezbednija.
Mnogi zadrugari su poginuli u Velikom ratu, a oni koji su se vratili odmah su nastavili započeti posao. Neprijatelji su uništili prese i odneli većinu buradi. Jedan od zadrugara je ispričao za ondašnju „Politiku“ da su prvo obnovili Zadrugu, pa tek onda svoje kuće i imanja. Razmišljali su jasno: Zadruga će pomoći da obnove i svoja ognjišta.
„Šampanjac sa Venčaca“
„Kada su pustili u rad svoju električnu centralu i prvi put osvetlili dvorište električnom svetlošću, bio je to za njih veliki dan. Svi su zadrugari doneli to veče pečenje od kuće i posedali ispod svoje električne svetlosti. Mnogi članovi njihovih porodica su te večeri i prvi put videli elektriku. Kada su izređali razna vina, prešli su na šampanjac. Takav se prizor prvi put video u našoj zemlji…“
Tako je 1930. reporter beogradske „Politike“ opisao kako je izgledalo priključenje vinarije na električnu centralu, u trenutku kada su mnoge ulice u gradovima tadašnje Jugoslavije još uvek bile u mraku ili bile osvetljene lampama na gas.
Seljaci iz Venčačke vinogradarske zadruge su u mnogo čemu bili prvi u ondašnjoj Srbiji i Kraljevini Jugoslaviji. Prvi su počeli da proizvode konjak (vinjak) i vermut, koji su rađeni od čistih vinskih destilata, a „šampanjac“ su proizvodili po klasičnoj francuskoj metodi (sekundarnom fermentacijom u bocama) još od 1929. kada je u Zadrugu došao izvesni francuski vinar Žoben. Te iste godine, angažovan je i jedan poznati vinar iz Nemačke, Emil Reder, koji je u zadružnu proizvodnju vina uneo najmodernije metode evropskog vinarstva.
Pa ipak, za rad Zadruge između dva svetska rata je najzaslužniji bio njen dugogodišnji predsednik i upravnik Mihajlo Stojić, pod čijom upravom je potpuno i dovršen veliki zadružni podrum 1931. Smederevka, rizling, žilavka, dinjka, ružičasto vino i crveni „Trijumf“ od prokupca i skadarke – bili su ponos ne samo Venčačke vinogradarske zadruge, nego i čitavog tadašnjeg srpskog vinarstva.
Tridesetih godina prošlog veka Zadruga je brala oko 1.200.000 kilograma vinskog grožđa godišnje i proizvodila između 80 i 100 vagona vina – oko milion litara! Naročito je bila rodna 1935, kada je vino jedva smešteno u podrum.
Vino iz Venčačke vinogradarske zadruge je prodavano širom Kraljevine, ali i izvoženo u mnoge zemlje Evrope. Zadruga je imala 280 velikih bačvi od pola vagona (5.000 l) i 1.200 buradi od 50 do 2.000 litara. Najveća bačva je imala zapreminu od 11.360 litara i, zanimljivo, u njoj je čuvana ružica. Za „tipiziranje“ vina Zadruga je koristila naročitu, ogromnu staklenu bačvu obloženu armiranim betonom, zapremine 70.000 litara, koja je prema specijalnoj porudžbini napravljena u Francuskoj.
Godine 1923. član Zadruge je postao i kralj Aleksandar Karađorđević, sa 100 udela. Kralja je u Zadruzi predstavljao upravnik imanja na Oplencu, Nikola Horin, a kraljevsko dobro je tada imalo oko 120.000 čokota vinove loze. Ostala je priča da je kralj Aleksandar isključen iz Zadruge, jer je navodno tražio da grožđe predaje ne čekajući red kao ostali zadrugari. Istina je, međutim, da je kralj sam istupio iz Zadruge 1931. kada je konačno dovršen Kraljevski podrum na Oplencu.
Zadrugu su pre Drugog svetskog rata posećivali mnogi strani državnici i veleposlanici, ali i običan narod je dolazio u selo Banju da vidi najveći vinski podrum na Balkanu i proba čuvena venčačka vina. U zadružnim analima je zapisano da je 1935. podrum posetilo čak 50.000 ljudi! Banja je u domaćim i stranim novinama opisivana kao selo budućnosti, ali ta budućnost je nažalost donela samo propast.
Zadruga je pretrpela ogromnu štetu tokom Drugog svetskog rata. Obnovljena je 1945, pa čak i preživela prvu nacionalizaciju. Još nekoliko godina su je čak posećivale i strane delegacije, pa je čak i Eleonora Ruzvelt stigla do Banje, ali druga nacionalizacija je označila kraj Venčačke vinogradarske zadruge. Ona je proglašena za kulačku tvorevinu i poluvekovni trud venčačkih vinogradara je konfiskovan i predat „društvenom“ preduzeću.
Ove godine biće tačno 118 godina od kako se osamnaest seljaka ispod venčačkih planina okupilo da napravi najveći vinski podrum na Balkanu – Venčačku vinogradarsku zadrugu, koja je postala četvrta vinska zadruga po veličini u Evropi tog vremena.
Foto: Berba u zadružnim vinogradima (kadrovi iz filma 1930); Punjenje penušavog vina (kadrovi iz filma 1930); Mihajlo Stojić (u sredini) sa svojim zadrugarima; Kraljevi vinogradi na Oplencu početkom tridesetih godina 20. veka
Komentara: 0