Naježim se od komentara koje čitam u poslednje vreme, a koji se tiču mišljenja pojedinaca o uzrocima neprihvatljivog ponašanja dece u porodici, vrtiću, školi. Sigurno ste se sreli sa tvrdnjama tipa: Današnja deca su sve gora i gora…, Ovo što viđamo na ulici posledica je zapadnjačkog vaspitanja bez kazni..., Samo mu ti objašnjavaj, videćeš kada te udari za koju godinu..., I mene su tukli, pa šta mi fali..., Kada sam ja bio mali, tačno se znalo ko se sluša... U neke, možda, i sami verujete…

Vaspitanje dece nije crno-beli svet, svet kontrasta. Ne pristajem, i nikad neću, na svođenje ljudskih odnosa, pogotovo odnosa između odraslih i dece, na odnos subjekta i objekta, kao ni na pojednostaljivanje i opasno svođenje na uzročno-posledične veze (naslovi tipa "vaspitajte dece u 10 koraka i za nekoliko dana"). Postoji u vaspitanju i nešto drugo, nešto što ne zalazi u zonu krajnosti. Jer, mnogi ne shvataju da se vaspitanje dešava između redova.

Da, slažem se, nešto se ozbiljno promenilo u odnosu između odraslih i dece. Verovatno i poremetilo u istom. Da, nekada su porodice funkcionisale drugačije, da, nekada je mnogo toga bilo drugačije, što ne znači da je nužno i bilo bolje. U poslednjih tridesetak godina mnogo se toga promenilo, a u roditeljstvu pogotovo. Još je Rudolf Drajkus sredinom prošlog veka istakao poentu promene odnosa u porodici. Kada je otac izgubio kontrolu nad majkom, oboje su izgubili kontrolu nad decom. O, koliko je samo istine u ovim rečima. Model pokornosti, model imanja kontole nad drugim ljudskim bićem ("malim" pogotovo) je, na sreću, prevaziđen.

Svidelo se to nama ili ne i odrasli i deca izgubili su poštovanje prema autoritetu koji se zasniva na moći i polako ali sigurno koračamo u susret vremenu kada će zadobijanje poštovanja i moć koju sebi možemo da dopustimo u privatnom i pedagoškom odnosu prema deci i mladima zavisiti od toga koliko vredimo kao osobe (Jesper Jul, danski porodični terapeut i pisac knjiga o vaspitanju zasnovanom na ljubavi, međusobnom poštovanju i ravnopravnom dostojanstvu).

Da, decu moramo voleti mnogo. Većini roditelja to nije teško. Ono zbog čega često nastaje problem u odnosima je nedostatak svesti da voleti dete i pokazati ljubav na pravi način nije isto. Neki roditelji veruju da deca znaju da ih volimo i dok ih grdimo, kritikujemo, tučemo... ili pak, popuštamo, ispunjavamo njihove želje, nadugačko i naširoko objašnjavamo. Istina je da u tim trenucima deca ne osećaju ljubav. Da, osećaju anti-ljubav.

Diciplinovanje dece je neprijatno, ali potrebno - reći će neki "ljubav i disciplina se smenjuju i međusobno isključuju - ili volimo ili disciplinujemo". Da li je zaista tako?

Ljubav je deci najpotrebnija, odmah zatim sledi disciplina.

Decu je moguće učiti disciplini, ne disciplinovati ih!

"Discipline" se razlikuju od discipline po tome što prve veruju da su dobri roditeljski saveti usmereni samo na potrebe odraslih, a ne i na potrebe dece (knjige tipa "kako u par koraka dobiti dobro dete - dresurom"). Umesto međusobnog poverenja, ovakav pristup tretira dete kao objekt vaspitanja i rađa: podređenost, strah i pobunu. Ima knjiga koje "zastrane" u drugom pravcu (takođe opasnom) pa savete za roditelje vide isključivo kao usmerenost na dete, a ne i na potrebe odraslih. Roditelj tada postaje "plašljivko" i, polako ali sigurno, dozvoli da dete "vaspitava" njega. Ni u ovom slučaju nema reči o uzajamnom poštovanju. Takvo vaspitanje dovodi do zavisnosti i nedostatka hrabrosti. Naš rad zalaže se za obe zadovoljne strane.

Kako ovo postići? Tako što ćemo u odnosu prema deci biti blagi i odlučni - u isto vreme!

Kako biti blag i odlučan roditelj u isto vreme?

Nimalo lak zadatak jer većina roditelja je samo blaga ili samo odlučna. Blagost, ukoliko ne postoji i odlučnost, vodi popustljivom roditeljstvu. Odlučnost bez blagosti - autoritarnom, krutom, rigidnom, vaspitanju zasnovanom na strahu od autoriteta. Na duge staze, loš vaspitni pravci.

Važno je istaći da "blagost i odlučnost u isto vreme" postižemo ne koristeći ni nagradu ni kaznu. Kako je moguće vaspitati decu bez korišćenja nagrade i kazne - pitaju nas često roditelji. Moguće je i jedino ispravno, ali samo pod jednim uslovom - znati šta koristiti umesto nagrade i kazne.

Alatki pozitivnog roditeljstva ima mnogo. Na treningu spominjemo čak 52! Da, dobro ste pročitali, čak 52 šanse da postanete zadovoljniji, opušteniji, efikasniji, autentičniji roditelj!

Svaki učesnik treninga roditeljskih veština dobija svoje set od 52 pozitivne kartice.

Moguće ih je koristiti na različite načine, one su inspiracija, podsetnik, smernice, pomoć u situacijama u kojima je potrebno odreagovati, a ne znate kako.

Kartice nas uče kako napraviti poster rutina kada dete odbija da ide na spavanje, šta znači 1-1 vreme sa detetom, kako funkcioniše mozak roditelja i dece kada smo pod stresom, šta su "dugmići" i koje najčešće pritiskaju deca, kako dešifrovati poruke dece koja se neprihvatljivo ponašaju, koja su četiri dečija pogrešna cilja, zašto je u roditeljstvu najvažnija briga za sebe, kako su greške sjajna šansa za učenje, šta su znatiželjna pitanja, šta je točak izbora, poster zaduženja, zašto su važni porodični sastanci...

Nema ih slučajno baš pedeset i dve. Nedelja u godini dana ima tačno toliko. Svake nedelje jedna kartica može da Vam bude cilj u roditeljstvu. Nakon godinu dana upoznaćete se sa svim karticama i sigurno postati bolji roditelj! Mi jesmo :)...

Autor: Žana Erdeljan, dečiji psiholog, sertifikovani edukator za roditelje u oblasti pozitivne discipline od strane Međunarodne Asocijacije za pozitivnu disciplinu (PDA)
Izvor: pozitivnovaspitanje.wordpress.com