KADA SU SRBI POČELI DA SLAVE NOVU GODINU? KOMUNISTIČKA ZAVERA ZA UKIDANJE BOŽIĆA ILI NEŠTO MNOGO STARIJE
Deda Mrazov put od paganskog bića do korporativne ikone
- Nova godina je produkt modernog doba, i stupa na "prazničnu pozornicu" tek uspostavljanjem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca - ističe za naš portal Saša Srećković, etnolog i muzejski savetnik Etnografskog muzeja u Beogradu.
Tačan datum kada su Srbi počeli da slave Novu godinu je nemoguće odrediti, ističe sagovornik, ali taj praznik dobija na značaju posle Prvog, a pogotovo posle Drugog svetskog rata.
- Nema preciznih podataka kada je su Srbi počeli da slave Novu godinu. U tradicionalnoj kulturi, posebno u srpskoj srednjovekovnoj državi i u vekovima ropstva pod Turcima glavni praznik koji se slavio u ovo doba godine je bio Božić - ističe Srećković, i naglašava da se praznovanje Nove godine nije odmah odomaćilo u narodu.
- U početku, tačnije u međuratnom periodu, su proslave bile organizovane uglavnom u gradskim sredinama, dok svoj puni zamah i smisao koji danas Nova godina ima dobija tek posle Drugog svetskog rata.
Kod određenog dela Srba vlada verovanje da su komunisti iskoristili sekularni praznik, Novu godinu, da potisnu slavljenje hrišćanskog Božića. Srećković ističe da je to delimično tačno, ali i da ovaj praznik nije sekularan koliko svi misle.
- Sigurno da je politički faktor u velikoj meri uticao na to da Božić prestane da bude dominantan praznik, dok je Nova godina preuzela primat i postala sve izraženija. Međutim, ne možemo reći ni da je Nova godina sasvim sekularna proslava, tu se spaja veliki broj različitih uticaja i folklornih tradicija, pogotovo paganskih. Postoje razni faktori, naš narod i naša zemlja su na geografskom prostoru gde su se slivali kulturni uticaji sa raznih strana. Naravno, i uslovi života u određenim podnebljima, seoskim ili gradskim oblastima su uticali na naša praznovanja i verovanja - kaže Srećković, i naglašava da je pored tradicije koja se spojila u ovom prazniku veliki uticaj imala i masovna kultura.
- Eksplozijom zapadne masovne kulture Nova godina je dobila neka posebna obeležja, na primer čuvenim marketinškim trikom Koka Kole Deda Mraz je dobio svoj sadašnji oblik, postao je debeljuškast i obučen je u crveno. Ta ikonografija je pre 50 ili 60 godina stigla i kod nas.
Naš etnolog skreće pažnju na put koji je Deda Mraz prošao, od paganskih i hrišćanskih verovanja do korporativne maskote.
- Koliko je različitih obličja prisutno samo u tom Deda Mrazu. U našoj slovenskoj tradiciji Deda Mraz nije bio baš dobroćudni starac, već jedan zli dedica, dok ga je hrišćanstvo učinilo darežljivim, postao je anonimni darovalac - Sveti Nikola. Potom je naravno dobijao nova obličja i iz naše i iz drugih kultura, a danas dosta liči na biće koje praznuju Sami u Laponiji. Ceo taj imidž je zatim dobio i poslednje oblikovanje kampanjom Koka Kole.
Srećković napominje i da je slavljenje (srpske) Nove godine kod Srba uvek bio nastavak Božića, a ne odvojeni praznik. Ukazao je i na zanimljive rituale koji povezuju ta dva praznika.
- Moramo naglasiti da je slavljenje Nove godine kod Srba bio običaj koji se nastavljao na Božić. Mi slavimo i Novu godinu po julijanskom kalendaru, poznatu još i kao Mali Božić ili Vasilica, što je bilo ime koje se održalo do Drugog svetskog rata. Za Novu godinu su traduicionalno bila vezana mnoga verovanja i običaji, a posebno magijske radnje. Recimo, čuvao se ugarak iz badnjaka, od Božića do Malog Božića, da bi se obezbedila plodnost i berićetnost u zajednici. Takođe se čuvala glava od božićne pečenice. To su neke radnje koje su zaboravljene, ali su značajne za našu tradiciju. A to nije samo jednoznačna srpska tradicija, već i viševekovno religiozno hrišćansko nasleđe, pa i dosta slojeva starobalkanske i slovenske kulture i religije.
Srpska Nova godina, Mali Božić ili praznik Svetog Vasilija imali su različit značaj u pojedinim porodicama ili sredinama. U seoskim sredinama su se ponavljali određeni Božićni običaji, mada, u poređenju sa literaturom vezanom za starije periode, u znatno redukovanom obimu. Na primer, u manjem broju porodica čuvao se božićni kolač do ovog dana, kada je davan stoci. U Šidu je obeležavan dan Svetog Vasilija, a najupečatljiviji deo proslave je bilo mešenje kolača – „vasilica”. U većini porodica se pravi slično kao česnica, sa tankim korama, samo bez oraha, sa medom i mašću. U jednoj porodici je pripremano više kolača kao vasilica: sa više vrsta voća i povrća. Mešena je od mekog beskvasnog testa, koje se potom presavija: sa suvim grožđem, bundevom, orasima. Odgore je pre pečenja utiskivan pečat sa krstom. Vasilica se pravila ujutro, a služila se uz ručak. Sečena je, nije lomljena kao česnica. Uzimali su je po želji, ko je kojim hteo da se posluži, bez nekih posebnih pravila.
U Šidu su uoči srpske Nove godine organizovane zabave – jedna sagovornica se seća da nju i sestru mama i tata nisu često ostavljali uveče, ali su na taj dan išli na igranku i tombolu. Igranke su često organizovane u slovačkom domu, gde je na taj način prikupljan novac da bi se organizovale druge proslave, na primer za prvi maj, što je bio i državni praznik, ali je kod Slovaka posebno obeležavan kao „majalos”.
Kafane su u mnogim mestima radile duže, do posle ponoći, mada se to „nije tako zvalo”. U Novom Sadu su organizovani dočeci srpske nove godine u nekim kafanama (Lipa), a gosti su obično bili Novosađani – Srbi starosedoci. Ostali su smatrali da je to njima značilo za identifikaciju u odnosu na „došljake”, bez obzira na etničku pripadnost. Međutim, u porodicama Srba starosedelaca rečeno mi je da je Sveti Vasilije obeležavan kao veliki praznik u porodici, ali da naziv „srpska Nova godina” nikada nije korišćen, niti je taj dan kao takav obeležavan; nije bilo dočeka u kafani ni u privatnom okruženju. Za dočeke u kafani smatraju da su uzeli maha tek od 60-ih godina, a da su oni koji su učestvovali bili kažnjavani.
Novogodišnji običaji vezani za julijanski kalendar postojali su i kod Rusina. Većinom su se odnosili na pripremanje boljeg ručka, „obeležavala se kao svetac”. Mešen je kolač „na kvascu, da raste”, svinjska supa, kao i pogačice. U jednu pogačicu ili krofnu se stavljao novac za koji se smatralo da će doneti sreću onome ko izabere pogačicu u koji je taj novčić stavljen.
„Moji roditelji i uopšte, celo selo, nije slavilo Novu godinu. Oni su slavili, što se sad kaže srpska nova godina, a tad se zvalo crkvena nova godina – e to su onda slavili, po par porodica, uveče, kao neko prelo, kartali su se i tako je to bilo obeleženo, pedesetih godina. Ja već i nisam, kada sam bila devojka onda se čekala već ova Nova godina, državna ili kako da je već nazovem, 1. januara, dolazio je Deda Mraz i delio nam po kesicu bombona. Kod kuće nam je donosio paketiće Sveti Nikola.”
Na sadržaj proslave praznika božićnog ciklusa je uticalo više različitih procesa tokom posmatranog perioda. Mnogi materijalni predmeti koji se koriste tokom božićnih praznika vremenom su postali njegovi simboli. Tokom XIX veka, na Zapadu je komercijalizacija Božića dovela do stvaranja određene slike i simbola vezanih za ovaj praznik, koji su potom dospeli i kod nas. Tome je umnogome doprinela popularna kultura. Na taj način su simboli proslave Božića postali poznati širom sveta: Koka-Kolin Deda Mraz i njegovi irvasi pojavili su se ne samo kod nas, nego i u komunističkoj Kini i na Kubi (Whiteley 2008, 2).
Prvih godina posle Drugog svetskog rata Božić je još uvek bio javno proslavljan, ali je u javnosti postepeno gubio značenja. Već 50-ih godina su pojedini simboli Božića prenešeni na Novu godinu (Rihtman-Auguštin 2000, 111). Ona smatra da je moguće govoriti o „potiranju rituala”, koje je trajalo do kraja osamdesetih godina. Postojao je niz akcija kojima su vlasti uticale na to. Neke su bile sprovođene na višem nivou, a neke na lokalnom – od povlačenja igračaka iz prodaje pred Božić i njihovom ponudom pred Novu godinu (Sklevicky 1988), do organizovanja raznih sastanaka na Badnje veče.
Božić smatramo porodičnim praznikom, zbog obilja običajnih radnji koje se vrše u domaćinstvima. Takođe, u vreme socijalizma on je to postao još više, utoliko što je potiskivana javna strana proslave. Korinđanje i vertepaši su ubrzo iščezli sa ulica u Šidu, međutim, po selima je bila negovana i ova druga strana, koja nije bila vezana samo za užu porodicu i domaćinstvo. Sagovornici su se uglavnom prisećali graje na ulicama, na Badnje jutro, veče, Božić; u običaju su bile i uzajamne posete, bilo kao važan deo obredno-običajne prakse, bilo kao običaji koji imaju pretežno društveni značaj.
Paljenje vatre u javnom prostoru, na raskršćima i ulicama na Badnje veče, prvi dan Božića ili na Mali Božić opstalo je većinom u selima koja su zadržala starinačko srpsko stanovništvo (Martinci, Adaševci). Odgovor na pitanje zbog čega je to tako verovatno su najbolje dali sami ispitanici. Oni su objasnili da je to deo sveukupnog položaja sela u odnosu na širu zajednicu, na primer na ostala mesta u opštini. Oni su navodili da su njihova sela ostala po strani od raznih povlastica (izgradnje puteva, novih škola i slično) koje su imala sela sa više doseljenika ili su imala višeetničko stanovništvo (Erdevik). Sa druge strane, ovakva izolovanost im je omogućavala da u većoj meri održavaju svoje običaje i čuvaju lokalni identitet.
TATJANA S. BUGARSKI - PORODIČNE SVEČANOSTI U VOJVODINI U VREME SOCIJALIZMA: ANTROPOLOŠKA STUDIJA O PRAZNICIMA, IDENTITETU I SEĆANJU (DOKTORSKA DISERTACIJA)
Mali Božić - Sveti Vasilije ili nova godina
Na Svetog Vasilija (14. januara) nije se radilo. Išlo se po čestitanjima. Čestitalo se kao i danas: Sretna nova godina.
Nova godina je različito obeležavana. Dok je kod jednih: Sve kao na Božić, uveče, 13. januara, pre jedan dan, naloži (se) jedan badnjak, i (domaćica) pospe domaćina (žitom) i pjevaju Mnogaja ljeta (božićne pesme), kod drugih se Mali Božić nije naročito svečano proslavljao.
Za Novu godinu, ostavljala se leva plećka i glava i vrat veselice; jela su se preostala jela (od veselice glava i šija i/ili leva plećka), a ponešto se i prikuv(h)a – ičija, pocjepaonica. (Kod nekih ostane i češkeka, červiša, pa se ne kuva ičija...).
Mali Božić, dakle, ako je, „dostojnije“ obilježen „ponovljeni je veliki Božić“: Uoči nove godine palio se jedan badnjak ostavljen od Božića. (Neki nisu...) Porodice gdje se kuhala česnica ako je nisu pojeli za Božić jedu je za Novu godinu. Ili mese česnicu tog dana za ručak! Zatim i preostala polovina božićne sveće pali se u 12 sati za vreme novogodišnjeg ručka. Pre ručka čita se Očenaš. Domaćin prislužuje i smiriva sveću. (Ne valja reći „gasi“!) Kad se smiriva svjeća svi ukućani pjevaju Mnogaja ljeta. Smiruje je sa malo hljeba koje umoči u vino, iz neke čaše, posude. To parče hljeba neko pojede – grehota baciti!
Ima ih koji o ručku jedu čorbu i sarmu. I glavu (veselice... A neki, na Svetog Vasilija, prave ičiju: Do nove godine drži se pogača (na kojoj je za Božić „bakrena“ ćasa sa svećom, žitom i voćem) pa se iseče, zalije mesnom vodom. Prethodno, metne masti od veselice u tepsiju... Zapeci, pobiberi... Po nekima: Na ičiju se, pri kraju, stavi glava i vrat – ugrije malo. Dok neki: Donese iz vinograda (domaćin ili njegov sin) glavu i vrat... Onako hladno pojedu, sa hljebom, jer – ne valja grejati!
Ko slavi Jovandan, ostavi glavu za taj dan pa ureže – da časti.
Mostarsko jelo, slično ičiji je pačarica. Pripremi se u tepsiji, dubljoj, ili plehu porculanskom, a peče u fijakeru, šporetu sa visokom pećnicom, rernom: Uzme domaćica božićnu pogaču koja se za tu priliku ostavi
pa je iseče i obari friško meso, doda od začina biber i so, zalije mesnom vodom i preko toga, pri kraju pečenja, stavi glavu da se zagrije. (I to se jede za Novu godinu. Naziv jela je prema pači, glavi).
Neki ističu da pačarica ne ide za Novu godinu; pravi se kad se hoće: uzme glavu teleću, bravlju i sl. pa izvadi mozak a glavu raskuha i iščima, iskida, prstima u jednu rašljiku. Posebno napravi zapršku: sirćeta, brašna, bjelog luka, paradaiza, bibera i masti (ulja). I vode doda. Onda stavi meso prethodno iščimano i kuha je (glavu) 15 minuta.
Červiš se kuhao od izdinstanih komadića mesa i tirita (od brašna i jaja – to zajedno potrat) i zaliti (preliti) sitno isjeckanim bjelim lukom, sirćetom i vodom.
Pocjepaonica je, takođe, staro mostarsko jelo: Od veselice se kosti ne bacaju već se čuvaju za pocjepaonicu. Za novi godinu se iskuhaju i pospu masnoćom ili kajmakom... I tome se doda, sira, bibera, soli – po volji. Pocjepaonicu su i drugačije pripremali: Od starog hljeba, kife – isječe se i skuha i vodom od veselice se pospe odgore. (A kosti se bace).
DANKA VIŠEKRUNA - BOŽIĆNI OBIČAJI SRBA U MOSTARU
Foto: Spunjik; Srna; Trebević; Dnevno
Izvori: Filozofski fakultet, Beograd; Odeljenje za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu; Srbija danas
STRANICA KOJA SE ČUJE - ZORAN MODLI
PRVI PRVI NA SKALI FB STRANA, TVITER, INSTAGRAM
PODRŽI PPNS!
MIHAJLO PUPIN
ARČIBALD RAJS
Komentara: 0