Znanja kojima se savremena medicina vodi sužavaju manevarski prostor, jer nijedna bolest ne može da se izleči samo jednim pristupom, kaže prof. dr Branimir Nestorović, pedijatar, pneumolog i alergolog
 

Pravu radost osećamo samo kada potpuno učestvujemo u životu, kada smo kokreatori bez očekivanja dostignuća. Energija uložena u aktivno življenje uvek je izdašna i nagrađuje, jer tek kada sledimo svoje strasti, kada pratimo ritam sopstvenog srca, bivamo istinski darovani osećanjem da znamo ko smo i gde pripadamo. Ne moramo graditi večne građevine ili pisati besmrtne poeme da bismo ostali upamćeni, ali treba da živimo autentično, uz sopstveni soundtrack koji prati predstavu.

Retko u životu sretnete nekoga čija se muzika izdaleka čuje. Da osetite bubnjanje i pre nego što vidite čoveka. Kada imate sreće i upoznate nekog takvog, stanete skromno posramljeni pred strašću sa kojom se živi život. Jedan od tih koji od života stvaraju umetnost jeste prof. dr Branimir Nestorović, pedijatar, pneumolog i alergolog. Stavke njegove biografije zvuče značajno i zadivljujuće, ali one same po sebi ne bi značile ništa da iza njih ne stoji njegova snažna i radosna ličnost.

Rođen je u beogradskom porodilištu, ali je živeo u Obrenovcu, gde je završio i Gimnaziju, prirodno-matematički smer, nakon koje je upisao Medicinski fakultet u Beogradu.

Na Dečjoj klinici je specijalizovao pedijatriju, a nakon toga i pulmologiju. Danas je redovan profesor na katedri za pedijatriju i načelnik odeljenja pulmologije i alergologije na Univerzitetskoj dečjoj klinici Medicinskog fakulteta u Beogradu. Njegovo lice ćete videti na televiziji kada se priča o alergijama, ili o kombinovanju različitih metoda lečenja, jer je čvrstog uverenja da retko kada samo jedan metod može dati rezultate. Zato će svoje pacijente uputiti i na homeopatiju i na fitoterapiju, i svima njima će, bez izuzetka, dati nadu.

Kako kaže dr Nestorović, život u malom mestu, Obrenovcu, koji se nalazi pored velikog Beograda imao je prednosti. Bio je više u kontaktu sa prirodom, upućeniji na komšije i povezivanje u maloj zajednici, a opet sve vreme u mogućnosti da koristi prednosti velikog grada koji je odmah tu, iza tarabe. Bio je nemirno dete koje je skoro po svim kriterijumima ispunjavalo ono što se danas zove poremećaj pažnje i hiperaktivnost (ADHD), stalno u jurcanju, dečačkom ispoljavanju agresije kroz igre osvajanja teritorija i preispitivanju tuđih granica. Veliku ulogu u njegovom vaspitavanju i odrastanju imale su majka i baka, snažne i slobodoumne žene zbog kojih je, kako u šali kaže, „postao edipovac".

Poreklo te snažne energije kojom dr Nestorović kreira život postaje jasno kada čujete priču o njegovoj baki koja je iz Like u Obrenovac došla sa zavežljajem na leđima da bi pred Drugi svetski rat, uz neverovatnu volju i upornost, stvorila pravu malu poslovnu imperiju. Ista ta upornost i rešenost pa i spremnost na žrtvu vodile su je kroz rat kada je trebalo očuvati porodicu i spasavati živote. Ne čudi što je cela porodica oslobođenje dočekala osiromašena, ali netaknuta. Uloga mater familias tu se ne završava, do kraja života ona čvrsto drži kormilo u svojim rukama pa čak nalazi i odgovarajućeg udvarača za kćerku. Otac dr Nestorovića bio je trgovac i partijski sekretar, kome Partija nikada nije oprostila ženidbu sa lepom ćerkom fabrikanta.

Disciplina gradi karakter

Iako su ga oduvek više zanimale društvene nauke, posebno psihologija, upisao je prirodno-matematički smer u Obrenovačkoj gimnaziji, gde je i pored ogromne strasti prema muzici i sportu bio najbolji đak. Vojnički sistem koji je gimnazija nametnula svojim đacima ispostavio se kao plodonosan jer su iz tog perioda izašle mnoge uspešne generacije: „ Mnoge stvari koje ti u mladosti smetaju, disciplina koja se nameće ili odluke za koje misliš da te ograničavaju na kraju se ispostave kao dobre jer formiraju čvršći karakter," kaže dr Nestorović.

U gimnaziji se bavio sportom i uvek je zamišljao da će mu životni poziv biti muzika ili psihologija, ali kormilo u odlučivanju o daljem školovanju preuzeo je njegov stariji brat: u Branimirovom odsustvu predao je dokumenta za upis na Medicinskina fakultet i tako je naš sagovornik, hteo-nehteo, krenuo putem koji je izgleda morao da se desi. Kako napominje, medicina mu je oduzela muziku i sport, to su žrtve koje je morao da podnese tokom školovanja.

Radoznalost i spremnost da se angažuje nisu ga napustile ni tokom studija, te ga pitam kako je uspevao da pomiri interesovanja iz tzv. graničnih oblasti i zvaničnu školsku medicinu: „ Jako teško, jer je naš fakultet reproduktivan po karakteru. Nema razvoja mišljenja, ni inicijative. Medicina je umetnost, ili bi to trebalo da bude. Tu najveći broj odluka treba da se donosi intuitivno, a ne po svetskim preporukama. Postoje bolesti koje mogu da se leče po nekim standardima, ali gomila obolenja leči se sasvim instinktivno. Ako posmatraš život, vidiš da je on fantastična interakcija različitih pravaca, škola, mišljenja i uticaja. Međutim, zvanična medicina tu interakciju koja rađa intuitivno lečenje jednostavno ne može da prihvati."

Tokom studiranja je, kaže, bilo dosta profesora koji su imali snažan pozitivan i formativan uticaj na njega, a jedan od njih je bio i profesor Mrkulja. On mu je poveravao ozbiljne eksperimente na katedri za biohemiju i tako podsticao da razmišlja i preuzima inicijativu. Ogromna odgovornost koju mu je profesor prepuštao uz reči „Siguran sam da ćeš ti to odlično uraditi" bila mu je snažan podsticaj da poverenje i opravda.

„Srećom, imao sam fantastičnu garnituru profesora koji su me dosta naučili. Mislim da je velika greška što se danas ne podstiče poznavanje opšte medicine, jer to kruni kreativnost. Medicina je postala kombinat i to kreće već od školovanja. Ne može novac biti glavni regulator, to obesmišljava koncept lečenja ljudi. Neke stvari jednostavno ne mogu da budu tržišno orijentisane. Moraju da se stvore uslovi za sistemsko obrazovanje," objašnjava dr Nestorović.

Okružen snažnim, brzim i energičnim ljudima, ni on nije mogao da sazreva drugačije: „Dosta sam svestan svojih mana, znam da sam težak i pokušavam da ljudima oko sebe olakšam. Zbog svoje energije i prirode imao sam problema jer sam stalno ulazio u sukobe, ali bilo mi je i još uvek mi je nemoguće da ne ukažem na glupost i besmislenost jer te mane nisu bezazlene."

I u izboru specijalizacije kod dr Nestorovića brat je imao ključnu ulogu, te pedijatrija postaje glavni izbor: „Kada sam došao na pedijatriju, prvih sedam dana stalno me bolela glava jer ovde bez prestanka neko plače, uvek je neko komešanje i buka. Mislio sam da to neću moći da izdržim. Međutim, sada ne mogu da radim sa odraslima. Deca ne foliraju, ne pokušavaju da ostvare korist i imaju razvijenu empatiju. Sa njima je divno raditi, ona su otvorena i kod njih može da se primeni empatijski pristup. Zatim, deca veoma ozbiljno shvataju svoje lečenje: znaju dijagnozu i koju terapiju uzimaju. Često ih potcenjujemo, a zaista ne bi trebalo to da činimo."

Različita interesovanja vodila su ga do fantastičnih uvida koji su uticali na to da je on danas lekar kakav jeste: okrenut čoveku kao celini a ne zbiru odvojenih delova. Rano se zainteresovao i za naučne parapsihologije: „Bio sam toliko zaljubljen u jednu devojku koja se bavila parapsihologijom da mi ni duhovi nisu smetali, a sa tom oblašću bliže sam se upoznao na prvoj katedri za parapsihologiju u Evropi, na Medicinskom fakultetu u Frajburgu u Nemačkoj". O potrebi da sagleda širu sliku kaže: „Skloni smo da opažamo čulima, a naša čula dosta toga ne vide. Mi opažamo samo mali deo realnosti i to prihvatamo kao datost, dok se zapravo oko nas odvija bezbroj procesa koji nam promiču ali značajno utiču. Fizičari se i dan-danas spore oko toga da li mi zaista postojimo ili smo nečija ideja."

Iskustvo koje resetuje čoveka

U svet dr Nestorovića, u kome je sve moguće i ništa se ne isključuje, ulazi i interesovanje za psihoneuroimunologiju, homeopatiju, fitoterapiju i brojne oblasti ljudskog saznanja koje kada se pravilno kombinuju vraćaju čoveka u stanje prirodne harmonije - zdravlje. Bez obzira na mišljenje drugih, dr Nestorović uporno glinu života oblikuje po sopstvenoj viziji i ideji, materijalizuje svoja instinktivna prepoznavanja i neguje misao da stvari nisu ni dobre ni loše, već onakve kako ih iskoristimo. Konstrukcija ili devastacija pitanje je ličnog izbora koje mora da proizilazi iz zaokruženog integriteta, a koju kakvoću će stvari poprimiti zavisi od kvaliteta koji im dadne naša duša.

Kada je mišljenje drugih ljudi prestalo da vam bude važno?

„Pre nekih 15 godina imao sam zdravstveni problem i to iskustvo me potpuno resetovalo. Do tog momenta bio sam bezbrižno uklopljen u sistem koji je sjajna opsena jer nas rasterećuje obaveze da mislimo o sebi. Moj posao mi je okupirao ceo dan, sticao sam ugled i status, prihvatao ponude koje su mi omogućavale napredovanje. Puštao sam da me ljudi i okolnosti vode. A onda te život baci na početak. Razboleo sam se i primetio da su nakon sedam dana ljudi prestali da me zovu, jer su ranije svi uglavnom nešto očekivali od mene. Mali je broj onih koji će vas pozvati da pitaju kako ste i da li vam nešto treba.

Prioriteti se u tim situacijama potpuno promene. Prestaješ da se vezuješ za spoljne oznake uspeha i statusa. Svaka ustaljenost u životnom koloseku udobna je jer ne zahteva hrabrost. Ljudima se čini da su bezbedni u svojoj rutini i ne vole promene. Ceo život je zapravo borba protiv smrti: prvo se borimo ne misleći na nju, kasnije pokušavamo da je prevarimo. Od tog reseta uveo sam dva pravila: ne provodim vreme sa ljudima koji mi ne prijaju, tzv. energetskim vampirima, i ne jurim ništa. Otkada sam prestao da jurim, sve je jednostavno došlo. Deluje kao da nemam nikakve strahove, ali nije sasvim tako samo imam osećaj da nije moj trenutak. Čini mi se kao da imam nekoga ko me štiti dok slušam svoju intuiciju.Takođe, rano sam naučio da nisam svemoćan gospodar medicinskog univerzuma, da ja ne krojim tuđe sudbine. Niko nema prava da ikoga otpiše i uskrati mu nadu."

Šta su za vas bile velike životne lekcije?

„Nažalost, velike životne lekcije uvek su tragedije, situacije u kojima nešto gubiš. Prvo je to bila smrt oca, hranitelja porodice. Gubitak oca i finansijske sigurnosti doneo je, recimo, prvu lekciju mladom čoveku, a to je da se broj onih koji vas vole znatno redukuje sa pogoršanjem finansijske situacije. Strašna je pouka da u ovom svetu ljudi bez novca imaju malo prijatelja.

Druga velika lekcija je smrt majke. To je na neki način označilo konačan raskid sa detinjstvom - ostao sam bez nekoga ko me uvek voli bezuslovno i predano. Gubitak majke za mnoge je izuzetno težak, jer jedino majka za svaki naš postupak može da nađe opravdanje.

Treća situacija je rođenje moje ćerke, koja je na ovaj svet došla sa srčanom manom za koju niko u tom momentu nije znao koliko je ozbiljna. Rodila se u vreme najžešćih sankcija i prilike su bile poprilično beznadežne: želiš da izlečiš dete, ali ne znaš kako i od čega. To je bio izuzetno stresan period, ali se, na sreću, sve završilo dobro. Dodatan pritisak je nastao kada je ustanovljeno da sin ima jedan oblik autizma. Bilo je potrebno mnogo upornosti, rada i snage da se i tom izazovu pronađe srećan ishod. Sve te situacije zahtevaju nov obrazac ponašanja, redefinisanje prioriteta.

Onog trenutka kada se nešto desi, čovek mora da se prilagodi, adaptacija je neizbežna. Radeći dugo sa pacijentima uočio sam nekoliko obrazaca ponašanja u sličnim situacijama. Mnogi pobegnu, naročito muškarci koji ženama prepuste brigu o bolesnom detetu uz konstantno nabacivanje krivice. Druga grupa su oni koji se patološki vezuju za decu i zapostavljaju sve ostalo. Postaju potpuno slepi za spoljni svet. Treća je, čini mi se, i najmanja a to su ljudi koji racionalno prihvate situaciju. Prilagode se i nastoje da izvuku najbolje iz onoga što se dešava. U svakom slučaju, reakcija mora da postoji, ali svaka situacija ima i dobru, i lošu stranu. Ono što se, na primer, dešavalo u Obrenovcu za vreme poplava za mene je bilo značajno jer sam otkrio da postoje fantastični mladi ljudi. Bio sam sklon da kritikujem ćerku i njeno društvo zato što po ceo dan vise na fejsbuku, a u stvari sam shvatio kako oni i nemaju šta drugo da rade. Nemaju priliku da se pokažu, ali kada se stvore određene okolnosti, i više su nego sposobni da se organizuju i delaju.

Takođe, dragoceno iskustvo iz ove skorašnje tragedije je to što sam upoznao svoje komšije. Živimo u kulturi sebičluka, a to prosto ukida komunikaciju među ljudima. Životne tragedije nas onda svedu na našu suštinu, hteli mi to ili ne postanemo ono što zaista jesmo."

Dok sam bio mlađi, uspeh je bio ono što se vidi: napredovanje, novac, kola... Međutim, kada čovek sve to dobije, shvati da tu ne leži zadovoljstvo. Najviše sam sklon da prihvatim definiciju Vladete Jerotića da je pravoslavlje proces usavršavanja sebe. Svi mi imamo isti cilj: da postanemo najbolji što možemo. Uspeh je da budeš pomiren sa sobom, da radiš ono što voliš i uživaš u tome i da imaš grupu ljudi koji te razumeju i sa kojima možeš da pričaš o onome što voliš.

Spoljne manifestacije uspeha su kratkotrajne, sklone eroziji i prazne, a potreba za njima je zapravo psihopatska. Akumulacija mterijalnog pomalo ukazuje na želju osobe da je drugi mrze. Psihopatska je želja da poseduješ stvari zbog kojih će ti drugi zavideti. To je i želja da se drugima pokaže da su manje vredni. Taj nagon za profitom ekstreman je jer će, recimo, firma koja dobro posluje da otpusti 100-200 radnika radi još dve ili tri milijarde dobiti. Razaraju se porodice, životi i budućnost ljudi, što je poptpuno neshvatljivo.

Kako se boriti protiv sistema koji nas stalno postrojava i uštrojava i da li se vi borite ili ga transformišete?

Ja sam, zapravo, greška u sistemu. U savremenoj medicini sistem od lekara pravi robote, ne dozvoljava im sopstveno mišljenje. Imao sam ozbiljne probleme i sukobe jer ne mogu da pređem preko nečega, kao na primer tokom epidemije gripa. Bio sam izričito protiv vakcinacije, imao sam ozbiljne razloge za to. Sukob sa ministrom je, naravno, bio neminovan. Upada u oči i to da se kolege plaše da istupe, da kažu svoje mišljenje ako ga uopšte imaju. Niko to ne želi. Svaka borba protiv sistema pomalo je borba sa vetrenjačama. Kvalitetno transformisati sistem jeste proces koji dugo traje i zahteva veliku upornost.

Ženski princip je princip normalnosti i porodice

Jedno vreme sam bio dosta upućen na udruženje koje je okupljalo roditelje, decu i lekare i to je zaista ineteresantno iskustvo. Organizovana su druženja, izleti i sve je bilo potpuno nemedicinski, a pružilo je fantastičnu priliku da se roditelji povežu sa lekarima, da svi postavljaju pitanja bez bojazni. Čini mi se da nam je sabornost jedini spas. Mi smo mali narod, narod zadruga i malih udruženja u kojima može da se neguje solidarnost. Danas svaki medij ili brend praktično vaspitava svoju sopstvenu armiju potrošača, formira svoju ciljnu grupu a jedan od načina da se to masovno otupljivanje izbegne jeste upravo sabornost, kultura malih ali čvrstih zajednica.

Šta je znanje i šta je cilj znanja? I da li su generacije koje podučavate spremne da prošire vidike ili prate sigurne sistemske staze?

Danas se mnogo uči a malo zna. Kako je govorio jedan moj stari profesor: „Kako stari pevaju, tako mladi cvrkuću." Mislim da medicina nije zbir činjenica. Njoj samo nedostaje koherentan pogled na čoveka. Skoro nigde ne postoji umetnost komunikacije sa pacijentima. Lekari pacijente uglavnom posmatraju kao automobil dovezen na servisiranje. A mladi gledaju starije i imitiraju ih. Ja se trudim da ih dovedem u sitaciju da shvate kako sve nije baš onako kako je napisano. Njih to strašno zbunjuje u početku, jer tražim da razmišljaju a ne da pričaju šta su pročitali u knjizi. Mali procenat studenata se zainteresuje i za druge metode lečenja.

Izgleda kao da se lekari stide da se bave nečim što nije klasična američka medicina. Plaše se verovatno svog neznanje koje opet proizilazi iz nespremnosti da se znanje prihvati, te ništa i ne znaju o principima po kojima funkcioniše homeopatija ili fitoterapija.

Opet, za mene je nepojmljivo da se lekar bez empatije bavi medicinom. On može da bude dobar hirurg, ali tu nema pravog izlečenja. Strašno potcenjujemo efekat samog procesa lečenja i onda sve pacijente obolele od jedne bolesti trapmo na isto odeljenje. To za njih može da bude traumatično, posebno ako prisustvuju isečcima sopstvene budućnosti koje vide kod pacijenta u poodmaklijim fazama iste bolesti.

To potpuno može da razori čoveka, da mu oduzme želju za životom i motiv da se bori. Opet, znanja kojima se savremena medicina vodi sužavaju manevarski prostor, jer ne verujem da bilo koja bolest može da se izleči samo jednim pristupom. Smatram da je potrebno kombinovati i metode i terapije i razgovor. Ipak, treba znati da na planeti tri milijarde ljudi koristi homeopatiju, dve milijarde akupunkturu, a da je najmanje onih koji se se leče klasičnom medicinom.

Na primer, ja sam se za homeopatiju zainteresovao slučajno, mada sve krupne stvari u životu obično počnu tako, slučajno. Iskoristio sam priliku da posetim fabriku homeopatskih lekova u Nemačkoj. Kada sam tamo otišao, nisam znao baš ništa o tome. Međutim, tamo sam upoznao gospođu koja sa takvom strašću pričala o homeopatiji da prosto nisam mogao da ostanem nezainteresovan. Onda sam nastavio da čitam, saznajem i to znanje primenjujem. To je isto jedna od stvari kojih se svi sistemi plaše: moćnih ideja, jer što su ideje infektivnije to su po sistem opasnije.

Žene su na vas imale snažan uticaj, zašto mislite da je važno negovati taj ženski princip?

Ženski princip je princip normalnosti i porodice. Muškarci su pripadnici kulta ideja. Oni su zarad ideja spremni da bombarduju gradove ili zidaju mostove. Žene ne funkcionišu na taj način - one stavraju sopstvene krugove, odnose. U knjigama „Ženski mozak" i „Muški mozak", na primer, navodi se da je muški mozak kvalitativan: on ide po prioritetima i rešava stvari od najkrupnije do najsitnije. Za žene je sve istog reda važnosti, kažu da je to mozak poena, a svaka pažnja, svaki gest jedan je poen. Pri tome je potpuno nebitno koji je i koliki gest. Bilo da se radi o kupovini stana ili poklonjenoj ruži - to je jedan poen.

Žene su superiorna bića jer su u suštini svega. Žene biraju za koga će da se udaju, a kažu da se udaju za uspešne muškarce ne toliko zbog sebe koliko da bi obezbedile uspešne očeve za svoju decu. Na taj način stvaraju kontinuitet. Svojim ponašanjem one uslovljavaju i ponašanje muškaraca, jer oni sve rade zbog žena, a to usput začine velikim idejama koje su u suštini besmislene. Muškarci koji u sebi nemaju taj ženski princip, nemaju nežnost i ne znaju da zaplaču zapravo su prilično opsani. Oni su spremni da žrtvuju i sebe i druge.

Problem je što vlada suštinsko nerazumevanje između muškaraca i žena: one misle da je važno kako izgledaju, a to je potpuno nebitno jer mi celoga života tražimo svoju drugu polovinu, dušu koju ćemo prepoznati kao deo svoje, pri čemu je sasvim nebitno telo koje je nosi.

Dok čovek radi, funkcioniše, oko njega su ljudi koji ga cene i možda vole, ali suštinski zavise od njega. To nije prava emocija, niti merilo njegove veličine. Zato se veličina čoveka meri i brojem ljudi koji ga se sećaju. Važno je koliki trag ostaviš na drugim ljudima. Kao što ja u sebi nosim ljude kojih davno nema, ali su mi mnogo značili jer su prepoznali kvalitet u meni i pomogli mi, tako se trudim da i ja u drugima prepoznam kvalitet i pomognem im. Nije beznačajno nastaviti da živiš u drugom čoveku.

Marija Milačić
Izvor: lovesensa.rs