I posle tragičnog događaja iz maja meseca 2023. godine kada je jedno dete počinilo neobjašnjivo delo ubijanja svojih vršnjaka, izgleda da društvo nije izvuklo pouku o značaju vaspitanja i očuvanja mentalnog zdravlja dece. Svi smo svedoci da se veliki broj dece i dalje priprema za obeležavanje „Noći veštica“ i pitamo se da li takva aktivnost može imati negativne posledice po mentalno zdravlje dece.
Pre skoro 40 godina dečiji psihijatar prof. dr Svetomir Bojanin je dao upozorenja koja je i nešto kasnije pretočio u čuvenu i vizionarsku knjigu „Škola kao bolest“ u kojoj navodi sledeće:
„...Negde u to doba uvodi se kao pomoćni udžbenik za učenje stranog jezika bukvar gde se oponašaju glasovi veštice i vukodlaka, a kada se daje uskršnje jaje drugu na poklon, iz njega iskače čudovište koje druga hvata za nos; kad dete dobija od druga rođendansku tortu, ona mu ekspolodira u rukama; vampir poklanja za praznik vukodlaku mrtvački sanduk. I onda, opet za neku godinu kasnije, u toj školi se desilo vršnjačko nasilje - ubistvo učenika od strane njegovog školskog druga.
Tragedija školstva evroameričkog kulturnog kruga je u toku.
Sasvim uskoro će nešto bogatiji svet koji može da se snabde relativno jeftino elektronskim napravama, moći svoju decu da podučava i obrazuje u svojoj kući na miru, ili na nekoj planini, na reci, na moru, kako kome godi, gde nema bornih kola, policijske pratnje dece do škole, kamenica i dežurnih ubica dece. Ispite će polagati, verovatno, na nekom sigurnom mestu, dobro obezbeđenom...“
Pored ovih upozorenja napisanih pre 30 godina, postoje i novija naučna istraživanja koja potvrđuju štetnost izlaganja dece ovakvim simbolima. Navodimo samo neka od njih.
Rezultati istraživanja iz 2020. godine koje je objavio Državni univerzitet Mičigen pokazuju da “Noć veštica” dovodi do toga da se normalizuje i promoviše prekomerno “negativno ponašanje” , al i prekomerna konzumacija alkoholnih pića, čime se povećavaju rizici po zdravlje i javnu bezbednost. Kako pokazuju rezultati i drugih istraživanja, anksioznost se javlja kao posledica izlaganja horor scenama, i zapravo anksioznost teško nestaje kasnije u životu: javlja se učvršćen strah od smrti ili gubitka voljene osobe, strah od naše nemogućnosti da predvidimo svoju sudbinu, ali i strah od ljudi sa problemima mentalnog zdravlja, pa čak i od sistema zdravstvene zaštite u oblasti mentalnog zdravlja i od tretmana. Izlaganje dece takvim scenama, dugoročno posmatrano, povećava agresivno ponašanje. Najveće posledice se beleže kod mladih koji su na predškolskom uzrastu izlagani “strašnim” scenama.
Zaključak prof. Bojanina je da deci treba davati jasne poruke i čiste simbole: ono što je lepo i dobro tako i treba da izgleda, a ono što nije dobro i što je neprihvatljivo, odnosno ono što je zlo ne treba da se normalizuje i predstavlja kao zabavno. Jedino tako može da se sačuva mentalno zdravlje dece.
Više o svemu tome čitajte u knjizi “Škola kao bolest”.
Prvog proleća posle oslobođenja bio sam đak gimnazije u Somboru. Kao da je osnovni zadatak naše škole u tom trenutku bio da nas izvodi na ulične demonstracije i da nas uči da izvikujemo parole, poput ovih: „Kralja Peru o banderu“ i „Kralj se ženio, Tito se borio“. Naučili smo i jednu pesmu. Stravičnu. Pevali smo: „Mi smo mladi skojevci, ne pijemo vina, već pijemo krvi naših dušmanina“. Sećam se jednog dugonje, starijeg dve-tri godine od moje generacije, (imali smo tada oko 14 godina), koji je tu pesmu pevao naročito predano, sav zajapuren. Napregnute žile na vratu kao da su govorile o naporu da tu pretnju dobaci baš nekom sasvim konkretnom, koji treba da je čuje, na kome treba da se ostvari.
Kada se smirila sva ta halabuka oko izbora i ozvaničenja nove vlasti i ispraćaja sovjetskih trupa, što behu glavne teme nastave, građa koju je škola unosila u naš psihički život, nastupilo je jedno drugo vreme, sa drugom vrstom napetosti i strepnji. Događaj koji pamtim iz tog doba vezan je, možda sasvim slučajno, opet za onog dugajliju sa demonstracija. Jednom je drug iz njegove klupe predao razrednom starešini opravdanje za izostanak sa nastave, koje su napisali njegovi roditelji.
Dugajlija je prvo podigao ruku, najavljujući svoj nastup, pa se onda polako podigao te, nadvisujući sve važnošću i rastom, izjavio da je to opravdanje lažno. On je bio, kaže, juče kod Radeta u poseti, i to po nalogu razredne zajednice, i uspeo je da mu se ovaj poveri kako u školu u stvari nije došao zbog pismenog koji je bio toga dana. Bojao se da ne pokvari svoju peticu. Želi da ostane do kraja godine odličan te da bude oslobođen od velike mature.
U razredu je nastao tajac, tokom koga su se pregrupisavala naša osećanja i stvrdnjavalo jedno novo životno iskustvo. Kao da smo konačno shvatili da i ova škola, kao i ona okupacijska, koje smo se još živo sećali, ide ruku pod ruku sa policijom i da služi pukom održavanju „novog poretka“ ili „nove vlasti“.
Povod da se svega ovoga ponovo prisetim bio je jedan izuzetno zanimljiv razgovor u Pedagoškoj akademiji u Beogradu, na koji vladajući ljudi u prosveti uopšte nisu obratili pažnju, kao što nisu primećivali i sve drugo što se na tom mestu preduzimalo i ranije. Jedan vrstan pedagog, ali izvan vladajućeg establišmenta u pedagoškoj struci, upozorio nas je da u srednjim školama nema više „došaptavanja“ i da nema drugarstva. Odlični đaci se čak boje jedni drugih, a sve u težnji da ih bude što manje na konkursima za upis u sledeći stepen školovanja. Škola je, dakle, napala ono što je najdragocenije u životu mladog sveta. Podstičući međusobna potkazivanja i međusobno podozrevanje, napala je ono čime mladost diše. Počela je da najeda pluća ne samo toga mladoga sveta, nego i nas odraslih koji u svemu tome učestvujemo. Doživeo sam je kao bolest društva.
Tako je rađena ideja o ovoj knjizi. Namenjujem je mojim prijateljima, u stvari svima koji su zainteresovani za kvalitet života i posebno za kvalitet života naše dece, za čiju smo sudbinu odgovorni bez obzira na ponekad tako zlokobno mešanje društvenih institucija u njihovo podizanje na ovim prostorima, gde još uvek smrtonosnici fašizma prete svojim mathauzenima, jasenovcima i pogromima i smrtonosnici boljševizma svojim arhipelazima gulaga i golih otoka. Moramo spašavati svoju decu i njihovu budućnost.
Spašavajmo ih našim slobodoumljem, slobodoumljem naše dece i slobodumljem školstva, čija je uloga u tome presudna.
Februar, 1990.
Uvod
ŠKOLA JOŠ NIJE NAŠLA SEBE
1. Škola kao bolest
Škola je danas sastavni deo života svakog zdravog deteta u svim društvima modernog civilizovanog sveta i postala je jedan od najznačajnijih činilaca u njegovom mentalnom i psihosocijalnom razvoju. To što ćemo ovde o školstvu – instituciji savremenog društva, govoriti kao o bolesti ne znači da se ono ne može i drukčije posmatrati, pre svega kad je reč o ličnim naporima pojedinaca zaposlenih u školskim ustanovama, koji pokušavaju da, uprkos naopakim shvatanjima i programima i pritiscima nadležnih službi da se oni bez ostatka sprovode, ublaže institucionalizovano nasilje nad decom i omladinom u školi. Nas, međutim, ovde prvenstveno zanimaju uzroci i posledice tog nasilja, to jest, na koji način škola kao institucija utiče na mentalno zdravlje dece i omladine.
Naše neposredno iskustvo u Dispanzeru za mentalno zdravlje mladih predstavlja osnovu za polaznu tvrdnju da je škola ili glavni uzrok ili jedan od uzroka sloma ličnosti kod dece ili da ona ništa ne čini da spreči krizu mentalnog zdravlja ili psihosocijalnog razvoja kod svojih vaspitanika.
Razlozi zbog kojih deca i omladina traže pomoć u našem dispanzeru mogu se svrstati u nekoliko grupa:
školske fobije (strahovi od škole),
slab uspeh u školi,
bežanje iz škole (kao vid poremećenog ponašanja),
specifični poremećaji učenja,
intelektualna inhibicija,
povišena anksioznost u školi (trema koja ometa izlaganje naučenog),
razvojni hiperkinetski sindrom,
pokušaji samoubistva zbog problema u školi (o izvršenim samoubistvima zbog slabog uspeha čitamo povremeno u novinama; na žalost, tu nema više pomoći).
Mehanizme i konstelaciju odnosa koji utiču na stvaranje ovakvih pojava kod dece i adolescenata ilustrovaću ispovešću majke koja je došla sa suprugom i detetom u naš dispanzer. Mališan se bezbrižno igrao predmetima koje sam mu dao, mati je bila napeta, sva crvena u licu i govorila je povišenim tonom, dok je otac delovao odsutno, bez nade.
„Tako smo se divno slagali“, govorila je žena brišući suze, „dok ovaj mlađi nije pošao u školu. Sa starijim nismo imali problema. Nismo znali ni gde mu je škola, takoreći. Ali sada je kod nas pakao. On (pokazuje oca) brani učiteljicu, a ja znam da moje dete nije krivo. On naređuje malom da uči, samostalno, a ja znam da on ne ume da uči. Previše je detinjast. Kažnjava ga, a ja sedim satima s njim, i plačem, i smejem se, svašta radim, samo da bi bar nešto shvatio. On (otac) mi kaže da sam ga razmazila i da ga time uništavam, a ja njemu kažem da je grub i sirov, da ga mrzim zato… Škola je glavna tema od jutra do večeri. I ustajemo i ležemo s tim problemom… Šta će biti od ovog našeg deteta?“
Čitav život ove porodice, koja je inače bogata mogućnostima i interesovanjima, sveo se na problem škole. Sveo se na školu kao muku koja ih čini nesrećnim, koja im onemogućuje da žive svoj život kao porodica i kao jedinke u njoj. Ova porodica je izgubila mogućnost samostvarenja, slobodu i otvorenost ka svetu. Ona se „razbolela“ zbog iste stvari kao i dete, koje je, inače, normalne inteligencije i, u stvari, zdravo dete.
Oni koji su odgovorni za obesmišljavanje i onako nedograđenog školskog sistema kod nas ostaju nedodirljivi i prikriveni i ne obaziru se na upozorenja stručnjaka. Njih činjenice ne zanimaju, a one su sledeće:
U školi se tumači, ispituje, klasifikuje, odabira, ali se ne uči. Uči se kod kuće. Odabiranje u školi znači odbacivanje, obeležavanje, ponižavanje velikog broja uspešnih, čak talentovanih pojedinaca.
U školi se može doživeti strah koji parališe saznajne moći pojedinaca.
Znanje se meri ocenom. To je, istovremeno, i odabiranje. Međutim, kada su nastavnici i školski kolektivi počeli da se vrednuju prema broju odličnih učenika koje „proizvedu“, slabi đaci i ponavljači naprosto su nestali, ili su nestali većim delom. Ocena kao merilo vrednosti ličnosti ostala je i dalje.
U školi se gubi kreativnost koja je karakteristična za detinjstvo.
Uslovi za identifikaciju koje nudi škola krajnje su siromašni, oni najčešće ne mogu da pokrenu ni dečju maštu, a kamoli da podstaknu decu da se identifikuju sa ponuđenim uzorima.
Drugim rečima, egzistencija dece postaje skučena kad se podvrgne merilima i propisima škole, ona se svodi na strepnju zbog mogućnosti odbacivanja, a sve se to odražava i na porodicu, onaj drugi milje života deteta u kome ono treba da nađe sigurnost. Detetova egzistencija postaje određena sadržinom i zahtevima koje škola nudi. Škola, dakle, danas zaista tera dete da se grabi za ocenu, za nagradu koja mu obezbeđuje privilegije i mogućnost za dalje školovanje. Ona mu omogućava da uobliči vlastitu viziju budućnosti i da otkrije znanje kao motiv svog angažovanja u školi. Mladi strepe i strahuju nad onim što žele u životu, pa i sumnjaju u mogućnost da to ostvare. Tako se stvara sumnja u sebe, što je uslov za prihvatanje kompromisa i za priklanjanje potrebama politike kojoj takva škola služi.
Vršeći nasilje nad pojedincima, škola se zaista izmetnula u izvor bolesti. Ona ih dočekuje lepim rečima i plemenitim namerama, a onda im nudi programe koji nisu u skladu s mogućnostima dece i njihovim motivima, disciplinske ocene, a namesto pravih ljudskih vrednosti, skučenu sliku čoveka i sveta prilagođenu političkim potrebama.
Škola je izvor bolesti i škola je bolest našeg vremena. To se ne može poreći i s tim se treba suočiti. Ali, oni najodgovorniji za jadno stanje jedne tako značajne društvene institucije kao da se uopšte ne uzbuđuju, kao da nemaju nikakve ni psihičke ni etičke dileme. To ne govori ništa dobro ne samo o njima, nego o društvu u celini.
Ukazujem na egzistencijalnu skučenost društva i jedne institucije tog društva ne zato da bih podigao optužbu. Moju kritiku škole kao izvora bolesti i društva u kome je nastala treba shvatiti kao poziv da se i škola i društvo izvuku iz egzistencijalne bede i krenu ka ostvarenju pune slobode ličnosti i njenih kreativnih mogućnosti.
Čudno je to koliko sve zabluda o sebi neguje škola, koliko na njima nastoji braneći svoje dostojanstvo tamo gde ga nema, a ne hajući za njim tamo gde bi se ono moglo naći. Škola je u službi društva, kako se to kaže, a kaže se još i da je klasna, ali sve to ne predstavlja njenu suštinu. Ipak, ona često služi kao sredstvo kojim se vlast nameće umu i osećanjima mladih jednog naroda. Kažem jednog naroda zato što u školu, otkako ona postoji, idu deca svih staleža i klasa jednog naroda. Retko se nailazi na „čiste“ škole u kojima, pored bogatih nema i siromašnih (odličnih đaka – stipendista) ili u kojima se među siromašnom decom sa neke periferije ne bi našlo i poneko dete iz „bolje“ kuće koje zbog nečeg nije moglo da se upiše u elitnu školu. Osim toga, škole su najčešće (a najočitije u fašističkim i boljševičkim zemljama) služile samo kao sredstvo za sprovođenje i učvršćivanje određene strukture vlasti, tako da je pozivanje na klasu ili naciju služilo samo kao izgovor.
Osnovni problem koji treba da sagledamo u ovoj knjizi jeste koliko škola kroz saznajni proces služi oslobađanju duha i socijalizaciji ličnosti, a koliko zapravo predstavlja ishodište poslušnika i činovnika vladajućih režima kojima služi. Ovaj raskol postoji već milenijumima i on je glavni razlog zbog kojeg se a priori sumnja u valjanost ove institucije. Ovu kontroverzu vezanu za školu možda najbolje odslikavaju dve krilatice. Jedna je potekla iz naroda: „Zbogom školo, nisam te ni vol’o“, a druga je izašla iz pera pesnika: „Od kolevke pa do groba najlepše je đačko doba“. Ona prva i danas se može čuti na kraju svake školske godine u raznim varijantama i predstavlja spontan izraz jednog aktuelnog osećanja, dok druga predstavlja sentimentalno sećanje zrelih ljudi vezano za mladost koja je prošla.
* * *
Neda M. Dabetić, student Učiteljskog fakulteta u Prizrenu – Leposaviću SVETOMIR BOJANIN (2017). ŠKOLA KAO BOLEST. POMOĆ PORODICI, BEOGRAD
Komentara: 0