Svet nagona - prof. dr Svetomir Bojanin, Dr Nestorov

Nagoni su izraz elementarne biološke snage živih stvorenja na zemlji kojima se obezbeđuje njihovo rađanje ili reprodukcija i njihovo opstajanje u datim životnim uslovima za koje su, uvek nagonskim specifičnostima, pripremljeni.

Čovek opstaje u svom vremensko-prostornom određenju putem: nagona za samoodržanje, socijalnog nagona i seksualnog nagona.

Svaki nagonski obrazac ima svoje organe na telu i ciljeve u okruženju koje treba da postigne, a učinak nagona je uvek isti: biti živ, biti zdrav i biti roditelj. Svako drugačije zadovoljenje nagona je izvan prirodnog rasporeda i zdravog ostvarivanja.

Nagonske obrasce treba razumeti i imati u vidu prilikom rada sa decom i adolescentima. Osim u vaspitnom smislu, neophodno je obratiti posebnu pažnju i u segmentu koji se odnosi na kontekst škole i učenja.

* * *

Život nekome postaje baš težak, u vreme kada se drugima otvara radovanjem, a škola o tome ne zna ništa. Čak i danas se smatra da su oni koji ne znaju matematiku glupi, oni koji ne znaju da čitaju ili ružno pišu, preispoljno lenji, da su oni nespretni smešni i nesposobni za ljudsku utakmicu na tržištu erotske ljubavi i društvenog ugleda.

* * *
Ceo radni vek se bavim problemima dece. Brojni problemi nastaju zbog problema u učenju, a mi zbog tih problema grdimo decu umesto da im pomognemo. Učitelji im daju loše ocene, a roditelji ih grde i kažnjavaju. Danas se zna da i pored normalne inteligencije 10% dece ne može da savlada školsko gradivo bez stručne pomoći. Sa svojim saradnicima sam razvio teorijska polazišta koja imaju primenu u praksi i tu su seminari za učitelje i nastavnike, knjige za prosvetne radnike i roditelje i defektološke metode pomoći deci.

Prof. dr Svetomir Bojanin, neuropsihijatar

* * *

Dr Bojanin: Imao sam najgori rukopis u školi i zbog toga nisam bio odličan

Prof. dr Svetomir Bojanin, najpoznatiji dečji psihijatar u ovom delu Evrope, utemeljivač neuropsihologije i savremene defektologije u Srbiji, autor više od dvadeset udžbenika i monografija, često govori o nedostacima obrazovnog sistema kao i o tome šta je deci zapravo potrebno. On se, pritom, osvrće i na svoje odrastanje, period školovanja i to kako se u pojedinim situacijama osećao.

Jednu od takvih priča podelio je u razgovoru sa dr Stevanom Nestorovom iz Centra za logopediju i ranu intervenciju dr Nestorov.

– Ja sam imao disgrafiju i sećam se da mi u početku to nije bilo prijatno. Sećam se da nam je jednom u goste došla tetka i kada je videla moj rukopis rekla je nešto što me je pogodilo. Ali moji roditelji su uvek pravili viceve na taj moj problem i zato se ja nisam osećao kao dete koje ima neku manu. U školi, u gimnaziji, video sam da to i drugi primećuju i prosto sam uživao kad kažu da imam najgori rukopis u gimnaziji. A imao sam petice iz istorije, zemljopisa (geografija) i iz drugih predmeta, govori dr Bojanin.

Seća se on i perioda kad je išao u šesti razred i nije bio odličan jer mu profesor srpskog jezika nije dao peticu.

– Tada su bile potrebne sve petice za odličan uspeh na kraju razreda, bez ijedne četvorke. Taj profesor srpskog mi je bio i razredni starešina. Sećam se da je na kraju šestog razreda čitao koliko ima odličnih, koliko vrlodobrih, ko ima kakav uspeh..., a onda meni kaže da se na sednici zbog mene posvađao sa kolegama i još mi kaže "Terali su me da ti dam 5, ali ja nijedan tvoj pismeni zadatak nisam mogao da pročitam, pa sam ti uvek davao trojku". Dakle, ja sam u nečemu bio prvi i uživao sam u tome. Kao neki mangup, dodaje profesor kroz osmeh.

Profesor Bojanin je svoj stručni i naučni rad velikim delom posvetio mentalnoj higijeni u školi, uzrocima slabog uspeha u školi, uz neizostavnu kritiku škole kao institucije koju često naziva tragičnom tekovinom naše civilizacije. Profesor je sve ove fenomene opisao i obradio u svojim knjigama od kojih su među najpoznatijim i najčitanijim knjige "Škola kao bolest", "Zašto slab uspeh u školi", "Prijateljski razgovori dečijeg psihijatra sa roditeljima i vaspitačima".

Možemo zaključiti da problem sa pisanjem koji je prof. Bojanin imao dok se školovao nije bio prepreka da postane autor velikog broja knjiga, metoda i naučnih pristupa. Manje je poznato da je profesor upravo oblast disgrafije kod dece odabrao kao temu svoje doktorske disertacije.

Kada se sve ovo uzme u obzir, pitali smo profesora kako se on osećao kao učenik i kako se osećaju deca koja u školi imaju slab uspeh u određenoj oblasti nastave.

– Dete se oseća onako kako ga vide njegovi roditelji. Ako ga vide da nešto ne može jer ima hendikep dete će se stideti toga. Ako se ponašaju kao da ne vide problem onda će to lakše proći. Sećam se, jedan moj drug Steva, zbog dečje paralize imao je kraću nogu. Ali on je stalno igrao fudbal bez problema. Svi su jurili za njim. Imao je samopouzdanje! To je najvažnije! Ako detetu stalno ukazujemo na mane koje ima (moj mali trapavko) dete će se tako i osećati i imaće kompleks niže vrednosti. Zato, ako imate dete koje je loše u matematici, čitanju, pisanju, posavetujte se sa nekim defektologom jer se to danas može lepo rešiti. Ali nemojte naglašavati da je to mana i da dete vidi da vi mislite da je manje vredan.

Pohvalite dete u nečemu u čemu je dobar kao drugi ili je bolji od drugih. A manu pred njim prećutite i ne prebacujte mu to. To što dete ne može ili što ima slab uspeh u školi je posledica disharmoničnog razvoja i škola i nastavnici vam u tome ne mogu pomoći jer se o tome ne uči u učiteljskim fakultetima i školama.

Nastavnici ne treba da dozvole sebi da se ponašaju kao njihovi uplašeni roditelji ili kao drugari koji im se podsmevaju.

Defektolog koji radi sa detetom koje teže uči nikako ne sme da se gleda sa potcenjivanjem ili da se tuži roditeljima kako deca ne mogu nešto ili kako ne znaju da čitaju, pišu, računaju… Možemo da upotrebimo vežbe koje to ispravljaju i koje su prilagođene za svako dete posebno u odnosu na problem koji ima.. Ali najvažnije je da se prema deci odnosimo humano. Nije greh kad neko ne može da čita. Treba mu pomoći, kao detetu koje ne zna da igra košarku, pa posle nauči.

Defektolozi treba da sprovode vežbe za disharmonični razvoj i to bude kod neke dece manje-više uspešno. To su vežbe za decu sa disleksijom, disgrafijom, diskalkulijom, dispraksijom i tako dalje. U te vežbe je upakovan naš odnos sa detetom i naša volja da uspemo u tome i taj odnos je puno važniji od samih vežbi. Dete treba da vidi na našim licima da i ono vredi i da dobije podsticaj da se i dalje trudi. Ako roditelji smatraju da je rad bezuspešan onda to nije dobro jer tada i defektološki rad gubi svog saradnika, a to je nada u napredak deteta sa kojim radimo.

* * *

U knjizi "Zašto slab uspeh u školi" dečjeg psihijatra prof. dr Svetomir Bojanin, neuropsihijatar, obraćamo se roditeljima, učiteljima, vaspitačima, nastavnicima i svima koji se bave decom. Oko 10% dece, a možda i nešto više, i pored toga što nemaju smetnje u razvoju, ostvaruju slab uspeh u školi. Razlog je pre svega u tome što im nije „podešen“ pristup - jer deca sa disharmoničnim razvojem, disleksijom, disgrafijom, diskalkulijom i drugim teškoćama u učenju zahtevaju drugačiji način učenja, a ne strogost i disciplinu...

Urednici dr Violeta Nestorov i dr Stevan Nestorov su sa autorom, tokom dve godine rada na ovoj knjizi, izdvojili najvažnije stvari koje se odnose na teškoće u učenju.

Pomoć porodici, nevladina organizacija, osnovana 1993.

"Zašto slab uspeh u školi"