Jedanaestog decembra napustio nas je Dejvid Belami, znameniti britanski biolog, voditelj, popularizator nauke i borac za zaštitu prirode, kao i predsednik i saosnivač istoimene fondacije. Nadahnute televizijske programe Dejvida Belamija dobro pamte i brojne generacije u našoj zemlji koje su odrastale uz danas gotovo legendarni Školski program Radio-televizije Beograd sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Oproštaj od Dejvida Belamija je ujedno izvrstan povod da povučemo paralele sa današnjim naučno-obrazovnim sadržajima i sagledavanjem nauke u društvu, a i da tragamo za savremenim primerima i nastavljačima iste one iskre ljubavi i posvećenosti prirodi i prirodnim naukama koju će, za mnoge od nas, večno oličavati Dejvid Belami. U ovom ZAIRU, u odeljku pod nazivom “Pozajmica sa drugih frekvencija”, “pozajmio” sam deo iz emisije Drugog programa Radio Beograda, “Solaris” - razgovor dvojice zaljubljenika u nauku inspirisan upravo odlaskom sa životne scene profesora Dejvida Belamija. Domaćin emisije bio je Srđa Janković, a njegov sagovornik Igor Ril, glavni i odgovorni urednik magazina National Geographic Srbija.
ČUVENI BRITANSKI BOTANIČAR I EKOLOG DEJVID BELAMI JE NEIZMERNOM LJUBAVLJU PREMA BILJKAMA I ŽIVOM SVETU UOPŠTE, KOJOM JE ZRAČIO U SVOJIM KULTNIM TELEVIZIJSKIM EMISIJAMA IZ SEDAMDESETIH, ZARAZIO ČITAVE GENERACIJE I POSTAO JEDAN OD NJIHOVIH AUTENTIČNIH HEROJA DETINJSTVA. SA NIŠTA MANJIM ŽAROM I DANAS JE BORAC ZA OČUVANJE PRIRODE
"Gospodine Belami", uspela sam da izustim kada sam došla do daha, i dalje u sumnji da li je bradata prilika ispred mene Deda Mraz u letnjem izdanju ili čuveni britanski botaničar, "vi ste heroj mog detinjstva!" Sumnje su donekle razvejale platnene patike, šorts i izbledela polo majica, karakteristična Belamijeva uniforma u kojoj je sa zaraznim ushićenjem toliko puta u svojim emisijama na TV-u delio s nama čudesna otkrića, bilo da stoji u plićaku kakvog brzaka u Engleskoj, visi na grani u nekoj šumi u Patagonji, ili gaca po obali Tihog okeana. Ispod neuredne sede brade najpre se pomolio osmeh, a zatim i pitanje na veoma nerazgovetnom engleskom dijalektu, što me je sasvim uverilo da ga nisam pobrkala s nekim: "Je li? A odakle ste vi?" "Iz Beograda, Srbija", odgovorila sam. "O, imam obožavaoce i u Srbiji! Tako mi je drago… Nego, kad ste već ovde, pođite sa nama na večeru, a usput ću da vam ispričam kako sam jednom ispao glup kad sam bio u Amazoniji u poseti domorodačkom plemenu… " Priča se zatim nastavila nekoliko sati u neuglednoj taverni na malenom grčkom ostrvu Patmos, tik uz granicu sa turskom obalom, poznatom po tome što je baš na tom ostrvu, prema predanju, sveti Jovan u jednoj pećini doživeo otkrovenje i napisao Apokalipsu.
Bilo je to kao da je Dejvid Belami, čuveni britanski botaničar i ekolog, izašao iz televizora, što je, zaklela bih se, jednom namah i učinio kad nam je još sredinom sedamdesetih, u emisiji "Ne pitajte mene", objasnio trčkarajući po iscrtanoj putanji u studiju kako pčele jedna drugoj javljaju kuda da lete kako bi našle polen. Ono što se nama do tada činilo kao haos u košnici zapravo je fini i precizni kodirani ples krilatih kontrolora leta. Ja sam se na tom svetom grčkom ostrvu zatekla slučajno, na odmoru, a Belami namerno, kao i desetak vrhunskih stručnjaka za ekologiju, i čak 13 od 15 pravoslavnih patrijarha. Naizgled čudna kombinacija, ali tako to biva kad Pravoslavna crkva reši da bude avangardna i da globalno otopljavanje, ozonske rupe i seču amazonskih prašuma poveže sa Apokalipsom i smakom sveta. A gde su priče o zagađenju životne okoline, tu je i Dejvid Belami.
"Ovaj naš svet je u užasnom stanju. Što je najgore, toga smo odavno svesni", smatra Belami. Međutim, slavni botaničar nije jedan od mnogih ekologa koji nam često proriču smak sveta. On veruje da stvari mogu da se poprave i da svako od nas može da pomogne. Njegov lični doprinos je ogroman, što mu je donelo mnoga odlikovanja, kod kuće i u inostranstvu. Kao rukovodilac fonda World Land Trust zaslužan je što je na stotine hiljada hektara tropskih šuma spaseno od seče. Fond pikupljanjem dobrovoljnih priloga otkupljuje zemljište pod šumom kako bi je spasio od krčenja, a zajedno sa njom i čitava staništa retkih vrsta. "Iako WLT ne pretenduje da spase planetu, pomaže da se spasu neki njeni dragoceni delovi", tvrdi Belami.
Njegova je Fondacija za očuvanje parkova, jer za njega parkovi (od onih gradskih do većih parkova u prirodi) nisu samo lepa mesta za odmor i uživanje već treba na poseban način da dopunjuju okolinu. Fondacija dodeljuje specijalne nagrade za najbolje očuvane parkove koji moraju da prođu strogi test, od toga kako se vodi briga o flori i fauni, pa do toga kako se u njima prikuplja i odnosi smeće.
Pre nego što je postao uvažen i kao borac za očuvanje prirode, Belami se preko popularnih televizijskih emisija koje je svojevremeno prenosio i beogradski "Obrazovni program" proslavio kao botaničar i prirodoslovac. Ljubav prema biljkama usadio mu je otac koji je bio apotekar i koji se zanimao za lekovito bilje, o čemu je Belami napisao i knjigu.
Ali, pre svega je preko televizijskih emisija on svojom neizmernom ljubavlju prema biljkama i živom svetu uopšte zarazio čitave generacije i zaslužan je što je među onima koji su uživali u njegovim emisijama danas mnogo onih koji su i sami postali predani istraživači bara, potoka i šumaraka. Uz njega smo moji vršnjaci i ja prvi put shvatili da biljke nisu najdosadnija živa bića na svetu, već da je njihov svet uzbudljiv a život često dramatičan. Možda je još dragocenije bilo to što je nama, kojima još od školskih dana nije bilo zacrtano da ćemo postati lekari ili pravnici, već smo verovali da stvarno možemo biti kosmonauti, pronalazači ili avanturisti, Belami nudio lični primer da je uzbudljiv i nekonvencionalan život moguć. Njemu je bilo dozvoljeno ono što je nama bilo zabranjeno: da gacamo u patikama po plićacima, da se veremo po drveću, da šljapkamo po potocima i da premećemo gliste po rukama. U svojoj autobiografiji Jolly Green Giant Belami opisuje razne avanture u koje je upadao tokom svojih brojnih putovanja i istaživačkih ekspedicija, ali i to kako je svoju suprugu Rozmeri (na engleskom ruzmarin, što mu je i omiljena biljka) s kojom je kasnije usvojio petoro dece, zaprosio na đubrištu, kako su ga hapsili u Tasmaniji gde se borio protiv izgradnje neke brane, kako je postao počasni pripadnik maorskog plemena Nati Fenua sa Novog Zelanda i kako je van protokola prepao Kraljicu prilikom dobrotvorne svečanosti i zatražio od nje podršku u svojoj borbi protiv neke nepravde. U njegovoj kući u Daremu nalaze se najraznolikija blaga, poput pluga iz Jerusalima starog 2000 godina, ili torbe sa otrovnim strelicama koje se ispaljuju kroz duvaljku. Napravljene su od zuba pirana, umočenih u smrtonosni otrov.
Poslednjih par godina Belami je uzburkao javnost svojim tvrdnjama da emisija ugljenmonoksida ne utiče preterano na globalno zagrevanje i naveo mnoge sledbenike da ga se odreknu. Ali, i to liči na Belamija, koji je navikao da diže galamu i izaziva kontroverze.
Danas, deci kod nas, lišenoj prilike da ga preko TV-a prate po putovanjima u Tasmaniji, Amazoniji, Novom Zelandu ili Severnom polu, ostaje, za utehu, da ga upoznaju preko lepo ilustrovane knjižice 101 način da spasemo zemlju, koju je nedavno objavila Odiseja. U njoj je deci na zabavan, duhovit ali pre svega poučan način pokazano kako svojim svakodnevnim navikama mogu da pomognu da nam planeta bude u boljem stanju. Knjiga deci ne pomaže samo da bolje razumeju prirodu i uzajamnu povezanost stvari oko sebe već im pruža priliku da se osete važnima. Bilo da je to dok peru zube, voze bicikl, traže gliste, ili gase svetlo pred spavanje.
Duška Anastasijević Izvor: Vreme 730-731, 30. 12. 2004.
„Ja sam najsrećniji čovek na svetu. U braku sam 57 godina sa najdivnijom ženom, proputovao sam planetu, stajao sam na vrhu sveta, snimio preko 400 emisija i proživeo jedan od najčudesnijih života”, kaže Dejvid Belami u opširnom intervjuu za britanski Daily Mail.
Iako je prošle nedelje napunio 80 godina, Belami, čovek čije su TV emisije obeležile detinjstva brojnih generacija i sa ovih prostora, deluje živahno i sveže, pun optimizma.
Danas živi povučeno sa suprugom Rouzmeri u sred nedođije u Okrugu Daram, ima petoro dece (četvoro usvojene) i devetoro unučića - „svi su različitih boja”.
Radosno priča o brojnim temama, od Boga („Važno je da imate nešto za šta ćete da se zakačite”), preko ljubavi prema baletu („Da li znate da sam napisao balet koji je izvođen šest puta?”) do brade („Nikada, nikada u životu se nisam obrijao”) i omiljenim spido kupaćim gaćama („Moja deca ih mrze, ali ja ne mogu da nosim ništa što mi landara oko nogu”).
Međutim, osmeh sa lica nestane kada se pomenu klimatske promene i sukob koji je nastao 2004. kada je, kontrirajući naučnoj konvenciji i javnom mnenju, globalno zagrevanje koje je stvorio čovek odbacio kao „besmislicu”.
„Od tog trenutka nisam bio poželjan na BBC-u. Zaledili su me jer nisam verovao u globalno zagrevanje. Moja karijera je presušila. Izbacili su me iz grupa za očuvanje prirodne sredine i pljuvali po Londonu.
A najgore od svega je što sam dobio pismo u kome je stajalo ’Dejvid Belami je pedofil jer ne veruje u globalno zagrevanje i ubija našu decu’.
A sve to je glupost. Poslednjih 16 godina temperature su u padu, ugljen-dioksid u porastu, usevi su postali zeleniji i brže rastu. Mnogo toga smo uradili da uništimo planetu, ali čovek nije izazivač globalnog zagrevanja”.
Na vrhuncu svoje karijere, osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, Dejvid je stizao svuda - virio je između palminih grana, krčio put kroz džungle i izgovarao divne monologe praćene gestikuliranjem nemirnih ruku.
„Nikada nisam koristio scenario. Nisam imao ekipu koja je šest meseci sedela na drveću da bi napravila snimak. Samo sam pričao bez prestanka. Bilo je divno”.
50. rođendan proveo je u zatvoru u Tasmaniji pošto je blokirao reku Frenklin u znak protesta protiv planirane izgradnje brane.
1996. je govorio javno protiv farmi vetrenjača („jer ne funkcionišu”) i kaže da je to bio početak njegovog kraja. „Od tada više nisam bio poželjan na BBC-u”.
A sve je kulminiralo njegovim komentraima o zagrevanju 2004. Konačan udarac dobio je kada je smenjen sa mesta predsednika Kraljevskog društva za divlje životinje.
„Radio sam sa njima 52 godine, a kada su me smenili nisu imali obraza da mi to kažu u lice, nego sam saznao preko novina.
I dalje tvrdim da je cela ta priča oko zagrevanja koještarija. I nisam usamljen u tome.
Ali, ne žalim ni za čim. Kad sam bio na BBC-u mogao sam da kažem sve što sam hteo. Danas to više ne možete. Svet je otišao dođavola.”
Uprkos dugogodišnjoj pauzi ljudi ga i dalje prepoznaju. „Ne mogu da uđem u voz ili avion a da mi neko ne priđe i ne kaže, ‘Dejvid Belami! Nismo Vas videli dugo na TV-u - mislili smo da ste mrtvi!”
Da li ikada žali što je bio bez dlake na jeziku i što je to uticalo na njegov imidž i popularnost?
„Apsolutno ne! Koga briga što su me stavili u zapećak? I dalje mogu da pričam sa svojim cvećem koje divno napreduje i kaže mi, ‘Hvala ti, Dejvide!’”.
„Bože, ne volim što postajem stariji. To je užasno. Nedavno su me pozvali na otvaranje jednog staračkog doma. Bio sam iznenađen kad sam shvatio da sam tamo bio najstariji“
Kad sam imao 14 godina, pročitao sam nekoliko knjiga iz botanike i odlučio da iskoristim ono što sam naučio tako što sam postavio šator pored jezera, počeo da istražujem okolinu i da jedrim. Tada sam shvatio da je istraživanje prirode ono čime želim da se bavim.
Pre nekoliko godina sam od zaštitnika prirode postao parija samo zato što sam javno rekao da ne verujem u trenutne naučne teorije o globalnom zagrevanju. I dalje verujem da sam bio u pravu i da ono što možemo da pročitamo u medijima zapravo i nije tačno.
Voleo sam da igram ragbi i mogao sam daleko da dobacim loptu.
Upoznao sam ljude za koje sam bio siguran da ih nikada u životu neću sresti. Tu su bili Žak Kusto, Fidel Kastro i Artur Klark. Zime sam provodio roneći po Indijskom okeanu, a leta sam provodio istražujući Arktik. Imam veliki porodicu i dosta usvojene dece. Pola su beli, pola crni. Oduvek je bio moj plan da usvojim mališane, jer sam išao u crkvu svake nedelje, tri puta dnevno, još od šesnaeste godine.
Zaštitnik sam lovočuvara. Kad sam bio klinac, biciklom sam dolazio iz Brajtona u London. Kad god bih se zaustavio na putu, tamo bi bio neki dobri čuvar koji bi me pozvao na čaj. Od njih sam jako puno naučio. Živim u Somersetu. Da sam ovde živeo pre 10.000 godina, bio bih okružen džinovskim jelenima, koji bi lutali po tundrama.
Moja mama je obožavala ljubičice. Dok sam rastao na obodu Londona, mogao sam da se prošetam i svakog dana joj naberem buket cveća vraćajući se iz škole kući. Danas gledam i vidim koliko smo uništili životnu okolinu.
Bože, ne volim što postajem stariji. To je užasno. Nedavno su me pozvali na otvaranje jednog staračkog doma. Bio sam iznenađen kad sam shvatio da sam tamo bio najstariji.
Moramo da zaustavimo uništavanje celih delova sveta. Kad sam počeo da predajem u Daramu, odlučio sam da studente odvedem u Afriku u Sijera Leone. Našli smo decu koja su umirala od gladi jer smo posekli njihove šume i iskopali njihove dijamante. Tada sam odlučio da se aktivno borim za očuvanje prirode. Oduvek sam voleo automobile. Miris benzina me je odmalena palio.
Veoma sam srećan čovek. Imao sam mogućnost da u pravo vreme, koristeći popularnu emisiju na televiziji, glasno kažem ono što mislim o temi koja mi je bliska srcu. Osim toga, predavao sam na odličnom univerzitetu i imam divnu porodicu.
Izvor: Njuzvik, 27. 1. 2017.
DAVID BELLAMY DENOUNCES CLIMATE CHANGE FRAUD, 2009
DAVID BELLAMY BEING HUMILIATED BY GEORGE MONBIOT OVER CLIMATE CHANGE. DAVID BELLAMY AND BAD SCIENCE, 2010
Komentara: 0