Izbor novog rukovodstva Univerziteta u Beogradu izazvao je niz sumnji u javnosti i postavio pitanje da li je država umešala svoje prste i narušila autonomiju Univerziteta. Mnoge je iznenadio izbor dekana Šumarskog fakulteta u Beogradu Ratka Ristića za prorektora. On je poznat po ukazivanju na probleme u oblasti životne sredine i kritikama na račun projekta koji u Srbiji treba da sprovede kompanija Rio Tinto, zato su se mnogi upitali otkud on tu i čiji je on zapravo čovek. U intervjuu za Nova.rs, Ristić bez dileme odgovara da je svoj čovek i ističe da ga politika ne zanima i da nema nameru da postane član bilo koje stranke. Obećava da će nastaviti glasno da govori o projektima koji su štetni po Srbiju.

„Ja sam, pre svega, svoj čovek i čovek svoje porodice. Definitivno nemam nikakve veze sa politikom. Znam ogroman broj ljudi iz javnog života – iz opozicione i pozicione sfere, među umetnicima, sportistima. Možda sam imao neku neuobičajenu životnu trajektoriju, možda se ne uklapam u neke šablone, pa se ljudi pitaju odakle je sada ovaj pao. Svoj sam, pre svega. Ja dolazim sa jednog malog fakulteta, koji ipak nije u žiži univerzitetskih dešavanja. Moja želja i dubinski motivi su proistekli iz činjenice da Šumarski fakultet više od 40 godina nije imao prorektora Nikada nismo analizirali ravnomernost raspodele tih vrhunskih univerzitetskih funkcija.

Činjenica je da je to zadržavano u krugu odabranih fakulteta. Želja mi je da poboljšam vidljivost i položaj svog matičnog fakulteta. Mene je motvisala i pasivna uloga Univerziteta u Beogradu kada su u pitanju neki gorući ekološki problemi sa kojima se Srbija suočava. Mi imamo kodeks profesionalne etike, član 20 govori o obavezi članova akademske zajednice da vode računa o životnoj sredini i da se angažuju po tom pitanju u skladu sa zakonom“.

Prilikom nedavnog izbora rektora i prorektora Univerziteta u Beogradu postavilo se pitanje spoljnih i političkih uticaja i uticaja vlasti. Desio se i izuzetak da se odluke dva organa – Senata i Saveta nisu poklopile, kako sve to objašnjavate i tumačite?

Ne verujem u matematiku kojom bilo koja aktuelna vlast može da naredi sastavu Saveta Univerziteta u Beogradu da glasa za ovog ili onog kandidata. Naravno da smo razgovarali sa nama dostupnim članovima Saveta, naravno da je i druga strana razgovarala sa članovima Saveta. Profesor Đokić je izabran u jednoj proceduri koja je legalna i obavljena je u najboljem mogućem maniru, što su priznali svi učesnici izbornog procesa. To jeste volja Univerziteta, ne postoji nigde ni etička ni materijalna odrednica da se volje Senata i Saveta moraju poklopiti. Svi pokušaji koji su ultimativno zahtevali sprovođenje volje Senata praktično predstavljaju pokušaj degradacije Statuta Univerziteta u Beogradu – tu jasno piše da Senat samo predlaže, a da Savet odlučuje. Nije tačno da Savet Univerziteta ne odražava univerzitetski duh. Ne mogu ni da se složim sa time da izbor Vladana Đokića za rektora i nas za prorektore ima bilo kakvu političku konotaciju i da je posledica uticaja aktuelne vlasti.

Čuje se i mišljenje da je načinom na koji je izabrano rukovodstvo univerziteta država „stavila šapu“ i na poslednju nezavisnu instituciju, da je narušena autonomija Univerziteta, kakav je Vaš stav?

Ja sam bio veoma iznenađem promenom Zakona o visokom obrazovanju kada su fakulteti, umesto do tada četiri predstavnika Vlade Srbije, dobili čak 8 predstavnika Vlade, to se dešavalo 2017-2018. Tada na Univerzitetu nije bilo nikakve pobune. Mene je začudilo zašto država duplira broj članova Saveta po fakultetima. Država kao osnivač ima pravo da radi određene modifikacije, ipak, sve to mi je delovalo malo čudno. Međutim, nikakvih galsova na Univerzitetu nije bilo protiv toga.

Čini mi se da je to bio i najjači pokušaj, najizraženija intencija države da kontroliše procese na Univerzitetu. Ipak, mislim da Univerzitet u Beogradu ima jedan samosvojan akademski, univerzitetski duh i da svaka država koja se mudro odnosi prma univerzitetu neće pokušati da ga oblikuje za bilo koje svoje kratkoročne ciljeve. Država mora da prepozna Univerzitet u Beogradu, koji jeste najveći, najbolji i najstariji, kao telo od nacionalnog značaja i niko ne treba da gaji ambicuju da može da podčini Univerzitet. To vam govori neko ko je prilično anarhičan u odnosu na bilo kakve političke procese, nikada nisam bio član nijedne stranke, niti imam nameru, pogotovo sada pod stare dane.

Izdvojili ste se kao aktivista za zaštitu životne sredine, ukazivali ste na brojne probleme u toj oblasti, učestvovali ste i u velikom protestu „Ekološki ustanak“. Hoćete li nastaviti tako i sa nove pozicije?

Potpuno neplanirano ja sam izašao u prvi plan kao neki veliki bundžija. U prevodu, da je država radila svoj posao, da smo mi sprovodili zakone koji se tiču zaštie životne sredine, da se ljudi nisu bunili zbog osećaja ugroženosti, ja verovatno nikada ne bih ni došao u prvi plan. Međutim, bilo je dosta primera iracionalnog ponašanja u vezi sa problematikom malih hidroelektrana, u vezi sa pokušajem seče šume u Košutnjaku, u vezi sa pokušajem realizacije projekta „Jadar“ pored Loznice i brojnih drugih planiranih projekata i primera degradacije životne sredine i ugrožavanja ljudi koji žive na tim lokacijama. Ja sam kao neko ko je u srži materije, kao istraživač i inženjer izrekao svoje mišljenje i javno izneo svoj stav. To se poklopilo sa nekim građanskim nezadovoljstvima i naravno ja ću to nastaviti da radim. Pokušaću kao prorektor Univerziteta u Beogradu da on na jedan mnogo organizovaniji i artikulisaniji način učestvuje u procesu zaštite životne sredine. Čini mi se da je Univerzitet do sada pasivno učestvovao u tome.

Kako jedan od gorućih ekoloških problema izdvojio se projekat „Jadar“ i planirana aktivnost kompanije Rio Tinto. Sa Univerziteta su se, pored vašeg, čuli i još neki stručni glasovi koji osporavaju taj projekat i ne govore pozitivno o njemu. Ima li ko to da čuje?

Biološki fakultet je radio studiju koja se odnosi na biodiverzitet i veoma sam zadovoljan onim što sam čuo na predstavlajnju te studije. Iako ih je nagažovao Rio Tinto, oni su eksplicitno izneli stav da će projekat dovesti do devastacije biodiverziteta, nisu izgovorili nešto što prija investitoru, nego su krajnje odgovorno i profesionalno procenili moguće negativne uticaje i to saopštili javnosti. Hvala im na tome. Država nije jedno homogeno biće oličeno u jednom entitetu, to su hetarogeni spojevi – ministarstva i agencije. U ovom trenutku postoji dosta različitih pojedinaca u državnoj strukturi koji su razumeli štetnost projekta „Jadar“ i koji se pitaju isto što i ja – a šta Srbija ima od toga ako se dođe do razaranja prostora na nekolkiko hiljada hektara, raseljavanja naših ljudi koji tamo jako lepo žive od poljoprivrede, u jednom nezagađenom, lepom ambijentu?

Zašto mi to radimo, koji je matafizički smisao jednog takvog projekata? Ima dosta ljudi u Srbiji koji se to pitaju. Ima i onih koji se ponašaju kao da nas je zadesila najveća sreća time što je Rio Rinto došao da raskopa Srbiju, isisa esenciju i da to odnese da neko pravi neke baterije. Ja eksplicitno iznosim stav da je to štetno za našu zemlju i da nam to ne treba. Kao prorektor Univerziteta u Beogradu, ja ću raditi u skladu sa svim zakonskim propisima koji će uređivati domen moga rada. Gde god treba ja ću nastupati da saopštim zašto nešto nije dobro za našu zemlju. Moje poimanje slobode je da me nikakva funkcija ne može odvratiti od toga da se ja javno obratim javnosti kada imam šta da kažem. Pokušaću da animiram Univerzitet da iskazuje svoje stavove, ne samo po pitanju projekta Jadar, nego u svi ostalim neuralgični tačkama kada je reč o zaštiti životne sredine.

Šta biste još izdvojili od akutnih ekoloških problema u Srbiji?

Mislim da bi bilo čak i nepristojno da još pričamo o štetnosti mini hidroelektrana, nadam se da je to javnost apsolvirala. Postoji dosta drugih problema – svega 10 posto komunalnih i otpadnih voda u Srbiji se prečišćava pre puštanja u rečne tokove. Na tome mora ozbiljno da se radi. Našim prostornim planom smo se obavezali da do 2050. godine stepen pošumljeosti naše zemlje sa sadašnih 31-32 % povećamo na 41,4 %. To znači da treba da pošumimo milion hektara goleti i degradiranih površina. Mi godišnje pošumljavamo 3.000 do 4.000 hektara i ovim tempom mi do 2050. godine možemo da računamo na nekih 100.000 hektara, a to je desetina od onoga što treba da uradimo.

Kako ocenjujete stanje u prestonici i zastupljenost zelenih površina u Beogradu?

Ultimativno treba da se štite zelene površine u urbanim sredinama. Ne postoji nikakav koncept razvoja, nikakvo opravdanje koje može da objasni da je dobro seći drveće u gradovima, koji su inače prenaseljeni, da bi se nešto pravilo. Konkretno, u Beogradu bi trebalo usporiti ili zaustaviti urbanizaciju centralnih gradskih opština. To kvalitenim urbanističkim planiranjem treba preusmeriti na rubne delove grada, a ovde u centru više ništa ne seći.

Treba raditi na obnovi zelenih koridora u centralnim beogradskim opštinama. Bili smo bahati, nije postojao urbanistički red, nije postojao komunalni red. Mnogo nas je, mnogo autobila, mnogo zagađenja. Beograd sada ima tri puta više automobila nego devedesetih godina, a ulice su ostale gotovo iste. Beograd je često među najzagađenijim gradovima sveta.

Aktivista pokreta „Odbranimo reke Stare planine” Aleksandar Jovanović Ćuta, sa kojim ste i Vi sarađivali, kaže da je u izradi plan koji će biti predstavljen građanima sa idejom da se vidi da li je moguće osnovati pokret koji će izaći na izbore. Uz sve nabrojane ekološke probleme, da li je moguće rešiti ih i uticati na njih mimo politike i stranaka – gde ste vi u svemu tome?

Stanje je takvo da će se verovatno pojaviti politička struktura, organizacija, pokret ili partija koja će pokušati da na zelenoj agendi i pitanjima zaštite životne sredine animira javnost, pokupi glasove i uđe u parlament. Čini mi se da je to sasvim izvesno, jer to pokazuje da je naš senzibilitet za ta pitanja narastao. Imate više opcija kako će se stvari dešavati. Imate mogućnost da će aktuelni nosioci vlasti razumeti taj novi politički imperativ i resetovati svoj odnos prema zaštiti životne sredine, da će biti mnogo agilniji, preduzimljiviji i da će se izdvajati mnogo više sredstava.

Moguće je i da će se pojaviti neka autohtona, samosvojna politička tvorevina koja će uspet da uveri građane da je ona ta koja će se brinuti o tome na pravi način. Čini mi se da je sada nemoguće da bilo koja politička struktura, ovi koji su sada na valsti i oni koji će biti za pet do deset godina ignorišu pitanja životne sredine. Uvek sam javno istupao kada je reč o zaštiti životne sredie i mislim da je izgradnja tog zelenog senzibiliteta moj najveći mogući doprinos. Zaista nikada nisam voleo neke stranke, sastanke i odbore – meni je to Mars. Ja sebe ne vidim kao političara, ali ću dokle god budem imao šta da kažem glasno govoriti.

Foto: Medija centar
Bojana Milovanović
Izvor: Nova S, 3. 6. 2021.