Zbog dileme iskopavati ili ne iskopavati jadarit važna je reč stručnjaka ali se među četrdesetak autora raznih elaborata o rudarenju u Jadru, u javnosti oglašava samo dvoje-troje njih
Odluke u preventivnoj medicini i narodnom zdravlju često moraju da se donose u uslovima neizvesnosti
Već godinama naše društvo potresa dilema da li kopati jadarit, rudu iz koje se dobija litijum, i koje bi posledice taj proces imao po ljude i prirodu. Poznat je sastav jadarita, pojednostavljeno litijum-borata, pa i elemenata koji ga čine – hemijska formula je LiNaSiB3O7(OH) – ali i elemenata i jedinjenja koji bi se javili tokom tehnološkog procesa prerade same rude. Zna se, recimo, da akutno trovanje arsen(ik)om vodi trbušnim smetnjama, a u većim dozama i smrti, dok dugotrajno (hronično) trovanje ima za posledicu oštećenje i tamnjenje kože, povišen krvni pritisak, bolesti srca i krvnih sudova, negativan efekat na nervni sistem, uz usporen kognitivan razvoj dece, kao i rak kože, pluća i mokraćne bešike.
Ostavimo po strani ostale hemijske, ekološke, ekonomske, socijalne i druge rizike rudarenja jadarita, uključujući akustično zagađenje, svakodnevan transport sa velikih rastojanja milion i sto hiljada litara (!) sumporne kiseline itd., pa se okrenimo nepoznanicama.
Koliko je zaista zatvoren tehnološki proces? Koja je verovatnoća rizika od havarije i kojih razmera bi bile posledice? Kakve su ekološke štete? I – da ne nabrajamo dalje – nameće se ključno pitanje: postoje li šanse da se kontaminiraju dragocene rezerve podzemne vode u Mačvi?
Odluka je dodatno otežana zbog našeg lošeg iskustva sa stranim kompanijama, nespremnosti ili nesposobnosti naših vlasti da ih nateraju da poštuju ekološke, socijalne, etičke i druge standarde, tajnovitosti ugovaranja koje budi sumnju na korupciju i, dodatno, zato što kompanija sa kojom treba sarađivati uživa vrlo lošu reputaciju čak i u kategoriji alavih multinacionalnih predatora spremnih da izvuku profit po svaku cenu, bez obzira na ekološke, humanitarne i druge posledice po lokalnu sredinu.
Uz to, političari su oštro podeljeni po tom (kao, uostalom, po bilo kom) pitanju, a stručnjaci i široka javnost pretežno iskazuju sumnje i, još mnogo češće, otvoreno protivljenje celoj toj ideji. Razmotrimo svaki od tih činilaca pre nego što dođemo do zaključka.
Rio Tinto
Od početka ovog veka, nadležna ministarstva Republike Srbije izdala su znatno više od 100 rešenja koja su se po raznim osnovama odnosila na litijum. Dobile su ih i kompanije koje više ne postoje ili su menjale nazive, a najprisutnija je Rio Sava eksplorejšn, ćerka-firma Rio Tinta. Dozvolama za istraživanje litijuma obuhvaćena su brojna područja – ako ih poređamo po azbuci – od Aranđelovca do Šatornje.
ARHIVA PPNS "SVA REŠENJA" IZDATA ZA ISTRAŽIVANJE LITIJUMA NA TERITORIJI SRBIJE (2004-2022) - IZ MINISTARSTVA ZA UDRUŽENJE PRVI PRVI NA SKALI
Na nečasne tragove Rio Tinta po svetu ukazuju i strani i domaći izvori. Kompaniji se zamera ignorisanje ekoloških standarda, pritvoran i bezdušan odnos prema lokalnim zajednicama, te pustoš koju ostavlja za sobom.
Rio Tinto je 24. maja 2020. eksplozivom razneo dva kamena skloništa – domorodačka sveta mesta stara 46.000 godina – u klisuri Jukan u Zapadnoj Australiji. Nije bila u pitanju greška, već svesna odluka. Postojale su četiri opcije za nastavak iskopavanja gvožđa, ali varijanta za koju se kompanija opredelila donosila je najveći prihod. Kulturološki značaj svetilišta pritom je tretiran kao beznačajan.
U mestu Panguna na ostrvu Bugenvil u Papui Novoj Gvineji Rio Tinto je tragao za bakrom još od pre 60 godina. Vrlo lukrativna eksploatacija bakra i zlata započeta je 1972, ali lokalno stanovništvo od toga nije videlo koristi. Štaviše, zagađena je životna sredina, a poremećeni su i socijalni odnosi. Bugenvilci su 1988. podigli ustanak i doživeli velike destrukcije tokom 13 godina, dok nije postignuto primirje sa centralnim vlastima, a zatim stečena i autonomija. Nešto kasnije, Rio Tinto se ponovo pojavio, ovoga puta da bi navodno eksploatacijom rude finansirao oporavak Bugenvila.
Rio Tinto se 2018. prodajom formalno rešio glavobolje sa rudnikom bakra Grasberg u Papui Novoj Gvineji. Bruka je nastala 2009, kada su norveške vlasti povukle svoje akcije iz Rio Tinta iz etičkih razloga, zbog zanemarivanja ekoloških standarda. Godinama pre toga, Rio Tinto je tolerisao ekološku destrukciju ispuštajući jalovinu direktno u reku. Dodatno nečasno, a nedozvoljeno i prema lokalnim zakonima, bilo je finansiranje indonežanske vojske u tada aktuelnom konfliktu sa Zapadnom Papuom. Povrh svega, nasuprot odgovarajućoj deklaraciji UN, rudnik je korišćen bez saglasnosti lokalnih Papuanaca.
Mnoge iluzije o iskopavanju jadarita razbio je razgovor stručnjaka sa predstavnicima Rio Save, ćerke-firme Rio Tinta, pre tri i po godine u SANU. Pokazalo se da kompanija nema odgovore na niz suštinskih pitanja i da je krenula u jadarsku avanturu bez mnogo brige za lokalni živalj, kao i u svojim ranijim operacijama, a po principu APP (ako prođe, prođe).
ARHIVA PPNS PROMOCIJA ZBORNIKA SANU ’PROJEKAT JADAR - ŠTA JE POZNATO?’ U KRAGUJEVCU (PREZENTACIJE)
Pre kraja ove jeseni, Rio Tinto mora da postigne dogovor sa svojim partnerima i mongolskom vladom o nastavku rada rudnika bakra Oju Tolgoi u mongolskoj pustinji Gobi. Pre toga, 2004. godine, nomadski stočari su bez date saglasnosti bili izmešteni sa svojih vekovnih staništa, lišeni pristupa vodi i pašnjacima. Pred njihovim očima izvori su presušivali, a kompanija je odricala sopstvenu odgovornost, tvrdeći da je to neizbežan rizik života u pustinjskom ambijentu. Posle 13 godina lokalni žitelji su naterali Rio Tinto na sporazum koji bi stanovništvu obezbeđivao pristup vodi, pašnjacima i tržištu, ali ga kompanija nije poštovala. Izmenjen je tradicionalan način života, broj stočara je smanjen, a prepolovljena su stada onih koji su ostali verni ranijem načinu života. Pored domaćih životinja, ugrožene su i mnoge divlje vrste. Kompanija je ponudila kompenzaciju za stoku i stipendije za decu, ali su prihvatanjem tog aranžmana lokalnom življu pravno zapušena usta za dalje žalbe.
Radi dobijanja titanijum-dioksida, Rio Tinto je 2009. godine raskrčio 6000 hektara priobalske šume u ekološki delikatnom delu Madagaskara. Lokalna zajednica suočila se sa nizom socijalnih i ekoloških nevolja, počev od raseljavanja, gubitka zemlje, pristupa šumi, nedovoljne kompenzacije, izgubljenog dohotka i nedostatka sredstava za život, preko buke, prašine, ugroženog kvaliteta vode i hrane, do podmićene lokalne vlasti, korupcije i obolevanja.
Nezavisni istraživači su pokazali da su reke i jezera zagađeni koncentracijama uranijuma i olova 40-50 puta iznad maksimalno dozvoljenih granica, što je dovelo do pomora riba. Rio Tinto je pogazio odredbe ugovora o zaštitnoj zoni, odbio odgovornost za izlivanje jalovišta, pa su ga lokalni stanovnici 2022. tužili za nastale štete. Tom prilikom su isplivale i mnoge druge nepodopštine, uključujući naterivanje seljaka da potpišu ugovore na način suprotan međunarodnim standardima.
Očekuje se da narednih meseci počnu da rade dva ogromna rudnika gvožđa u Gvineji. Rio Tinto je dobio licencu za istraživanje rude gvožđa još 1997, ali su se u međuvremenu smenila četiri predsednika države i sprovedena su dva državna udara. Kompanija je pokušala da svoje interese ostvari podmićivanjem lokalnih zvaničnika, ali su je sustigle optužbe za korupciju iz SAD.
ARHIVA PPNS ZAGOVORNICI PROJEKTA JADAR NA KONFERENCIJI U BEOGRADU 28. NOVEMBRA
Zalaganje za kopanje
Najviši predstavnici Srbije entuzijastično se zalažu za eksploataciju jadarita. Pozivanje sadašnjih vlasti na navodne obaveze preuzete od svojih prethodnika deluje neiskreno bar iz dva razloga. Prvo, ništa ih ne sprečava da se distanciraju od odluka „onih bivših” i drugo, ovi potonji su zakonski ojačali poziciju Rio Tinta, jer je ranije imao samo prednost, a sada je stekao isključivo pravo na eksploataciju kada isposluje sve potrebne dozvole.
Zato je važna reč stručnjaka. Među četrdesetak autora raznih elaborata o rudarenju u Jadru, u javnosti se oglašava samo dvoje-troje njih. Providno je objašnjenje da ostali tobož strahuju da pravdaju svoje stavove zbog reakcije javnosti, jer u autokratskom režimu povlađivanje zvaničnoj politici jedino donosi pogodnosti, a izražavanje rezervi samo može da dovede do ugrožavanja sopstvene egzistencije.
Mnogo verovatniji razlog za oklevanje je tajnovitost kojom je obavijen ceo projekat, uz njegovo stalno menjanje i nedovoljno objašnjen rizik od katastrofičnih scenarija. Otud se pojedini stručnjaci, kao dekan Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu Aleksandar Cvijetić, drže striktno svog segmenta rada, ne ulazeći u opasnost da bujice raznesu jalovište do Drine, a drugi, kao najizrazitiji predstavnik kompanije sa Univerziteta u Beogradu, Aleksandar Jovović, filozofski gledaju na potencijalne hazarde kao na malo verovatnu neminovnost.
Kao profesorka univerziteta, doduše Megatrenda, ali i kao ministarka odgovarajućih resora, Zorana Mihajlović svakako spada u stručnjake. Ona podržava Rio Tinto, pa se čak nudi za rukovodeću funkciju u toj kompaniji. Upravo ta ponuda dovodi u pitanje iskrenost njenih motiva o brizi za narod.
Posebnu težinu trebalo bi da imaju reči akademika Vladice Cvetkovića sa Rudarsko-geološkog fakulteta, i to kako zbog njegove stručnosti, tako i zbog društvenog aktivizma i zalaganja za civilizacijske vrednosti. On rezignirano konstatuje da je argumentovana razmena mišljenja neostvariva zato što se zašlo „u antirudarsku histeriju i jeftin eko-populizam”. U tome ima izvesne istine, mada bi moglo da se postavi pitanje: „A o kojoj to temi za koju je zainteresovana vlast može danas da se uspostavi ‘argumentovana razmena mišljenja’?” Kolege iz SANU mu zameraju što se nije oglašavao kada je 2021. godine u toj ustanovi u mirnoj atmosferi organizovan skup o jadaritu. Posebno podrobno ga je kritikovao akademik Nenad Kostić.
Dok se Cvetkoviću, kao i nekim drugim akterima visoko polarizovane rasprave, pripisuje pristrasnost, vredi potražiti mišljenje ljudi kojima se ne može zameriti na subjektivnosti. U tom pogledu izdvajaju se argumenti „našeg čoveka iz belog sveta” dr Vladice Veličkovića. Njegovi stavovi mogu se rezimirati na sledeći način:
- Uporedo sa jačanjem globalne tranzicije ka čistoj energiji i dekarbonizaciji, raste potražnja za litijum-jonskim baterijama, pa su EU, SAD i niz zemalja proglasili litijum kritičnim materijalom. Cilj je da se smanji zavisnost od spoljnih izvora i osigura dugoročna dostupnost ove vredne sirovine.
- Evropska unija namerava da značajno poveća potrošnju litijuma kako bi do 2030. godine proizvodila 25% svetskih baterija. Planirano je da eksploatacija litijuma počne 2025. u Nemačkoj, Austriji i Finskoj, 2018. u Francuskoj, a u bliskoj budućnosti i u Češkoj i Portugaliji. Kada se taj plan ostvari, EU će pokriti 80% potreba Evrope za litijumom.
- Ukrajina ima velike zalihe litijuma u Marijupolju, upravo tamo gde se vode najveće borbe. Iako ruski napad na Ukrajinu nije primarno motivisan dogovorima između EU i Ukrajine o eksploataciji litijuma, ovaj dragoceni resurs svakako je bio na vrhu liste stvarnih razloga za vojni napad, posebno na Donjecku oblast.
- Ruska ekonomija se skoro isključivo oslanja na proizvodnju i prodaju fosilnih goriva, ali ostvareni profit nije usmeren na razvoj novih tehnologija i modernizaciju industrije, već je velikim delom protraćen na zadovoljenje interesa oligarha. Ako bi prestala zavisnost EU od fosilnih goriva, ruska ekonomija bi doživela nepopravljiv kolaps.
- Rusija je pokrenula energetski rat protiv EU dezinformacionim kampanjama, poput širenja straha od nuklearnih elektrana, što je, između ostalog, doprinelo da ih Nemačka pozatvara.
- U Srbiji nije bilo moguće direktno sprečiti pristup EU litijumu, pa su se Rusi odlučili za dezinformacionu kampanju kako bi, u moru mnogo većih, izdvojili litijum kao gorući ekološki problem; stvorena je atmosfera da je izdajnik svako ko se ne protivi eksploataciji jadarita. Cilj je bio da se zabrani eksploatacija litijuma bez mogućnosti racionalne i argumentovane diskusije.
Veličković ocenjuje da je ova kampanja postigla ogroman uspeh, uz dodatno udaljavanje Srbije od EU. Po njemu, dobitnici su: a) Rusija, koja je uspela da zadrži Srbiju u sferi svog uticaja, b) režim, kojem ne odgovara približavanje EU, pa ima izgovor da narod to ne želi, i opozicija, koja lovi populističke glasove udvarajući se Rusiji i Kini.
S druge strane, gubitnici su Srbija i srpski narod, jer bi – kako je uveren Veličković – eksploatacija litijuma (uz odgovarajuću kontrolu uticaja na životnu sredinu) mogla značajno da unapredi ekonomiju i postavi Srbiju u centar moderne industrije. U pogledu Srbije, EU nije ni na dobitku ni na gubitku. Ona poseduje dovoljne rezerve litijuma i bez Srbije. Pokušala je da zaštiti Srbiju izražavanjem želje da kupi naš litijum, ali je ova poruka narodu zlonamerno predstavljena.
Ovakvo viđenje ekonomske i političke pozadine naših nesporazuma o jadaritu protivnici će apriorno odbaciti, a pristalice oduševljeno podržati. Najbolje bi, međutim, bilo da ga kritički razmotrimo, jer neki stavovi nose nesumnjivu težinu.
Ne sme se sumnjati u iskrene namere doktora Veličkovića da pomogne svojoj zemlji, ali njegov optimizam bar delimično potiče od dugog odsustvovanja. Da je Evropi stvarno stalo do interesa Srbije, ne bi tako posvećeno podržavala postojeći autokratski režim, uz napadno izostalu pomoć njenom civilizacijskom i demokratskom razvoju. EU zorno pokazuje da smo mi i oni dva sveta, te da tako treba i da ostane.
ARHIVA PPNS MARŠ SA DRINE: UKLJUČITE SE U POSTUPAK PROTIV RUDNIKA LITIJUMA
Protivnici rudarenja
Mnoge iluzije o iskopavanju jadarita razbio je razgovor stručnjaka sa predstavnicima Rio Save, ćerke-firme Rio Tinta, pre tri i po godine u SANU. Pokazalo se da kompanija nema odgovore na niz suštinskih pitanja i da je krenula u jadarsku avanturu bez mnogo brige za lokalni živalj, kao i u svojim ranijim operacijama, a po principu APP (ako prođe, prođe). Da nije bilo tog značajnog sastanka, ni stručna ni laička javnost ne bi postale svesne razmera ignorancije tvoraca projekta iskopavanja, otpor bi bio manji, posao bi krenuo, a – da ne nabrajamo ostale opasnosti – jalovište bi bilo na plavnom terenu.
Zaključak sa ovog skupa glasio je: „Zbog očekivanih ireverzibilnih (nepovratnih) promena u pojedinim ekosistemima, kao i rizika od značajnog ugrožavanja živog sveta Jadra, Drine i nizvodnih vodotokova, optimalna i osnovna mera za sprečavanje negativnih posledica na stanje biodiverziteta na ovom području je odustajanje od planirane eksploatacije i prerade minerala jadarita.”
Opozicione političke stranke listom su protiv iskopavanja jadarita. U tom pogledu tipičan je stav Demokratske stranke: 1. Postoje rizici i opasnosti po zdravlje i životnu sredinu – taj razlog je dovoljan! 2. Građani Srbije to ne žele. 3. Projekat je pravno sporan, a i sama istraživanja se rade na zemljištu treće i četvrte klase, iako zakon dopušta tek šestu i sedmu klasu. 4. Nema nikakve ekonomske koristi, a sve rizike preuzima Srbija. Najzad, ova vlast je rekla da neće biti kopanja i tako izašla na izbore, a posle izbora ponovo zastupa taj projekat.
ARHIVA PPNS PROIZVODNJA LITIJUMA U SRBIJI JE IZVESNA - PREMA PREDLOZIMA VLASTI (INEKP) I DELA OPOZICIJE (ZAKONI U PROCEDURI OD 4. APRILA)?
Akademik Slobodan Vukosavić sa Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, naš najpoznatiji energetičar, nema dileme: „Ako ne bude odlučnosti da se odupremo rudarskim kompanijama, ako ne uočimo da i kineske i sve druge žele isto što i zapadne, tada će sudbinu Borskog basena podeliti čitava Srbija. Prodaja mineralnih resursa uz žrtvovanje životne sredine obezbeđuje male prihode i velike štete.”
Sa akademske tačke gledišta važno je nedavno publikovanje rezultata uzorkovanja vode sa zemljišta gde se nalaze probne bušotine u uglednom naučnom časopisu. Zaključak dr Dragane Đorđević i njenih saradnika je da je čak i izlivanje dubinskih voda kroz pobodene cevi dovelo do zagađenja životne sredine. Zagovornici rudarenja ogorčeno ukazuju na metodska slaba mesta ove studije – pitaju, recimo, gde su kontrolni uzorci pre bušenja (teško da je moglo da ih bude), zameraju što je ignorisano izlivanje deponije iz Stolica prilikom poplava 2014. godine, itd. – ali je nesumnjiv opominjući odjek ovog istraživanja.
Jedan od koautora, akademik Bodan Šolaja, u internoj korespondenciji konstatuje da je članak „stručan sa znatnim uplivom nauke (u formi naučno verifikovanih metoda i dobivenih rezultata)” i na primedbe odgovara da „nijedan recenzent (od tri) nije osporio naše mišljenje da bi Jadar projekat bio jedinstven u svetu po tome što bi se rudnik nalazio zajedno sa fabrikom za preradu rude i deponijom rudničke jalovine na poljoprivrednom terenu koji je uz to i vodoplavan!”.
Profesor Ratko Ristić sa Šumarskog fakulteta, osvedočeni borac za očuvanje životne sredine, poziva se na SANU, Biološki fakultet i niz drugih ustanova, pa poručuje: „Neće nam vredeti privredni rast ako zagadimo sopstveni životni prostor i upropastimo zdravlje nacije. Bilo koja ekonomska delatnost mora da zadovoljava javni interes, odnosno, interes većine građana Srbije, nikako profitne zahteve pojedinaca i njihovih kompanija. Sve drugo nas pretvara u modernu koloniju i jeftinu resursnu bazu, sa značajno pogoršanim stanjem životne sredine i zdravlja naših ljudi. To bi bio očigledan gest nacionalne izdaje i prezira sopstvenog naroda.”
Poseban odjek u javnosti imala je nedavna analiza predsednika udruženja „Privrednik” Zorana Drakulića i troje uglednih ekonomista – Dejana Šoškića, Dane Popović i Boška Mijatovića. Oni su izračunali da bi ukupan godišnji prihod od rudarenja jadarita za Srbiju iznosio samo 17,4 miliona evra, odnosno 2,6 evra po glavi stanovnika. Učestali su pokušaji da se ova analiza dovede u pitanje, ali su ostali u senci, kako zbog reputacije ovo četvoro autora, tako i zbog snage njihovih argumenata.
Dr Jovan Tadić, hemičar sa čuvenog kalifornijskog Berklija, naglašava da je za odobravanje projekta Jadar neophodno dobiti „četiri zelena svetla”, i to iz oblasti „ekologije, ekonomije, politike i etike/morala”, a da „mi nemamo nijedno”. Pristalice projekta Jadar optužuje da su „plaćenici Rio Tinta, da nemaju naučni kredibilitet, a vlastima koje forsiraju kopanje litijuma bi sudio za veleizdaju jer njihovo zalaganje podstiče sumnju u netransparentne tokove novca”. Njegovi argumenti su da je u Srbiji rudna renta 3,5 do 5 odsto, a da je u Rumuniji i Bugarskoj ona „12,5 odsto, u Rusiji 23, u Norveškoj 28, a u Čileu preko 40 odsto”. Ističe da „ugovori sa Rio Tintom nisu stavljeni na javni uvid” i da je Rio Tinto „sve radio na svoj rizik ili na osnovu nekih ugovornih prava sa srpskim vlastima”. Zaključuje da „ne postoji sličan rudnik u svetu, zbog čega je rizično pristajati na neproverene metode rada”.
Penzionisana profesorka Prirodno-matematičkog fakulteta u Kragujevcu Zorica Petrović ušla je u oštru polemiku sa Rio Tintom. Pošto su pokušali da je ućutkaju, odgovorila im je kontraargumentima. Ona ostaje pri stavu da se, kako u samoj kompaniji priznaju, „litijumski projekti još razvijaju u mnogim zemljama EU, uključujući Nemačku”. Poziva se i na dvoje nemačkih naučnika od kojih jedno tvrdi: „Do sada je eksploatacija domaćih rezervi bila sprečena nedostatkom odgovarajućeg procesa za iskorišćavanje ovog resursa na isplativ, ekološki prihvatljiv i održiv način”, a drugo dodaje: „Izvozimo mnoge ekološke probleme u treće zemlje kako bismo održali i poboljšali svoj životni standard.”
Profesorka Petrović polazi od činjenice da su „rizici daleko veći od nule kada se koriste ogromne količine opasnih hemikalija” i, mada se iz kompanije pozivaju na zatvoren sistem kruženja sumporne kiseline, priznaju da su „usredsređeni na upravljanje rizicima ‘kada god je to moguće’” (dakle, nekada i nije). Ona uočava i da se često upotrebljava izraz „potencijalni uticaji”.
Ova kritičarka Rio Tinta navodi da i iz kompanije potvrđuju sumnju koju je ona sama izrazila: „Kao dodatna mera zaštite biće instalirani prečišćivači vazduha koji će neutralisati svu paru razblažene sumporne kiseline koja bi pokušala da nađe svoj put u izlazni gas.” Rudarima posebno zamera što previše vere polažu u modelovanje, uz rizik da ih praksa demantuje.
Čak i ako zanemarimo sve ostale kritike, upozorenje o ugroženosti podzemnih rezervi vode u Mačvi tera nas da ustuknemo od ideje o ostvarenju projekta Jadar.
ARHIVA PPNS MINISTARSTVO IZDALO REŠENJE ZA IZRADU STUDIJE O PROCENI UTICAJA NA ŽIVOTNU SREDINU PROJEKTA JADAR
Bivša direktorka Centra za životnu sredinu i zdravlje Regionalnog ureda za Evropu SZO Elizabet Paunović poziva se na međunarodne konvencije o sprečavanju industrijskih akcidenata čiji je cilj da se pronađe tehnologija najmanje opasna po životnu sredinu. Pritom firma koja ima nameru da gradi ne nameće gotova rešenja, „nego nadležni državni organ firmi propiše kako mora da radi”. Tome prethodi ekonomska analiza troškova i koristi sa stanovišta države-prodavca resursa. Po rečima doktorke Paunović, „Kod nas su ove opisane procedure obavljene prilično kuso i veoma nepotpuno, te kad se javna rasprava fingira, a ne zaista i sprovede, onda se rasprava prelije i na ulicu”.
Ona ocenjuje da su nestručna i politička rešenja koja predlaže opozicija, „jer nije bio predložen način da se primene propisi kako bi i ovaj projekat i svi ostali bio sa najboljim mogućim tehnološkim rešenjima”. Opozicionarima zamera što „smatraju da je zabrana eksploatacije samo dva hemijska elementa rešenje, a za sve ostale, mogu firme slobodno da devastiraju životnu sredinu, što se već na mnogim lokacijama i dešava”. Doktorka Paunović setno zaključuje da su „svi postali eksperti za ovu oblast … jedni moraju biti apsolutno za bilo kakvu eksploataciju i sve što padne na pamet Rio Tintu, a drugi moraju biti apriori protiv rudarenja litijuma i bora, a baš briga i jedne i druge za celokupan sistem zaštite životne sredine i tehnološki razvoj i primenu zakona”.
Kao dramatično upozorenje zvuče reči našeg vodećeg hidrogeologa Zorana Stevanovića, koji podseća da se dugoročna hidrološka strategija Republike Srbije zasniva na rezervama podzemne vode mačvanskog basena, da te rezerve počinju na samo 15-17 km od lokacije planiranog rudnika i da postoji veza između mačvanskog i jadarskog basena preko 1-2 km širokog koridora na području ušća Jadra u Drinu. Pokušaji Rio Tinta da izvitoperi ove nepobitne činjenice ne samo da su nedolične već i ukazuju na manir koji je unesrećio narode dovoljno neoprezne da se upuste u aranžmane sa ovom kompanijom.
Odluke u preventivnoj medicini i narodnom zdravlju često moraju da se donose u uslovima neizvesnosti. U ovom slučaju nema hitnosti koja bi karakterisala neku bukteću epidemiju. Prednosti i manje rudarenja mogu da se razmatraju mirne glave i – ako je potrebno – uz strpljivo prikupljanje dodatnih dokaza.
Važno je da se otkloni razumna sumnja u nenadoknadivu štetu. Nažalost ili na sreću, daleko smo od toga. Čak i ako zanemarimo sve ostale kritike, upozorenje o ugroženosti podzemnih rezervi vode u Mačvi tera nas da ustuknemo od ideje o ostvarenju projekta Jadar. Tako će biti sve dok neko s ozbiljnim profesionalnim autoritetom ne pobije argumente profesora Zorana Stevanovića.
* Ovaj članak je deo opsežne analize koja će biti štampana u jednom zborniku. Objavljen je na sajtu Velike priče.
Foto: Slobodan Vasković blog
Obrada: Prviprvinaskali.com
STRANICA KOJA SE ČUJE - ZORAN MODLI
PRVI PRVI NA SKALI FB STRANA, TVITER, INSTAGRAM, TREDS
PODRŽI PPNS!
MIHAJLO PUPIN
ARČIBALD RAJS
Komentara: 0