Ispričaću vam jednu priču. Provlačio sam je kroz eseje, poeziju, razmenjivao reči sa retkim svetiljkama vremena.
Bilo je mnogo primera hrabrih i odlučnih ljudi u našoj, balkanskoj, svetskoj istoriji. U dalekim vremenima su učeni i utemeljeni ljudi dobro pratili literaturu isto takvih, plemenitih stvaralaca vremena koji su iznad svega poštovali čoveka i prirodu. Zašto to kažem? Jednostavno je, priroda je na dlanu davala život i ljudima, i zajednicama, i selima, i gradovima, kako je vreme odmicalo. Čovek je pronalazio reč zdravu, pratio putokaze. Danas više nije tako. To vam je poznato. Izgubili su se ljudi u bujici nametnutih vrednosti vremena novog, pa im se saznanja svode na tik-tokovsko razmišljanje od 30 sekundi i na saznanja tipa „rek’o mi jedan čovek“.
Pa ovako, nije mi rekao niko, hodao sam Gazelom vrelom na suncu i asfaltu koji je isijavao na ko zna koliko stepeni, pošto se temperatura u hladu kretala oko 35 stepeni. Ne bih da licitiram. Znaju to stručnjaci.
Savez ekoloških organizacija Srbije (SEOS) organizovao je protest i zaista mi nije bilo teško da odem i vidim sve te aktiviste i ekologe koji su u svojim sredinama kako su znali i umeli branili i vodu, i zemlju, i vazduh. Ili još bolje, bar ono što je preostalo od prirode i njenog višedecenijskog raskućivanja i ekološkog nemara. Viđao sam ih kako gaze oštrim ivicama planina koje satiru nekakve mašine. Kraj reka i potoka zamućenih pregrađivanjem i branama gde im nije mesto. Na pustinji peska nagomilanog izlivanjem svega i svačega što je ostavljano usled rudarenja bez reda i poretka. Ako uopšte ima zelenog rudarenja diljem sveta.
U jednom času, podno mosta nadomak novokomponovanog Sava centra, video sam Termopile. Pomislio da je fatamorgana, imajući u vidu da je vrelina prosto pojela dan. Nije bila, pojavila se samo slika nenaučenih istorijskih lekcija junaka svojih vremena. Eto jednog spartanskog, mladog kralja po imenu Leonida. Znate film, „300“. Eto toliko je po slobodnim, filmskim procenama, otprilike bilo ljudi na mestu koje je simbol početka ekoloških protesta. Došli su ljudi sa raznih teritorija, iz raznih mesta, sa sličnim jadima i problemima. Da, to su oni koji su hapšeni, privođeni, kojima su uništavani životi, raskućivana zemlja, satirana priroda.
Ne kažem da u našoj prebogatoj istoriji nije bilo Leonida, ali eto to je bila asocijacija dana, i protesta.
Leonidu prosto znaju i oni koji mnogo ne tragaju po literaturi. Gledali su razne spektakle na temu njegovih 300 Spartanaca koji su se žrtvovali kako bi spasili čitav prostor tadašnje Helade od Kserksa i jake persijske sile koja se kretala ka Evropi.
No, ovaj antički junak Helade, jednostavno koristim taj termin umesto Grčke, je samo svetiljka u moru nepoznatih i nezabeleženih u istoriji čovečanstva. Takvi su ljudi menjali svet na bolje. Nisu bili u većini, mnogi od njih prokaženi, neshvaćeni od širokih masa, ali odlučni da spasu šta se spasti može.
U to vreme, Helada je bila ogromna teritorija, pre svega geografski. Gradova je bilo raznih i bilo ih je mnogo. Doduše, bili su kao rogovi u vreći zbog stalne borbe za prevlast.
Kada je Kserks, veliki vladar Persije, silne tvorevine toga vremena, krenuo u osvajanje Helade, imao je ogromnu vojsku. Strah i trepet. Sila neviđena. Nešto slično kao i mnoge multinacionalne – kompanije vremena novog, da ne kažem novog.
Pre toga je klasičnim metodama obećanja i podmićivanjem, taj vladar Kserks već uspeo da pridobije kakve-takve saveznike na prostorima Helade. Para vrti gde burgija neće, rekao bi naš utamničeni domaćin.
I da, tamo neko ko se pitao u Veću staraca Sparte, svakako je bio dobro „namazan“, pa je zborio da se sili ne valja stati na put.
Mladi kralj Leonida je mislio drugačije. Vaspitan da bude častan i plemenit.
U Termopilskom klancu, koji je danas neprepoznatljiv usled vremenskih i nevremenskih prilika, odlučio je da se suprotstavi sili. I gle ko je prišao da pomogne. Pa, okolna mesta koja nisu bila vojnički ustrojena. Poljoprivrednici, zanatlije, ljudi obični koji čak nisu imali vojno iskustvo. Skupilo se tu oko pet hiljada junaka. Dakle, Leonida i njegova odabrana četa nisu bili usamljeni.
Znao je on dobro kakva sila ide na njih, znao je i to da će ostati u klancu, ali verovao je u nešto u šta drugi nisu. Verovao je da će uspeti da ujedini druge gradove i da na taj način može da se zaustavi ono što dolazi.
Dakle, Leonida je verovao, a najbolji su verovali njemu. Ne samo da su zaustavili Persijance, nego su im u Termopilima naneli ogromne gubitke i pokazali da svako čudo može da se zaustavi.
Njegova žrtva, njegova odlučnost i vera da Helada može da se spase je i njegova pobeda. Ostao je na štitu jer je tako naučen. Simboličnih hiljade strela pogađaju ga na bojnom polju. Dakle, jedna mu nije mogla ništa.
Za to vreme drugi gradovi, a pre svega Atina, odlučili su da naprave savez i isprate poslednju želju Leonide, da se ujedine.
Njegova poruka, njegove odluke i njegov ostanak u Termopilima su njegov lični izbor, ne onih koji su vodili Spartu i ostali nemi pred zahtevom da mu daju vojne snage.
U ovom kratkom tekstu prenesenom iz mojih razmišljanja, saznanja i pisanija, najmanje govorim o ratu.
Govorim o ljudima i njihovim odlukama koje su znale da promene svet. Jer, oni koji su učili a nisu promišljali su samo našminkane zgrade, prolazni arheološki slojevi natrpani jedni na druge. Čovek je bitniji od svakolike arhitektonske tvorevine, supersoničnog oružja i oruđa. Zato pišem o Leonidi i mnogim drugim svetiljkama u raznim segmentima istorije i vekova naših, zato što su tu zbog svih nas.
Kad nestanu onda ništa više nije važno, budite sigurni. Tad više ne važe ni carstva, ni tvrđave, ni sva bogatstva data.
To sam video na Gazeli, one što su zašli za leđa čestitom domaćinu, seljaku, plodonosnim njivama i čistim rekama viđao sam decenijama. To su „stručnjaci“ koji su nagrdili i omandali firme, crtali mape i krojili kape u svakom pogledu.
Ljude sa kojima sam mnogo puta razgovarao nije interesovala masovnost protesta, njih je zanimalo da se ne stane, da neko vidi da postoje i da se ne boje u trenucima kad se „zakonski“ uništava priroda. Kad se krče šume, najveći rezervoari vode menjaju boju, a vazduh dobija i boju i miris i ukus.
Precizno su odgovarali na pitanja: „Mi ne živimo od problema nego u problemu“. „Šta dalje?“, pitao sam aktivistkinju iz Šumadije. „Nema racionalnog odgovora, mi samo osećamo da moramo dalje“, kratko je odgovorila.
A tu, baš nedaleko od Gazele i centra prestonice, novopridošli radnici iz svih delova zemlje hitaju ka beogradskoj Adi da bi se rashladili i malo odmorili. Doduše, mnogi od tih ljudi došli su zbog muke. Krenuli su trbuhom za kruhom kako bi opstali, jer u njihovim varošima, selima, kao da je vreme zaustavljeno ili zamrznuto u novootvorenim sklapajućim fabrikama koje nemaju nikakve veze sa prirodom. I da, mnogi od njih krpe kraj sa krajem jer cene rastu kao i temperatura vode kraj koje se rashlađuju sokovima koje nose u svojim frizevima pijuckajući kafu iz termosa. Sve to je već viđeno, samo je Leonida zaboravljen. Jer i prosveta prolazi kroz trnje i kamenje sastavljajući kraj sa krajem. Pa eto, čisto da podsetim.
Foto: Fonet/Marko Dragoslavić Dejan Radulović, autor dokumentarne emisije Slike života Izvor: N1
NAS TRISTA
Dan je stvarno bio dug. Bila sam na blokadi Gazele. Nas trista! To lepo zvuči. Samo, trebalo je da nas bude 300 hiljada. Zakon koji je na prevaru stupio na snagu poguban je po celu Srbiju i sve njene građane. Zovu ga i "tajkunski" zakon jer poklanja zemljište najbogatijima i najmoćnijima i omogućava im neverovatnu slobodu i lagodno ugrožavanje ljudi koji su tu negde, mali sitni, nebitni sa svojim kućama, dvorištima, voćnjacima, njivama, dečijim igralištima.
Zakonom će biti tako lako proglasiti neki prostor mestom od opšteg interesa, da neće biti prepreke ni da se multinacionalnim kompanijama da sve ono na šta pokažu svojim magičnim štapićem.
Tako će po ovom zakonu na prostoru parka u kome se vaša deca igraju, ili na livadi na kojoj ste napravili brvnaru sa najlepšim pogledom, bez da vas pitaju, napraviti fabriku, rizort ili rudnik. Vi ćete dobiti nadoknadu koliku vam oni propišu - taman dovoljnu za kartu za utakmicu na nacionalnom stadionu i za kokice. Biće i za šećernu vunu, možda.
Posle Kosova i Metohije odbijaće nam deo po deo teritorije, upozoravali su neki. Nisam verovala da će to tako brzo početi! I to ne one teritorije na koje bismo prvo pomislili. Svoju moćnu šapu ispod koje trava ne niče multinacionalne kompanije staviće na čitav prostor od Rudnika do Cera, od Jadra do Rekovca, od Loznice do Jagodine. Za sada.
Da gaje lale na tolikom prostoru, pa ne bismo smeli toliku površinu da ustupimo stranim, potpuno nezavisnim od naših zakona, kompanijama. Kompanijama koje su jače i bogatije od mnogih država. To je teritorija, a što se ljudi tiče, Srbi u Srbiji imaće ista prava kao Aboridžini u Australiji u 19. veku.
Zato ja ovaj zakon koji je naš predsednik sa predumišljajem potpisao u 6 ujutru, prethodno poslavši Ustavni sud na kolektivni godišnji odmor, nazivam okupatorskim zakonom.
Odem u 7 na protest ispred Skupštine. Bogami, mnogo ljudi! Pozdraviše sa kamiona-govornice i ove ljude na Gazeli. Daju podršku. Poče i šetnja do RTS-a, sve u krug oko Skupštine. Tu sam izašla iz ove povorke koja nije u stvari ništa znala i razumela o onih "trista" na Gazeli. Suviše mi je postalo besmisleno kruženje i obilaženje oko glavnog problema.
Ovamo imate malo ruku koje pokušavaju da podignu preteško koplje i centriraju pravo u meki stomak aždaje, dok druge brojne ruke, umesto da pomognu ovima, besomučno češkaju zver korumpirane vlasti po leđima.
Vozeći se nazad do ljudi na Gazeli, gledam iz tramvaja šetače u "Beogradu na vodi" koji ni o prvima, ni o drugima ne znaju ništa. Uživaju u životu, hlade se i pijuckaju ledena pića dok im vrelina iz čeljusti zmaja stiže do lepeza.
Stigoh na vreme da se rukujemo i izljubimo. Trebaće im sati da onako umorni prevale stotine kilometara do svojih kuća. Prekrstih se u sebi za sve njih. I dalje verujući da će se stvoriti nekim čudom, zajedničkim snagama i znanjem, sila dostojna jednog Svetog Đorđa. I da ćemo, stvarno, već jednom, eliminisati aždahu. I lustrirati je. Sa sve onima koji nam pokazuju boju njenih krljušti i najbolja mesta za češkanje.
Duška Milosavljević, profesor srpskog jezika i književnosti u OŠ "Jovan Popović" (Kruševac) Izvor: Fejsbuk
Komentara: 0