Nacionalna strategija održivog razvoja

NACIONALNA STRATEGIJA ODRŽIVOG RAZVOJA 2008 - PREDLOG
Vlada Republike Srbije, Beograd, 2008. godine

1. Metodologija izrade Nacionalne strategije održivog razvoja

...Projekat izrade Strategije iniciran je kao direktan odgovor na Svetski samit o održivom razvoju na predlog ambasadora Kraljevine Švedske u Beogradu. Realizacija projekta započeta je u julu 2005. godine kroz saradnju Kabineta potpredsednika Vlade, Programa za razvoj Ujedinjenih nacija (UNDP) i Švedske agencije za međunarodnu saradnju (Sida). Osnovni cilj projekta je da kroz širok participativni proces proizvede Strategiju kao sveobuhvatni strategijski razvojni dokument Vlade, zasnovan na postojećem strategijskom okviru...

...Novoizabrana Vlada, odnosno Kabinet potpredsednika, nastavio je maja 2007. godine saradnju sa UNDP-om i Sida-om na kompletiranju Elemenata za Nacionalnu strategiju održivog razvoja. Političkim vođstvom procesa iz Kabineta potpredsednika Vlade proces je, nakon potvrđivanja nacionalnih prioriteta, doveo do izrade prvog nacrta Strategije. Na taj način je započeta javna diskusija u velikom broju gradova Republike Srbije. Proces je doprineo izgradnji konsenzusa o osnovnoj viziji i prioritetima budućeg razvoja u Republici Srbiji...

3. Kakva ekonomija je potrebna Republici Srbiji

Pitanje razvoja nacionalnih ekonomija danas, na početku XXI veka umnogome je evoluiralo i prevazišlo teorijska razmatranja koja su bila važeća u drugoj polovini prethodnog veka. Naime, od nekadašnje teorije razvoja zasnovanog na „prirodnim“ ograničenjima u ostvarivanju visokih stopa rasta u dugom vremenskom roku, na početku poslednje decenije 20. veka uobličava se danas važeći razvojni koncept – koncept održivog razvoja. Taj koncept zasnovan je na novoj teoriji rasta u čijem su centru primenjeno znanje i kompleks naučno- tehnološkog razvoja. Umesto starog koncepta prirodnih komparativnih prednosti, u modernom shvatanju razvoja dominiraju ostvarene komparativne prednosti, umesto prirodnih resursa brzina kreiranja inovacija i sposobnost jedne privrede da ostvarena teorijska znanja pretvori u pronalaske i nove tehnologije, postaju ključne odrednice brzine rasta i razvoja nacionalne ekonomije. Nekadašnje shvatanje bogatstva mereno je fizičkim i finansijskim kapitalom (tone proizvedene robe i milioni stečenog novca), a danas je ključna odrednica nacionalnog bogatstva sposobnost ostvarivanja novih znanja, ideja, inovacija i tehnologija, odnosno kreiranje i raspolaganje humanim kapitalom.

Paralelno sa ubrzanjem razvoja u svetskim razmerama, dolazi do stvaranja globalnih alijansi i povezivanja čitavih regiona da bi se stekle što jače pozicije na svetskoj ekonomskoj i finansijskoj pozornici. Oni koji ne učestvuju u tim procesima, sasvim sigurno ostaju dugoročno marginalizovani, izopšteni iz glavnih tokova informacija i znanja, a propuštene šanse se sve teže nadoknađuju sa protokom vremena.

Kao osnovne karakteristike svetske privrede na početku XXI veka mogu se navesti sledeće:

globalizacija ukupnih robnih i finansijskih tokova u svetu uz koncentraciju moći globalnog odlučivanja u nekoliko svetskih centara;
liberalizacija robnih i kapitalnih tokova na globalnoj sceni pod pritiscima najmoćnijih svetskih ekonomija, uz istovremeno zadržavanje restrikcija za slobodno kretanje radne snage;
harmonizacija, koordinacija i regionalizacija ekonomskih politika zemalja članica različitih ekonomsko-političkih grupacija kao što su EU, ASEAN, NAFTA i sl.

Ovakav scenario razvoja globalne ekonomije omogućen je, pre svega, primenom u svakodnevnom životu bazičnih pronalazaka iz perioda tzv. treće tehnološke revolucije koja se dešavala dominantno tokom poslednje tri decenije XX veka, pre svega u tehnološki i ekonomski najrazvijenijim zemljama i regionima sveta. Razvoj sektora informaciono-komunikacionih tehnologija, proizvodnje i upotrebe novih materijala, mikroelektronike, robotike, ekspanzija biotehnologije, genetskog inženjerstva i drugih najpropulzivnijih privrednih sektora doveo je do neslućenih mogućnosti umrežavanja i povezivanja robnih, a naročito finansijskih tokova, koji se do skora nisu mogli ni zamisliti. Umesto prirodnih resursa, plodne zemlje, mineralnih izvora i raspoloživog kapitala, dominantan činilac razvoja savremene ekonomije u gotovo čitavom svetu postali su primenjeno znanje, obrazovanje i nauka.

Republika Srbija danas nije u situaciji da bira hoće li da se uključi u svet globalizovane svetske ekonomije i novih tehnologija, odnosno da nastavi započete tržišne i političke reforme. Ona se već opredelila za priključenje Evropskoj uniji sa svim ekonomsko-pravnim, političkim, administrativnim i ekološkim posledicama takvog izbora.

Međutim, Republika Srbija može i treba da bira, odnosno pažljivo da trasira strateške koordinate svog privrednog, tehnološkog i socio-kulturnog razvoja, u skladu sa zatečenim okolnostima i potrebama budućih generacija. S obzirom na to da globalne promene u strukturi proizvodnih faktora pokazuju sve veću dominaciju i superiornost tzv. nematerijalnih faktora ekonomskog rasta kao što su znanje, informacije, organizacija, kultura, informisanje, obrazovanje, pravni sistem, Republici Srbiji ne preostaje ništa drugo nego da prihvati strategiju oslonca na razvoj ljudskog kapitala. To, prema iskustvima ekonomsko-tehnološki najnaprednijih zemalja, donosi najveću stopu dodate vrednosti po jedinici uloženog rada i kapitala.

Zato je izbor Republike Srbije danas opredeljenje za ekonomiju zasnovanu na znanju koja će već sutra dominirati njenom privredom. Našoj državi je potrebno široko korišćenje znanja u svim aspektima života. To znanje treba da proističe, pre svega, iz tržišne ekonomije, odnosno na osnovu finansiranja iz privatnih izvora, a naročito iz konkurentskog sektora usluga, ali i da se podstiče od strane države...

1.4. Biodiverzitet i zaštita prirode

Sektorski ciljevi su:

donošenje zakona o zaštiti prirode i ratifikacija međunarodnih ugovora;
izrada Nacionalne strategije održivog korišćenja prirodnih resursa i dobara;
izrada Nacionalne strategije očuvanja biodiverziteta Republike Srbije i akcionog plana;
povećanje površina zaštićenih prirodnih dobara do 10% teritorije Republike Srbije, odnosno proširenje mreže zaštićenih područja, uspostavljanje ekoloških koridora i mreže ekološki značajnih područja;
uspostavljanje efikasnog sistema biomonitoringa;
uspostavljanje informacionog sistema o živom svetu i drugim prirodnim vrednostima Republike Srbije;
izrada popisa biološke raznovrsnosti u Republici Srbiji;
uspostavljanje monitoringa komponenti biodiverziteta;
sprovođenje efektivnih mera kontrole genetički modifikovanih organizama (GMO) u skladu sa praksom EU;
unapređenje metoda za održivo korišćenje genofonda i formiranje banke za očuvanje genetičkog materijala, uz povećanje podrške očuvanju genetičkih resursa, te povećanje broja subjekata i područja uključenih u poslove očuvanja.