U poslednjih 25 godina uništeno je 400.000 seoskih domaćinstava. To je hiljadu sela sa po 400 domaćinstava. Hajde da brojimo sada koliko je u Srbiji sela sa po 400 domaćinstava, mislite li da je to slučajno
Prof. dr Miladin Ševarlić, redovni profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, nezavisni narodni poslanik u Skupštini Srbije, predsednik Upravnog odbora Društva srpskih domaćina, počasni profesor Volgogradskog univerziteta u Rusiji, posvetio je svoju više decenija dugu, bogatu naučnu i profesorsku karijeru razvoju srpskog agrara. Precizni dijagnostičar srpskog sela i njive, prof. Ševarlić za „Ekspres” govori o položaju srpskog seljaka, nad čijom glavom i dalje visi lapot tranzicije, ali i o perspektivi naših zapustelih brda i livada da se kao feniks izdignu iz pepela sopstvenog parloga i ponovo ubrizgaju novi život u istanjenu srpsku ekonomsku krvnu sliku.
Nedavno su u Beogradu, Kragujevcu i Nišu održani protesti protiv genetički modifikovanih organizama (GMO) u Srbiji, i upravo je sagovornik „Ekspresa” jedan od najvećih protivnika GMO i njihovog dolaska u našu zemlju. Zalaganjem prof. Ševarlića, Narodnoj skupštini Srbije početkom maja podneta je Deklaracija o GMO i proizvodima od GMO kojom se, između ostalog, predlaže da se Skupština obaveže da neće donositi zakone ili druga akta kojima se dozvoljava uvoz, gajenje, prerada i promet GMO i proizvoda od GMO, a u slučaju da Vlada dostavi predlog za izmenu ili dopunu zakona o GMO, Skupština se obavezuje da raspiše referendum da građani odluče da li su za ili protiv GMO. Podsetimo, u Srbiji su za sada zakonom zabranjeni sadnja, uvoz, prerada i puštanje u promet GMO.
– Protesti su održani u kontekstu „Marša protiv Monsanta”, koji se svake treće subote u maju organizuje u svim zemljama sveta. Mi smo ove godine imali tri grada. Hrvatska takođe: Split, Zagreb i Osijek. Prvi put ove godine protestovalo se i u Banjaluci. Francuska je organizovala proteste u 13 gradova, mada „Monsanto” polako izlazi iz portfolija, kako bi ekonomisti rekli, prve generacije genetički modifikovanih organizama jer je taj portfolio prodao nemačkom Bajeru. Tu se pojavljuje i treći veliki igrač, kineski „China Chemical”, tako da te tri kompanije danas praktično vladaju ne samo tržištem genetički modifikovanih organizama već i tržištem hemijskih proizvoda (pesticida, herbicida i svih drugih hemijskih sredstava koja se koriste u poljoprivredi i u prehrambenoj industriji). Treće, vladaju i farmaceutskom industrijom, što znači da ste njihov izvor profita po svakom od ova tri osnova.
Pored, nažalost, konvencionalnih ratova na globalnom nivou za rude, vodu, zemlju, velika bitka već duže vreme bije se i za seme, o čemu govori i moćna globalna GMO mašinerija. Kakva je pozicija Srbije na toj mapi?
– Smatram da su Srbi najveći krivci za GMO. U svetu se veruje da je najteža jevrejska kletva: dabogda imao pa nemao! To nije tačno jer se ta kletva odnosi samo na pojedinca kome je upućena, međutim, Srbi imaju najtežu kletvu, a ona glasi: seme ti se zatrlo, dabogda! Marketing menadžeri „Monsanta” su u neko doba saznali za tu kletvu i oni su je primenili u praksi. Oni uništavaju sva semena. A seme je izvor života. Kada se radi o genetički modifikovanim organizmima, to je višedimenzionalna problematika. Ona počinje od toga da je to prvo etičko pitanje. Prvi komercijalni proizvod koji je neuspešno plasiran na tržište Amerike 1996. godine bio je paradajz s genima ribe iz severnih mora kako bi imao čvršću pokožicu, bio pogodniji za transport i kako bi mogao duže da se očuva od truleži. To nije prošlo na tržištu iako taj proizvod uopšte nije bio obeležen jer donedavno obeležavanje GMO u Americi nije bilo obavezno. Drugi deo problema je to što je pre par godina u SAD zasejan pirinač s ljudskim genima. Tu već imamo mnogo veću etičku dilemu.
Tu se etička granica pomera u jednom potpuno nezamislivom i nedopustivom pravcu?
– Apsolutno. Godine 1996. imali smo etičku dilemu prevare onih koji se hrane isključivo biljnim proizvodima jer ih obmanjujemo da jedu paradajz, a oni jedu paradajz s ribljim, životinjskim genima. Sada se postavlja drugo etičko pitanje: šta smo mi ako jedemo pirinač s ljudskim genima, jesmo li kanibali? Između ta dva antipoda tokom 20 godina, od 1996. do 2016, imali smo nekoliko generacija genetički modifikovanih organizama: ukrštanje bakterija s biljkama, ukrštanje biljaka sa životinjama. Dobili smo genetički modifikovanog lososa koji ima polnu zrelost upola kraću nego losos u prirodi. Zamislite sada da dođe do puštanja tog lososa u prirodu, on bi istrebio prirodnog lososa. Što se tiče Srbije, treba da znamo da Amerika, Kanada, Brazil i Argentina, zemlje s najviše površina pod genetički modifikovanim usevima, od 2014. godine smanjuju površine pod GMO pa se postavlja logično pitanje: ako GMO nije štetan, zašto ga povlače zemlje koje su industrijski najrazvijenije i koje su najviše zašle u proizvodnju genetički modifikovane hrane?
Kod nas su proizvodnja i sejanje GMO zakonom zabranjeni. Međutim, svojevremeno je na srpske farme dospela sojina sačma od genetički modifikovane soje. U isto vreme, sećamo se i spaljenih njiva u kojima se na divlje gajila GM soja. Da li i koliko u Srbiji ima površina pod GMO na crno i kako se ti zasadi otkrivaju?
– Lideri G-17, kao GMO lobisti, svojevremeno su prihvatili „poklon Danajaca”, odnosno SAD i 50.000 tona sojine sačme na bazi genetički modifikovane soje. Naše stočarstvo je tada zagađeno, kontaminirano sojinom sačmom od GM soje. Posle toga smo imali Zakon o genetički modifikovanim organizmima iz 2001. godine, koji je bio praktično prepisan zakon iz Evropske unije. Uprkos drugom Zakonu o GMO iz 2009. godine, koji izričito zabranjuje uvoz, gajenje, preradu i promet GMO i proizvoda od GMO, u Srbiji ima evidentnih dokaza da postoje površine pod genetički modifikovanom sojom. Jedne godine ustanovljeno je i prisustvo genetički modifikovanog kukuruza, ne slučajno, oko polja semenskog kukuruza jednog našeg instituta. Prema prvoj analizi, ustanovljeno je da se radi o većem broju uzoraka GMO. Međutim, iako su dve naše laboratorije potvrdile da se radi o genetički modifikovanom kukuruzu, tražena je ekspertiza u inostranstvu pa je u Nemačkoj dokazano da je samo uzorak s jedne parcele bio genetski modifikovani kukuruz. Odmah se postavlja pitanje: ako su naše laboratorije akreditovane, zašto im nije oduzeta dozvola kad su pogrešile tvrdeći da ima GM kukuruza, ili su rezultati u Nemačkoj laboratoriji lažirani. Trećeg nema.
To je, zapravo, neka vrsta bioterorizma?
– To je bio klasičan akt bioterorizma prema Srbiji, da se zagadi naša semenska proizvodnja pošto smo mi veliki izvoznik semenskog kukuruza, i da se kaže: eto, vidite, oni više nisu pouzdani proizvođač. Što se tiče prisustva genetički modifikovane soje, naša inspekcija redovno godišnje otkrije oko 20-30 hektara pod genetički modifikovanom sojom. Kad uporedite površine parcela koje su inspektori obišli i površine na kojima je ustanovljeno prisustvo genetički modifikovane soje, dobijate otprilike da je tri odsto uzoraka genetički modifikovano. To nije veliki procenat od 20-30 hektara, ali kad to obračunate na ukupnu površinu od 160.000 hektara pod sojom u Srbiji, onda dobijate preko 5.000 hektara GM soje. Protiv mene je Srbija htela da podnese tužbu za uzbunjivanje javnosti jer sam taj podatak obelodanio. A ako je na tih 5.000 hektara soje prinos samo od tri tone po hektaru, to je 15.000 tona GM soje ili konvoj od 750 šlepera. Zamislite konvoj genetički modifikovane soje od 750 šlepera. To ne može da se ne primeti. Ja dobijam informacije s terena tačno s nazivima firmi, privatnih mešaona stočne hrane koje otkupljuju tu soju i prerađuju u stočnu hranu, i na taj način vrše kontaminaciju našeg stočarstva.
Imamo pola miliona hektara koji se ne obrađuju, koje možemo već sutra da prevedemo u organsku poljoprivredu jer više od pet godina nisu korišćeni
Samo od sebe nameće se pitanje sudbine srpskog semena. Gde je sada Srbija, čiji su instituti svojevremeno bili u svetskom vrhu po proizvodnji veoma kvalitetnih hibridnih sorti kukuruza, pšenice?
– Srpsko seme je najprofitabilniji deo srpskog agrobiznisa i sada je na udaru multinacionalnih kompanija. Nama se decenijama uništavaju instituti. Umesto da razvijamo semensku proizvodnju koja nije GMO, mi sve činimo na sopstvenu štetu, protiv sopstvenih interesa. Pošto sam počasni profesor Volgogradskog univerziteta, imao sam priliku da razgovaram s tamošnjim zamenikom gubernatora i s predsednikom Trgovačke komore volgogradske oblasti. Oni su bili spremni da finansiraju dolazak svoje delegacije na Međunarodni poljoprivredni sajam prošle godine u Novom Sadu, međutim, niko iz Privredne komore Srbije nije hteo da im uputi oficijelni poziv, što je skandalozno. Oni su mi rekli da su na tom području srpskim semenima zasejavali pola miliona hektara. Zamislite koji je to izvozni prihod. Čak smo imali i kopiju našeg Instituta za kukuruz iz Zemun polja u Ruskoj Federaciji – isti takav centar za doradu semena koji je sarađivao s našim institutom. Oni su još uvek zainteresovani za sva naša semena.
Izjavili ste ne tako davno da je srpski seljak preživeo Turke, ali neće Evropsku uniju? U kakvoj su trenutno situaciji srpski seljak i selo?
– Srpski seljak je uništavan vekovima, a posebnu eutanaziju je doživeo u doba socijalizma posle Drugog svetskog rata, kada mu je bio naturen sovjetski model kolhoza. Uopšte, seljaci su svuda nezavisni i uvek su smetnja svakom režimu u svim državama. Seljak ne zavisi od elektroprivrede, on ima granja i drva u šumi da greje svoju kuću, ima luča u šumi od borova da ne mora da pali sijalicu, ne mora da zavisi od države ni za hleb ni za ono što ide s hlebom. Uvek može da obezbedi sebe. Kolega iz Izraela mi je rekao: „Lako je vama u Srbiji, vi imate 200 biljnih vrsta na jednom kvadratnom metru vrzine, a mi na 100 kvadratnih kilometara imamo svega 20 biljnih vrsta.” Kad bi Izrael imao samo srpske vrzine, možete misliti šta bi od toga napravio, a mi čak ni tu sakupljačku delatnost nismo u stanju da organizujemo jer su nam uništili zadruge. Od 1981. godine, mi po klasifikaciji naselja imamo samo gradska i ostala naselja. Kad govorim o tim ostalim naseljima, govorim o zaostalim naseljima, pežorativno, normalno prema političarima. Mi smo uništili selo. Imamo u SANU Odbor za selo, a nemamo selo kao kategoriju naselja. Spremam se da kao nestranački poslanik podnesem zahtev da se izvrši promena Zakona o administrativnoj podeli Republike Srbije i da se, pored gradskih naselja, vrati i pojam seoska naselja, pošto ima 4.539 ostalih naselja na teritoriji Vojvodine i centralne Srbije, ne računajući Kosovo i Metohiju.
Srbija, dakle, u klasifikaciji naselja nema selo kao kategoriju?!
– Pogledajte srpsku zvaničnu statistiku, nema sela. Od 1981. godine ima naselja, od čega je gradskih toliko i toliko, a sve drugo su – ostala naselja.
Svojevremeno ste citirali jednog kolegu iz Švajcarske koji je rekao: „Mi sve dajemo onima u brdu, jer ako oni siđu s brda, niko se više popeti tamo neće.” Šta je sa srpskim brdima, zapravo selima, pošto su svi uglavnom odavno s njih sišli, odnosno otišli?
– Da, rekao je: „Onima gore na brdu, što god zatraže – daćemo, jer ako oni siđu odozgo, više se niko nikad gore neće vratiti.” Ja sam nedavno za Novu godinu bio u Švajcarskoj i imao sam priliku da vidim kako oni uređuju svoju poljoprivredu i svoja brda. Švajcarska je druga država u svetu s najvećim subvencijama za poljoprivrednike. Prva je Japan, gde oko 78 odsto prihoda poljoprivrednika čine subvencije države. U Švajcarskoj nema stope zemlje koja nije obrađena. Kod njih postoji kult, nacionalni ponos da se prvo kupuje domaća roba, a ako nema njihove, tek onda se kupuje tuđe. A šta mi radimo? Mi imamo osvetu prve, druge i treće generacije koje su poreklom sa sela. Na prstima ruke možete da izbrojite generacije Beograđana, Novosađana koji u četvrtoj generaciji nisu poreklom sa sela. I svi smo mi najnezahvalniji potomci srpskih seljaka koji su to dozvolili. Ono što je srpski seljak preživeo, to niko nije preživeo, oduzeto mu je sve.
Zagovarate povratak zadruga kao jedinog načina da seljak, povezan s drugima, opstane. Zašto su zadruge važne i koliko je priča o srpskim zadrugama zapravo priča o tragediji srpskog sela?
– U poslednjih 25 godina uništeno je 400.000 seoskih domaćinstava, srpskih domaćina. To vam je 1.000 sela sa po 400 domaćinstava. Hajde da brojimo sada koliko je u Srbiji sela sa po 400 domaćinstava, mislite li da je to slučajno? Sada smo svedoci dugoročnih projekcija o tektonskim demografskim poremećajima u svetu, koje će imati posledice i u Srbiji. Uz to, za samo godinu i po dana, od 2011. do prve polovine 2012. godine, ugašeno je 40 odsto zemljoradničkih zadruga, a sve vreme tranzicije nije bio dozvoljeno da se izvrši povraćaj zadružne imovine, koja se vodila kao društvena svojina. Prema mojoj analizi, samo od 1960. do 2012. godine, kada sam radio studiju „Poljoprivredno zemljište u Republici Srbiji” (2015), 400.000 hektara nedostaje u zadrugama. Kada to pomnožite samo sa 5.000 evra, to je dve milijarde evra. Ako je 10.000 evra, to su četiri milijarde. Zamislite sada da vratite zadrugama četiri milijarde evra, pa one bi preporodile seljački sektor. A gde su prodavnice, mlekare, klanice, mesare, silosi, skladišta, farme koje su unete u kombinate i podržavljene kroz formu društvene svojine? Kad je došla tranzicija, to je prodato kao društvena svojina, a nije izvršeno razgraničenje vlasništva nad tom imovinom. Zašto Slovenija nije to uradila, već je sve zemljište unela u svoj državni fond dok se ne završi restitucija? A mi smo restitucijom isključili povraćaj zadružne imovine iako je zadružna imovina privatna svojina. Ona je specifični oblik svojine jer predstavlja kolektivni oblik privatne svojine udruženih fizička lica. Kod nas u Srbiji pravna lica nikada nisu bili članovi zadruge, već samo fizička lica. Prema tome, radi se o privatnoj svojini. Država, da ne bi snosila posledice povraćaja prodate zadružne imovine i da ne bi bilo sporova, izbrisala je članove prethodnog zakona i u Zakonu o zadrugama (2015) praktično legalizovala pljačku celokupne zadružne imovine koja je bez naknade preuzeta u periodu od 1. jula 1953. godine do danas. To je najveći ekonomski genocid nad srpskim seljakom.
Poenta je sačuvati barem PKB kao reprodukcioni centar, jer je to i danas najveća agrobiznis kompanija u Evropi, s najuređenijim zemljišnim kompleksima i najvećom farmom krava
Država, s druge strane, sada sve više promoviše zadrugarstvo?
– Sada imate akciju koju vodi gospodin Krkobabić kao ministar bez portfelja. Odvojeno je 200 miliona dinara, to je 1.600.000 evra za osnivanje novih zadruga, od kojih će novoformirane zadruge dobiti po 50.000 evra, a stare, one koje već rade do 100.000 evra. Sa 1.600.000 evra možete da formirate 20 zadruga. On promoviše politički marketing da će Srbija formirati 500 zadruga. Pa, što je do sada te iste zadruge uništavala?
Položaj sitnih zemljoposednika i farmera nije baš zavidan, ko u Srbiji može zaista lepo da živi od poljoprivrede?
– U vreme dok sam to pratio kao profesor, 76 odsto ukupnog agrarnog budžeta po osnovu biljne proizvodnje išao je na teritoriju Vojvodine, iako Vojvodina ima manje od 50 odsto obradivog zemljišta u Srbiji. To je zato što smo dozvolili da se subvencije isplaćuju i za zakupljeno državno zemljište, a gro državnog zemljišta zakupljeno je u Vojvodini, a ne na teritoriji centralne Srbije. Tako je pojedincima bilo omogućeno da imaju po četiri-pet poljoprivrednih gazdinstava na članove istog domaćinstva, ili da na najamne radnike registruju gazdinstva do 100 hektara i dobijaju po 12.000 evra godišnje. Pomnožite to sa 10 gazdinstava, dobićete 120.000 evra godišnje iz agrarnog budžeta. To su veoma jaki lobisti i zato smo imali uništenu poljoprivredu, zato i danas imamo uništene regione bez jakih poljoprivrednih domaćinstava. Takva situacija nije samo u centralnom području Srbije, na jugu i istoku, već je sada i zapadna Srbija prazna, da ne govorimo o delu od Blaca pa nadole, ka takozvnoj Kopnenoj zoni. Tu su i prazna područja Banata.
Šta seljaku preostaje?
– Jedino što poljoprivrednici za sada mogu da urade jeste da se između sebe udružuju, da zajedno na veliko nabavljaju repromaterijal i mehanizaciju i potom da zajednički plasiraju svoje tržišne viškove. Kao predsednik Upravnog odbora Društva srpskih domaćina, pokušavam da napravim informatičku platformu da preko internet platforme spojimo sva srpska domaćinstva kao potrošače na jednoj strani sa svim srpskim domaćinstvima kao proizvođačima na drugoj strani. Na taj način pokušaćemo da pospešimo razvoj porodičnih gazdinstava, srpskih zanatlija… Da izbacimo sve posrednike. Imate situaciju da je za paradajz otkupna cena u Leskovcu sedam dinara, a na kvantašu u Beogradu 70 dinara. Pa, nije transportna cena 63 dinara, nego je tu na delu ugrađivanje raznih grupa agromafije.
Postoji i agromafija?
– Kako da ne. Pokušajte s kamionom robe da uđete na kvantašku pijacu pre nego što vas zaustave i kažu: „Moraš nama da prodaš ili ne možeš da uđeš unutra, nemaš obezbeđeno mesto.”
Reketaški model?
– Apsolutno. A zašto onda ne bismo mogli da snabdevamo potrošače brzom poštom. U svetu postoje takozvana solidarna proizvodnja i potrošnja, gde se stanari jednog ulaza zgrade dogovore s nekoliko farmera različite strukture proizvodnje da sve što im treba za njih proizvedu: dva puta sedmično odlaze kolima u nabavku, ili im ovi dovoze i raspodele namirnice.
U Hrvatskoj tako nešto postoji.
– Da, i to ćemo i mi napraviti, i to potpuno van države. Mi smo svesni – gde god se umeša država, tu se gledaju politikantski interesi, a ne interes naroda. Uz to, srpski seljak treba da se preorijentiše na organsku poljoprivredu. To je izuzetno rastući trend, sa stopom rasta od 20-30 odsto godišnje. Ako bi cela poljoprivreda Srbije bila preinačena s konvencionalne na organsku poljoprivredu, mi ne bismo mogli da zadovoljimo ni interese kupaca samo u Evropskoj uniji, koji su platežno sposobno tržište, a da ne govorimo o Japanu, Americi…
Znači, ova naša zapuštena brda mogla bi biti sreća u nesreći i dobar početak jedne nove epohe u srpskoj poljoprivredi?
– Zamislite da smo samo 500 tenkova koje smo budzašto prodali kao staro gvožđe i koje su Amerikanci istopili u „Sartidu” – preradili u buldožere i da smo sve te puteve raskrčili, da smo izvršili raščišćavanje terena. Imamo pola miliona hektara koji se ne obrađuju, koje možemo već sutra da prevedemo u organsku poljoprivredu jer više od pet godina nisu korišćeni.
Šta bi, dakle, na tih pola miliona hektara moglo da se zasadi, od čega da se krene?
– Recimo da 100.000 hektara pošumimo bagremom, lipom i kestenom. To su tri drvenaste cvetnice izuzetno značajne za organsku proizvodnju meda. Radi se o višegodišnjim stablašicama koje se ne tretiraju hemijom, i tu možete dobiti ekološki bezbedan med. Ako s jednog hektara u fazi punog prinosa cveta dobijemo tonu meda, 100.000 hektara pomnožite sa 1.000 kg, to je 100 miliona kilograma meda godišnje. Ako je cena tog organskog meda barem sedam evra za kilogram, to je prihod od 700 miliona evra godišnje, koliko iznose i dva agrarna budžeta Srbije. Ako ga pakujete u pakovanja od 280 grama, pa napravite paletu: 280 grama bagremovog, 280 lipovog, 280 od livadskih cvetnica i 280 od kestena, koji je naskuplji… To je negde oko 20 evra. A gde je prihod od tog drveta, od kojeg kasnije možemo da pravimo pelete za ogrev ili tehničku građu? Mađari su ogradili svoj auto-put bagremovim stubovima, a ne betonskim, jer im je bagrem bio najbliži lokaciji, uz to i najjeftiniji, a može da izdrži 50 godina. Što mi to ne uradimo?
Šta još možemo mi ovde, u Srbiji?
– Od ovih 500.000 hektara od kojih smo 100.000 hektara rezervisali za drvenaste cvetnice, dodatnih 100.000 hektara možemo da rakrčimo i prevedemo u organsku biljnu proizvodnju pa da na svakom hektaru godišnje zaposlimo tri radnika, to je 300.000 radnih mesta u srpskim selima na napuštenim površinama. Ne treba nam uopšte strani kredit, sve imamo svoje, sve to možemo da razvijemo. Danas imamo samo tri firme koje su veliki organski proizvođači.
Već duže vreme aktuelno je pitanje sudbine PKB. Šta je po Vašem mišljenju najbolje za najveći sprski poljoprivredni kombinat?
– Poenta je sačuvati barem PKB kao reprodukcioni centar, jer je to i danas najveća agrobiznis kompanija u Evropi, s najuređenijim zemljišnim kompleksima i najvećom farmom krava, odnosno 22.000 grla goveda, od kojih je 10.000 muznih krava. PKB treba pretvoriti u naučni i reprodukcioni centar za priplodna grla u govedarstvu, svinjarstvu i živinarstvu, da bude proizvođač najkvalitetnijih grla za sva seljačka i druga gazdinstva, ne samo u Srbiji nego i u ovom delu Evrope. I posebno za rusko tržište. Rusi danas kupuju sve što može da se kupi u svetu od priplodnih grla i jačaju svoje stočarstvo. A mi pred svake izbore uvozimo steone junice, čak je jedna junica bila s tri sise i data je jednom poljoprivredniku. On se žalio, ne može da koristi mehaničku mužu jer ima jednu sisaljku viška. Tu junicu je neki stručnjak odabrao, a neka inspekcija prilikom carinskog prelaska, istovara, skladištenja pregledala. Ovo je samo primer odnosa države prema seljaku. Zamislite da uvezete polovni automobil bez dva točka, sva bi bulevarska štampa pisala o tome, ali o kravi s tri sise niko neće da govori jer onda se mora reći i ko ju je uvezao, kako je plaćena. Moja poruka poljoprivrednicima: u se i u svoje kljuse, pokažite i dokažite da ste dovoljno jaki.
Koliko je ove godine bila subvencija za poljoprivrednike i šta seljak realno može s tim novcem?
– Subvencija je 4.000 dinara po hektaru, 2.000 dinara u novcu i 2.000 naknada dela troškova za nabavku đubriva, i to maksimalno za 20 hektara. To je ukupno 80.000 dinara. Toliku subvenciju po hektaru dobija svaki evropski farmer, a voćar u Austriji oko 900 evra subvencija. Srbija je jedina zemlja u Evropi koja ne regresira dizel gorivo za poljoprivredu. Danas imamo najskuplje dizel gorivo u ovom području, 30 odsto skuplje nego u RS, 50 odsto skuplje nego u Makedoniji, a mi smo jedina država u Evropi koja poljoprivrednicima ne daje regres za dizel gorivo. Ako jedan poljoprivrednik po hektaru voćnjaka troši 400 litara goriva, po osnovu akcize i PDV-a on godišnje daje državi 200 evra po hektaru, a ako ima 20 hektara po 200 evra, 4.000 evra daje državi godišnje samo kroz akcizu i PDV za dizel gorivo, a za tih 20 hektara on dobije samo 80.000 dinara, što je oko 650 evra. Na tih 4.000 evra za dizel dodajte mineralno đubrivo, a gde je hemija, porez na zemljište… Na drugoj strani, ministar poljoprivrede propagira 10.000 evra po mladom poljoprivredniku iz fonda koji iznosi samo 970.000 evra, to je 97 mladih poljoprivrednika na 628.000 porodičnih gazdinstava u 4.539 sela. Kad izračunate radni vek od 40 godina, onda efektivno treba 234 godine da bi u svakom selu samo po jedan mladi poljoprivrednik dobio, po toj dinamici, 10.000 evra subvencija.
CILJ DRUŠTVA SRPSKIH DOMAĆINA JE SAMOODRŽIVOST SRPSKIH DOMAĆINA
Društvo srpskih domaćina je osnovano 2000. godine. Posluje kao udruženje građana, na bazi članstva i donacija.
– Imamo 25 teritorijalnih odbora u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori. Sada se povezujemo sa Srbima u regionu: Mađarskoj, Rumuniji, Makedoniji, Albaniji, Sloveniji i Hrvatskoj. Pored očuvanja obeležja nacionalnog identiteta (pravoslavna vera, srpski jezik i ćirilično pismo), srpske tradicije i istorijskih spomenika, poseban zadatak u narednom periodu su programi ekonomske samoodrživosti srpskih domaćina – kaže profesor Ševarlić.
Komentara: 0