Knjiga analizira politiku različitih država sveta (SAD, EU, BRICS, Srbija) prema GMO u sklopu prehrambenih režima. Drugačije rečeno, GMO politika se posmatra kao deo ukupne agrarne politike, koju definišu različite poljoprivredne performanse i trgovinske relacije. U knjizi se analizira i uticaj proizvodnje transgene hrane na svetske cene hrane, prehrambenu sigurnost i potrošnju agrohemikalija. Na samom kraju, diskutuje se o svim načinima prodiranja GMO u prehrambene lance i daje se lista proizvoda koji potencijalno sadrže GMO.
GM SISTEMI ISHRANE I NJIHOV EKONOMSKI UTICAJ
PREDGOVOR
Nalazimo se u jedinstvenom trenutku istorije jer se intenzivna transgenska poljoprivreda i njeni proizvodi široko distribuiraju, uprkos nedostatku opšteg konsenzusa mišljenja u javnosti i naučnoj zajednici. Revolucija gena proširila je mogućnosti koje je otvorila Zelena revolucija i dovela do dalje industrijalizacije poljoprivrede. Za razliku od Zelene revolucije, koja je bila osmišljena da pomogne malim poljoprivrednicima u zemljama u razvoju, ali je takođe bila pogodna za velike farme, čini se da Revolucija gena koju predvode multinacionalne kompanije nikada neće stići do malih farmera. Tako je, za razliku od Zelene revolucije koja širi poboljšane tehnologije bez ispunjavanja bilo kakvog organizovanog otpora, transgenska tehnologija izazvala organizovanje društvenih pokreta, a zemlje koje nisu pristalice postale su simboli slobode u modernom sistemu ishrane.
Međutim, motivi koji određuju da li će zemlja postati usvojitelj ili ne-usvojitelj transgenske tehnologije, kao i posledice usvajanja ove tehnologije na nacionalnom, regionalnom i globalnom nivou, kao i izazovi i promene u modernom sistemu ishrane, nisu u potpunosti proučeni. Ova studija pokušava da popuni taj veliki jaz u znanju. Većinu rasprava o širenju transgenih useva sprovode ili ekstremni zagovornici ili ekstremni protivnici tehnologije. Ova knjiga umesto toga traži sredinu.
Posredstvom mnogobrojne literature o ekonomiji, pokazali smo:
GMO su razbile gotovo sve barijere u sistemu ishrane;
nacionalnu politiku GMO treba analizirati kao sastavni deo ukupne poljoprivredne politike;
zabrinutost u pogledu režima ishrane u vezi sa GMO prevladava nad pitanjima zdravlja i bezbednosti.
U tom cilju, transgensku tehnologiju razmatramo i na makroekonomskom (svetskom i nacionalnom) i mikroekonomskom nivou. U mikroekonomskom smislu to znači posmatrati pojedinačne useve i njihovu strukturu troškova. Jedinstvena karakteristika knjige je da smo sintetizovali najnovija saznanja o svim GMO odobrenim za direktnu upotrebu u hrani ili kao aditivi. Ovim se čitaocima pruža mogućnost uvida u različite mogućnosti izlaganja transgenih sastojaka u različitim zemljama.
Pored toga, istražujemo uticaj transgenske tehnologije na proizvodnju hrane i njene cene, kao i njenu agrohemijsku upotrebu na globalnom nivou, uspostavljajući jasnu razliku između dva perioda - perioda pre i perioda nakon komercijalizacije GMO.
Ova knjiga se sastoji od sedam poglavlja.
Poglavlje 1 predstavlja opis istorijske evolucije biotehnologije i daje definicije ključnih termina.
Poglavlje 2 ulazi u ključne elemente knjige: kako se pitanja transgene tehnologije mogu razumeti u svetlu koncepata režima ishrane i dovesti do različitog iskustva sa GMO u mnogim zemljama. On analizira neoregulaciju GMO u SAD, EU (sa posebnim osvrtom na Španiju), Brazilu, Rusiji, Kini, Indiji, Južnoj Africi i Srbiji u širem kontekstu - kao sastavni deo opšte poljoprivredne politike. Ovo poglavlje daje kratak opis dostignuća u poljoprivredi ovih zemalja, poljoprivredne podrške i trgovinskih odnosa. Svaka od odabranih zemalja ima svoje specifičnosti u pogledu politike GMO.
Od samog početka, politika američke vlade je snažno podržavala upotrebu GM sorti. Zemlja je vodeća na listi zemalja u proizvodnji GM useva, a GM hranu proglašava ekvivalentnom konvencionalno proizvedenoj hrani.
S druge strane, zemlje EU primenjuju princip predostrožnosti kao vodeći pristup za prekogranično kretanje GMO-a. Uzgoj GMO u EU je veoma ograničen usled zabrinutosti koju su zainteresovane strane izrazile zbog negativnih uticaja na životnu sredinu, poljoprivredno zemljište i biodiverzitet. Sam centar središta transgene tehnologije u EU nalazi se u Španiji, koja proizvodi skoro 95% ukupne količine transgenih kultura u EU.
Brazil je drugi najveći proizvođač transgenih useva u svetu koji sadi transgenu soju, kukuruz i pamuk. Stav zemlje o pitanjima GMO je prilično sličan onome u SAD, ali se u potpunosti ne pridržava koncepta suštinske ekvivalencije jer bi proizvodi koji sadrže više od 1% transgenih sastojaka trebalo da budu označeni.
Prema sadašnjem zakonskom okviru za GMO, Rusija je po zakonu zabranila uzgoj transgenih kultura. Iako ova zemlja ima jedan od najrestriktivnijih zakona na svetu, ona takođe mora da uvozi transgenu hranu za svoj rastući sektor stočarstva.
Indija proizvodi samo jednu GM kulturu - pamuk - u značajnim količinama. Za razliku od mnogih drugih zemalja, Indija ne zavisi od soje u stočnoj hrani, ali je jako zavisna od uvoza sojinog ulja koje se koristi u ishrani. Indija je primer otpora međunarodnom pritisku u cilju zaštite autohtonih naroda. Kako bi se osiguralo ravnopravno deljenje koristi sa poljoprivrednicima, razvila je sopstveni sistem za zaštitu biljnih sorti.
Uprkos tome što je proizvođač, Kina se smatra zemljom čija politika usporava dalju difuziju transgenih useva. Kina je jedinstvena jer proizvodi samo transgene useve dobijene iz sopstvenih istraživanja, što znači da nijedna strana kultura nije odobrena za komercijalizaciju. Sa druge strane, zemlja je dozvolila uvoz transgenih useva koji se koriste u ishrani životinja i za preradu.
Južna Afrika, prvi i najveći proizvođač transgenih kultura u Africi, ima politiku GMO sličnu američkoj. Dobar je primer da snažan neoliberalni stav u pogledu GMO nije garancija za uspeh: Južna Afrika nije uspela da poboljša značajno svoj izvoz transgeno proizvedene hrane i nastavila je da zavisi od uvoza.
Konačno, Srbija ima jedinstvenu GMO politiku u poređenju sa većinom zemalja u svetu. U Srbiji je proizvodnja i komercijalizacija, kao i uvoz transgenih useva i proizvoda strogo zabranjenzakonom. Takođe, nije suočena sa hitnom potrebom za GMO sojom za ishranu stoke.
Poglavlje 3 detaljno opisuje važno pitanje - "Da li proizvodnja transgene hrane utiče na cene hrane u svetu?" Dugoročni trendovi u međunarodnim cenama, efekti koje ima povećana potražnja Azije na cene hrane, kao i cene etanola i kukuruza u SAD predstavljaju neke od njegovih pododeljaka.
Obezbeđivanje dovoljnih količina hrane na globalnom i regionalnom nivou, kao i veze između GMO i gladi u svetu, istražene su u poglavlju 4.
Pitanje: "Da li je transgenska tehnologija ekološki prihvatljiva tehnologija?" je tema rasprave u 5. poglavlju. Tokom perioda od pet decenija analizirana je upotreba i efikasnost pesticida i đubriva, sa jasnom razlikom između dva perioda, tj. pre i posle usvajanja transgenske tehnologije. Pored toga, napravljeno je i poređenje potrošnje pesticida u zemljama koje proizvode GMO i zemljama koje ne proizvode GMO.
Konačno, Poglavlje 6 pokazuje sve moguće načine za ulazak transgenih sastojaka u lanac ishrane i sastavlja listu gotovih proizvoda koji potencijalno sadrže transgene sastojke.
Ova studija je pokušaj da se reši pitanje difuzije transgene tehnologije na kompleksan, ali neutralan način. Ona sintetizuje sadašnja saznanja o GM sistemima ishrane i pruža mnoge ilustrativne primere kako bi bolje razumeli faktore koji utiču na njih.
Knjiga je namenjena širokom krugu stručnjaka i istraživača čiji su interesi povezani sa svim aspektima globalnog prehrambenog sistema, uključujući političare, političke savetnike i analitičare, nevladine organizacije, studente i druge interesne grupe. Na kraju, rečnik svih neuobičajenih i stručnih termina će omogućiti da knjiga bude razumljiva svima koji su zainteresovani za bolje razumevanje GMO.
Komentara: 0