Ni najsiromašniji seljak u najzabitijem selu Srbije nikada ne prodaje njivu ispred kućnog praga – ako nije životno ugrožen! A PKB je njiva ne ispred već u Beogradu – kućnom pragu Srbije! Da li je Srbija toliko ugrožena da prodaje u bescenje svoju i najveću agrobiznis kompaniju u Evropi.
Za stvaranje 1 cm zemljišta u prirodi potrebno je 1.000 do 25.000 godina! S obzirom da je prosečna starost naših stanovnika 75 godina, za formiranje sloja od 60 cm zemljišta (koliko se uobičajeno koristi u poljoprivrednoj proizvodnji i smatra privatnim vlasništvom) potrebno je između 60.000 i 1.500.000 godina ili period života 800 do 20.000 generacija predaka! A mi retko znamo ko su nam bili preci u petoj ili desetoj generaciji.
O zemljištu kao prirodnom resursu
Od svih kategorija zemljišta, poljoprivredno zemljište je proizvodno i ekonomski najvažnija kategorija zemljišta kao prirodnog bogatstva i predstavlja praktično nezamenljiv i relativno ograničavajući uslov za održivu poljoprivrednu proizvodnju, prehrambenu bezbednost stanovništva i život ljudi uopšte.
Zato kineska poslovica kaže: Zemljište je majka svih stvari!
Gazdovanje i stanje poljoprivrednog zemljišta u Srbiji
U periodu između poslednja dva potpuna popisa poljoprivrede (1960 – 2012) za neagrarne namene u Srbiji je izuzeto 1,5 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta i ono u 2012. godini čini manje od polovine (49,8%) njene ukupne teritorije. Za pet decenija „izgubili“ smo 1.058.000 ha oranica, 58.000 ha voćnjaka, 95.000 ha vinograda, 175.000 ha livada, 529.000 ha pašnjaka i 2.000 ha ribnjaka – ili 27,8% ukupno korišćenog poljoprivrednog zemljišta. A ono po prosečnoj ceni od svega 5.000 evra po hektaru vredi oko 7,5 milijardi evra!
Od ukupno raspoloživih 3.861.477 ha poljoprivrednog zemljišta u Srbiji (2012), za poljoprivrednu proizvodnju koristimo samo 3.437.423 ha, a ne koristimo čak 424.054 ha ili 11 odsto.
S obzirom da je za prehrambenu samoodrživost neophodno 20 ari obradivog zemljišta po stanovniku, u 8 (među njima i Beograd!) od 25 regiona i u 47 od 165 opština sa poljoprivrednim zemljištem u Srbiji nema uslova da se prehrani čak ni sopstveno stanovištvo.
Promišljanja o prodaji PKB-a
Za razliku od drugih poljoprivrednih kombinata u kojima je dominirala „društvena svojina“ a koji su „uspešno“ privatizovani za „tepsiju ribe“ i za koje je svaki četvrti ugovor o prodaji poništen (!), PKB je imao većinsku „državnu svojinu“ i bio ustavno „zaštićen“od privatizacije.
Čak je odlukom jednog od prethodnog saziva Vlade Srbije prenet u nadležnost gazdovanja gradu Beogradu, sa ciljem da bude okosnica izgradnje „zelenog prstena“ oko srpske prestonice, održivog razvoja agroprivrede Srbije i prehrambene sigurnosti potrošača Beograda i Srbije.
Suprotno dobroj nameri te Vlade Srbije i uprave grada Beograda, dolaskom na vlast sadašnje političke koalicije – po mom dubokom uverenju – donete su odluke Skupštine grada Beograda i Vlade Srbije u ostavci zbog kojih se u javnom interesu građana Beograda i Srbije moraju postaviti i sledeća pitanja na koja nedostaju odgovori i koja upućuju na promišljanje o „dobrim namerama“ rukovodstva grada Beograda, Agencije za privatizaciju (u međuvremenu ukinute!?), Ministarstva privrede (sada resorno nadležnog) i Vlade Srbije:
Zašto prilikom javnog otvaranja ponuda za procenu vrednosti PKB nije saopštena i cena koju su pojedini ponuđači tražili za procenu vrednosti PKB?
Na osnovu kojih je kriterijuma za procenu vrednosti PKB izabrana konsultantska firma u kojoj je radio sadašnji gradonačelnik Beograda?
Da li su ponude drugih ponuđača bile povoljnije u pogledu ponuđene cene, rokova za procenu i naučno-stručne kompetentnosti predloženih članova timova za procenu vrednosti PKB?
Kako je „izabrana“ konsultantska firma izvršila i procenu vrednosti zemljišta PKB – koje je većinski bilo u državnoj svojini, koje ne može biti predmet privatizacije?
Zašto procena vrednosti PKB nije javno dostupna ili barem dostupna reprezentativnim sindikatima i zaposlenima u PKB?
Na osnovu kojih članova Ustava RS, Zakona o privatizaciji, Zakona o poljoprivrednom zemljištu i drugih propisa je Vlada Srbije donela „Zaključak“ da se imovina u državnoj svojini uknjiži kao „imovina PKB“?
Da li čelnici grada Beograda i Vlade Srbije snose političku i moralnu (ne)odgovornost za izjave o brojnim potencijalnim investitorima za kupovinu PKB – od kojih se nijedan nije prijavio za kupovinu PKB „u pola“ procenjene vrednosti?
Kome je, po kojem osnovu i pod kojim uslovima poverena „nova“ procena vrednosti PKB posle rezultata finansijskog poslovanja PKB u 2015. godini?
Da li smo nacionalno (ne)odgovorni što prodajom „dela imovine“ PKB – prodajemo i pola teritorije opštine Palilula?
Ako već prodajemo, zašto PB prodajemo pre stupanja na snagu SSP po kome od 1. septembra 2017. godine pravo kupovine nepokretnosti imaju i kupci iz (bogatijih) 28 država EU?
Da li je „hitna“ prodaja PKB lobistički interes agrobiznis špekulanata i političkih moćnika koji će za par godina zaraditi milijardu evra dobiti?
Zašto se prodaja PKB neistinito pravda „gubitkom“ od 60 miliona evra (koji je nastao u vreme hiperinflacije u 1993-1994. i NATO bombardovanja 1999.), kada taj gubitak ne preuzima kupac jer „firma“ PKB ostaje sa gubitkom i izdvojenih nekoliko hiljada hektara građevinskog zemljišta koje će grad Beograd i Vlada Srbije poklanjati stranim investitorima!
Da li bi se PKB prodavao da je u njemu zaposleno onoliko partijskih kadrova koliko ih je „uhlebljeno“ u Telekomu?
Da li je prodaja PKB u drugom krugu privatizacije (u bescenje – po 3.000 evra za hektar na 5 kilometara od Terazija!) „kolateralna šteta“ učešća grada Beograda u (su)finansiranju „Beograda na vodi“?
Duboko sam uveren, kao i brojni agrarni i nacionalno odgovorni stručnjaci u Srbiji, da je PKB potrebno sačuvati u pretežno državnom vlasništvu i, u saradnji sa naučnoistraživačkim institucijama (po uzoru na SAD: sa beogradskim Poljoprivrednim i Veterinarskim fakultetom, Institutom za kukuruz i Institutom za stočarstvo u Zemun Polju), kao i Voćarskim plantažama i drugim agrarnim firmama i institucijama u Beogradu očuvati najveću nacionalnu i evropsku agrobiznis kompaniju za semensku proizvodnju i reprocentar za stočarstvo, i očuvati najvećeg proizvođača mleka, mesa, povrća, voća i drugih poljoprivredno-prehrambenih proizvoda za potrošače u Srbiji i izvoz.
Poruke profesora Ševarlića i FAO
Kao agrarni ekonomista koji je magistrirao i doktorirao iz oblasti zemljišne politike i jedini stručnjak u Srbiji koji je bio član ekspertskih timova za izradu tri nacionalne strategije razvoja poljoprivrede u tri naše države (SFRJ – 1982, SRJ – 1999 i RS – 2014) i rukovodilac tima za izradu Strategije razvoja zemljoradničkog zadrugarstva u Srbiji (2012 – u Međunarodnoj godini zadrugarstva!), a posebno kao autor studije „Poljoprivredno zemljište u Republici Srbiji“ (RZS, 2015), naučnoj i stručnoj javnosti, resorno nadležnim državnim institucijama, vlasnicima i/ili korisnicima poljoprivrednog zemljišta i stanovnicima u demografski i ekonomski devastiranoj Srbiji odgovorno poručujem da se u pogledu korišćenja, uređenja i zaštite poljoprivrednog zemljišta nismo ponašali u skladu sa dve sledeće poruke:
Generacija sadašnjih korisnika nije poljoprivredno zemljište nasledila od svojih predaka, već ga je pozajmila od budućih generacija, svojih naslednika!
Generacija sadašnjih korisnika obavezna je da poljoprivredno zemljište preuzeto od svojih predaka koristi u skladu sa sentencom „bonus pater familias“ i da ga, ako ne u povećanoj površini i u poboljšanom stanju, onda najmanje u preuzetoj površini i zatečenom stanju, ostavi u nasleđe narednoj generaciji korisnika za njihov održivi razvoj!
Na značaj i potrebu potpunije zaštite, sveobuhvatnog uređenja i održivog korišćenja zemljišta u svetu – a to se posebno odnosi i na Srbiju – ukazuje i zaključna poruka FAO posvećena 2015 – Međunarodnoj godini zemljišta: „Naša zemljišta su u opasnosti zbog proširenja gradova, smanjenja površina pod šumama, neodrživog korišćenja i upravljanja zemljištem, zagađenja, prekomerne ispaše i klimatskih promena. Sadašnja stopa degradacije zemljišta ugrožava sposobnost da se zadovolje potrebe narednih generacija. Sve dok su zemljišta u riziku, održive poljoprivrede, bezbednosti hrane i obezbeđivanje usluga ekosistema su ugroženi.“
Zato je u javnom interesu građana Srbije, pre drugog kruga prodaje za trećinu procenjene vrednosti zahtevaju od rukovodstva grada Beograda i Vlade Srbije i dobiju odgovori na postavljena i druga pitanja o prodaji PKB.
Znači: PKB vredi onoliko kolika je dobrobit sa njegovog zemljišta za 20.000 narednih generacija žitelja Beograda i Srbije!
Komentara: 0