ZBORNIK REFERATA
47. SAVETOVANJE AGRONOMA SRBIJE
Zlatibor, 3. - 9. februar 2013. godine

GENETIČKI MODIFIKOVANI ORGANIZMI – PITANJA I DILEME

Miodrag Dimitrijević, Sofija Petrović
Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet,
Trg Dositeja Obradovića 8, 21000 Novi Sad
E-mail: mishad@polj.uns.ac.rs

Uvod

Transgena tehnologija, čiji su proizvodi genetički modifikovani organizmi (GMO), je dostignuće čoveka koje je obeležilo kraj prošlog i početak novog milenijuma. Mani-pulacija naslednom osnovom jednog organizma, dodavanjem jednog, ili manjeg broja gena drugog, sasvim nesrodnog organizma, je svakako biotehnološki proces koji će da igra značajnu ulogu u daljim putevima čoveka kroz Vaseljenu.

Sigurno je i već sada neizbežno, da su genetički modifikovani organizmi postali deo svakodnevnog života ljudi. Kao što je uvek bio slučaj sa novim tehnologijama i transgena tehnologija donosi sa sobom niz pitanja. Ta pitanja i dileme se kreću od tehničkih do moralnih i etičkih. Genetika je u poslednjih dvadesetak godina, od nauke kojom se ekskluzivno bavila relativno malobrojna naučna zajednica, postala tema za diskusiju ne samo stručne, već i najšire javnosti. Dok jedni očekuju da će ova tehnologija da otvori neslućene perspektive i da značajno unapredi kvalitet življenja, drugi izražavaju otvoren strah pred mogućim posledicama probijanja svih ograničenja u prirodi. Jedni od transgene tehnologije očekuju proizvode kao što su prehrambeni artikli sa novim i boljim hranljivim vrednostima, hranu koja je istovremeno i vakcina ili lek, biljke koje su otporne na abiotičke i biotičke stresove u proizvodnji. Pobornici smatraju da proizvodi koji sadrže GMO i sami GMO ne ugrožavaju zdravlje ljudi (Mather et al. 2012). Drugi GMO tehnologiju optužuju da stvara neprirodne, monstruozne organizme, te je smatraju potencijalnom i sasvim realnom opasnošću, koja preti čovekovoj okolini do stepena ugrožavanja samog opstanka. Smatraju je i nedovoljno usavršenom i da je nedovoljno ispitan njen uticaj na zdravlje, potkrepljujući to rezultatima na eksperimentalnim životinjama koji upućuju da zdravlje ljudi može da bude ugroženo korišćenjem genetički modifikovanih organizama u ishrani (Spiroux de Vendômois et al. 2009, Baranov et al. 2010, Nazarova & Ermakova 2010). Manipulacija genima na način kako se to čini u ovom delu biotehnologije se, prema stavovima oponenata, smatra opasnim poigravanjem čoveka sa granicama koje je priroda, ili božanska ruka postavila.

Pored svih dilema, ostaje činjenica je da je čovek kumulisao znanje i ovladao još jednom tehnikom koja mu pomaže da prodre u mikrokosmos gena i genetičke informacije. Činjenica je, takođe, da mu dostignuti nivo saznanja omogućava i da potire, ili pomeri prirodne zakone i postavljene granice u horizontalnom prenosu gena, odnosnorazmeni genetičkih infirmacija između vrsta. Kao i svaka dramatična novoosvojena naučna i tehnološka oblast i biotehnologija može da ima svoje dobre strane, ali i zastrašujući nesagledive i nepovratne negativne posledice. Šta će da preovlada, pokazaće vreme.

Ono, međutim, što je sagledivo u prvih dvadesetak godina komercijalne upotrebe proizvoda transgene tehnologije je da su GMO, pre svega u poljoprivredi, postali važan činilac u oblasti geo-politike. Zato je pitanje odnosa prema GMO postalo važno ne samo za pojedince, grupe i organizacije, već i za same države.

Genetički modifikovani organizmi – modifikacije ili mutacije

Genetički modifikovani (transgeni) organizmi su oni čiji je gen sastav izmenjen na način koji se nikada ne bi desio klasičnim razmnožavanjem ili prirodnom rekombinacijom postojećih gena vrste (Dimitrijević & Petrović 2004). Prema zakonodavstvu Evropske unije, genetički modifikovani organizmi se zvanično definišu kao „organizmi u kojima je genetički materijal (DNK) promenjen na način koji se ne bi desio prirodnim ukrštanjem i/ili prirodnom rekombinacijom“ (Damien &Van den Eede 2010). Međutim, postupak koji se naziva genetičkom modifikacijom, može da se smatra takvim samo u najširem smislu. Modifikacije su, u stručnoj terminologiji, nenasledne promene fenotipa (spoljnog izgleda) koje najčešće traju jednu generaciju. U slučaju genetičkih modifikacija dolazi do promena nasledne osnove organizma. Ovo više odgovara definiciji mutacija, koje se u stručnoj i udžbeničkoj literaturi definišu kao proces u kome dolazi do strukturne promene gena (King et al. 2006). Genska manipulacija koja se vrši u postupku kreacije GMO je u svojoj suštini indukovana mutacija, jer se radi o „promeni DNK sekvence“, što je upravo definicija mutacije gena prema Klung et al. (2006). Ove indukovane mutacije se prenose se na sledeće generacije i donose nepovratne (ireverzne) promene.

Genetički inženjering – prirodan ili neprirodan put

Geni predstavljaju biološke jedinice pamćenja zapisane u molekulima dezoksiribonukleinske kiseline (DNK), koji se nalaze u ćelijama čineći naslednu osnovu. Nasledna osnova organizama je hiljadama i hiljadama godina stabilizovana harmonija suprotnosti – nepromenljivosti i promenljivosti. Genski sistem treba da je nepromenljiv tako da predstavnici jedne vrste reprodukuju potomstvo koje ima sve karakteristike te vrste. Promenljivost genskog sistema je neophodna da bi se ostvarila varijabilnost neophodna da se organizmi, u međusobnoj interakciji sa životnom sredinom, toj sredini prilagođavaju. Nasledna osnova bolje prilagođenih je bila širena prirodnom selekcijom.

Čovek se uključio u ovu prirodnu harmoniju onog trenutka kada je počeo da prilagođava žive organizme svojim potrebama. Prvi genetički inženjering, u najširem smislu ovog pojma, je počeo zajedno sa instinktivnom selekcijom koju je čovek vršio nad organizmima u skladu sa kriterijumima koji su formirani prema ovim potrebama. Već tada je počela da se menja frekvencija pojedinih gena. Oni geni koji su bili čoveku poželjni su bili selekcijom favorizovani.

Ukrštanja odabranih roditelja, praćena selekcijom u potomstvu, su bila dalji korak čoveka u stvaranju iskoristive genetičke varijabilnosti. Genetički inženjering je ovim unapređen sa promene frekvencija postojećeg genskog fonda u prirodi, ka indukovanim rekombinacijama naslednih osnova roditelja koji su, takođe, birani po kriterijumima čovekovih potreba. Ukrštanje roditelja je bio osnovni put ka stvaranju nove genetičke varijabilnosti. Ukrštanjem je i Gregor Mendel 1865. došao do osnovnih postulata na kojima se genetika razvila kao naučna disciplina. Posledica je bila, da su izučavanja u genetici prevashodno bila vezana za tok nasledne informacije sa roditelja na potomstvo, ili vertikalni tok gena (Dimitrijević & Petrović 2008). Posledica je bila da je vertikalni tok gena, od strane široke, pa i dela stručne javnosti, shvaćen i prihvaćen kao prirodni put.

Stvaranje nove genetičke varijabilnosti prenošenjem gena sa organizma na organizam bez ukrštanja je bilo nepoznato sve do kraja druge decenije prošlog veka (Griffith 1928). Transformacije nasledne osnove jednog organizma segmetnima nasledne osnove drugog organizma prenetim putem vektora, pokretnih bakterijskih DNK alamenata ili virusa, su potvrđene i kasnijim radovima (Avery et al. 1944, Morse et al. 1956, Bentley 1971). Dugo se smatralo da je horizontalni tok gena karakterističan samo za mikroorganizme. Danas je sasvim jasno da je horizontalni transfer gena karakterističan za sve organizme. Ovaj transfer gena ne poznaje barijere koje prate vertikalni genski tok, te je DNK kontaminacija kao pojava prepoznata i izučavana (Robinson et al. 2010). Transgena tehnologija je prva koja je donela namerno, svesno i donekle kontrolisano stvaranje nove i poželjne genetičke varijabilnosti protokom gena bez ukrštanja sa organizma na organizam – horizontalni tok gena. Virusi (bakteriofazi) kao i onkogene bakterije, su prirodni genski inženjeri. Dakle, iskorišćen je i stavljen u službu čoveka, princip horizontalnog prenosa genetičke informacije koji je već postojao u prirodi. Međutim, ono što transgenu tehnologiju udaljava od prirodnih tokova je genska konstrukcija, odnosno himerni gen. Himerni gen koji je ugrađen u genetičku osnovu GM soje, čineći je otpornom na totalni herbicid, glifosat, RoundUp, sadrži genske delove virusa, bakterije i cveća – petunije (Dimitrijević & Petrović 2005). Na ovaj način definicija GMO kao organizama koji nastaju isključivo u laboratoriji događajima koji se nikada ne bi desili u prirodi jeste sasvim istinita i verodostojna.

Način na koji se horizontalni genski tok realizuje u genetički modifikovan organizam ukazuje i na svojevrsan genetički determinizam. Geni se na ovaj način shvataju kao autonomne jedinice, koje predominantno deluju samostalno i konstantno bez obzira ostalu genetičku osnovu, pri čemu su sasvim pasivni objekti dešavanja promena (mutacija). Mendel je svojim učenjem, ne sporeći značaj tog učenja, znatno doprineo shvatanju da su geni statične kategorije sa malim i slučajnim udelom promena. Mendelovski odnosi razdvajanja u monohibridnom nasleđivanju, kao i drugim tipovima nasleđivanja, su zasnovani na shvatanju gena kao pojedinačnih (autonomnih) kategorija koje međusobno stupaju u ograničen broj odnosa, odnosno različite tipove jednostavnih intraalelnih i interalelnih interakcija (dominantno-recesivno, kodominantno itd.). Ovo znači da će isti geni (dominantni, recesivni, ili parcijalno dominantni) imati isti efekat bez obzira na različitu genetičku osnovu u kojoj mogu da se nađu tokovima prenosa nasledne informacije. Ovo učenje u dobrom delu razdvaja uticaj spoljne sredine od genske varijacije. Po tom učenju, akcija gena i efekat sredine se objedinjuju na nivou fenotipa, što se zasniva na stavu da geni i genomi ne mogu da se direktno menjaju, kao odgovor na efekte spoljne sredine. Ovakvo shvatanje naslednog sistema daje slobodu i da se transgeni insertuju u genom domaćina na mestima koja su sasvim van kontrole, odnosno slučajna. Štaviše, i da se sasvim neprecizno insertuju vektorskom bakterijskom DNK, ili čak „upucavaju“ biolostičkim metodom koji rasprskava gen po genomu često oštećujući i sam himerni gen koji se insertuje (Palevitz 2000). Prihvatanje dogme o genskoj individualnosti je osnov kreiranja himernih gena, odnosno genskih konstrukcija u kojima su kombinovani strukturni i regulatorni geni, takođe, sasvim taksonomski udaljnih organizama. Sve ovo se prihvata ako eksperimenti pokažu da transgen u GMO funkcioniše i da se negativne posledice, u trenutku komercijalizacije genetički modifikovanog proizvoda, ne vide (Dimitrijević & Petrović 2005a).

GMO u poljoprivredi – napredak ili nastavljanje puta stranputicom

Do sredine XX veka u proizvodnji većine poljoprivrednih kultura su preovladavali divlji srodnici karakteristični za pojedine reone gajenja i lokalne populacije, dobro adaptirane na lokalne agroekološke uslove. Ove populacije nisu tražile velika ulaganja u proizvodnju i davale su, za ono vreme, dovoljan prinos i kvalitet (Dimitrijević et al. 2011). Premda su Ferčajld i Kelrojter tokom XVIII započeli planska ukrštanja i selekciju, tek Mendelovi eksperimenti šezdesetih godina XIX veka su značajnije uticali da se krajem XIX i početkom XX veka pređe sa instinktivnog oplemenjivanja, na naučno zasnovano oplemenjivanje poljoprivrednih kultura (Acquaah 2007). Prvi hibridi kukuruza koji su se pojavili u SAD početkom prošlog veka uneli su nov kvalitet u poljoprivrednu proizvodnju korišćenjem heterotičnog efekta u prvoj generaciji potomstva (Crow 1998). Iako je zamena lokalnih populacija u proizvodnji, intenzivnijim oplemenjenim kulturama počela početkom XX veka, puna intenzifikacija poljoprivredne proizvodnje je krenula sredinom prošlog veka. Kraj pete i početak šeste decenije XX veka je obeležen “zelenom revolucijom”, koja je značajnom promenom arhitekture biljke višestruko povećala prinos osnovnih poljoprivrednih kultura. Intenzifikacija poljoprivredne proizvodnje, odnosno “poljoprivredna revolucija”, kako je nazvana od strane Vilijama Gauda direktora Američke agencije za međunarodni razvoj, marta 1968. je imala za cilj da reši “problem gladi u svetu”. To je bio planski poduhvat velikih američkih fondacija (Rokafeler, Ford) i vlada zemalja u razvoju. Intenzivna poljoprivredna proizvodnja se zasnivala na novim genotipovima koji su bili sve udaljeniji od svojih divljih srodnika, a sve više zavisni od intervencija čoveka. Poljoprivredna revolucija je tražila navodnjavanje, više đubriva, upotrebu pesticida i intenzivnije korišćenje mehanizacije. Dakle, iako je rezultovala povećanim prinosima, poljoprivredna proizvodnja je poskupela, te postala visoko zavisna od energenata i proizvoda hemijske industrije. Da bi se ovakva ulaganja ekonomski isplatila, poljoprivreda je sve više dobijala karakteristike industrijske proizvodnje. Samim tim klasičan plodored, smena useva, više nije bio održiv i sve se više sejalo na velikim površinama u monokulturi.

Sabirajući rezultate poljoprivredne revolucije u poslednjih četrdesetak godina prošlog veka može da se uoči sledeće:

• Ostvareno je povećanje prinosa. 
• Nije rešeno pitanje gladi u svetu. Postoje mišljenja da problem gladi nije prouzrokovan nedostatkom hrane, koje ima i u suvišku, već neadekvatnom raspodelom i nemogućnošću siromašnih da kupe visokokvalitetne prehrambene proizvode. 
• Gajenjem intenzivnih sorti i hibrida na velikim površinama, došlo je do gubljenja mnogih lokalnih sorti i spontanih, “divljih”, populacija. Posledica je sužavanje genetičke varijabilnosti, odnosno smanjenja biodiverziteta. 
• Navodnjavanje i intenzivna obrada su doveli do značajne erozije oraničnog sloja i degradiranja zemljišta. 
• Poljoprivreda je postala veoma zavisna od energenata - nafte, pre svega. 
• Poljoprivredna proizvodnja je, takođe, postala zavisna od upotrebe hemijskih sredstava (pesticida i đubriva). Ovo je, pored poskupljenja proizvodnje, kao posledicu imalo i zagađivanje zemljišta, vode i sveukupne čovekove okoline. 
• Intenziviranje poljoprivredne proizvodnje je dovelo u bolji geopolitički i ekonomski položaj razvijenije zemlje, koje su mogle da organizuju i finansiraju programe oplemenjivanja biljaka, kao i intenzivnu poljoprivrednu proizvodnju i da na svetskom tržištu plasiraju semenski materijal i poljoprivredne proizvode. Polarizacija u poljoprivredi je, dakle, počela da se povećava. 
• Proizvodnja u monokulturi je dovela do pojačane pojave korova, bolesti i štetočina. Problemi koji karakterišu industrijsku poljoprivrednu proizvodnju su posebno bili izraženi u Sjedinjenim Američkim Državama, odnosno u onim razvijenim državama koje su organizovale ovakvu proizvodnju na velikim površinama, kao što je američki Srednji Zapad (kukuruzni pojas – corn belt).

Problemi koji su pratili industrijalizaciju poljoprivrene proizvodnje su se odnosili na monokulturu i gajenje sličnih genotipova na velikim površinama, a to su pojačana pojava štetočina i korova. Ovi problemi su direktno vezani za pojavu nove faze poljoprivredne revolucije – transgenu tehnologiju i pojavu GMO. Moderna biotehnologija je ponudila genetički inženjerovana rešenja. Ishodni centar nove revolucije u poljoprivredni su SAD, a novu tehnologiju su mogle da prate samo najrazvijenije države, odnosno multinacionalne kompanije.

Oni su ponudili novo radikalno rešenje za probleme koji su izazvani prethodnim činjenjima u poljoprivredi. Genetički inženjering je izneo na tržište GMO, koji su više udaljeni od svojih rođaka u prirodi nego što su to bili njihovi, klasičnom hibridizacijom dobijeni, oplemenjeni i selekcionisani intenzivni prethodnici. U čemu se ogleda ta sve veća udaljenost? Biljke u prirodnim populacijama, divlji srodnici, se racionalno i ekonomično ponašaju. Veoma su adaptabilni. Ako su uslovi nepovoljni oni se reprodukuju minimalno, tek da produže vrstu. Što su uslovi povoljniji reprodukuju se u većoj meri, ali nikada ne luksuziraju i ne proizvode u suvišku. Moderna poljoprivredna proizvodnja, međutim, “traži” od biljaka upravo da što više proizvode (hiperluksuziraju) i to po mogućstvu što stabilnije, skoro bez obzira na ekološke uslove (Petrović et al. 2008). Ovakav “zahtev” mora da dovede do pojačane intervencije čoveka u poljoprivrednoj proizvodnji i da vodi u sve dalje i dalje promene u biljnom genomu, pre svega u cilju smanjenja interakcije genotip – spoljna sredina, čime se biljka sve više približava maloj fabričkoj jedinici za proizvodnju hrane. Klasično oplemenjivanje (ukrštanje roditelja iste vrste, ili bliskih srodnika i selekcija potomstva) više nije dovoljno brz i efikasan metod da ponudi zadovoljavajuća rešenja. Tehnologija kreiranja transgenih organizama se nameće kao brži i efikasniji pristup kreiranju nove genetičke varijabilnosti. Opet se pominje rešavanje problema gladi u svetu. Da li ćemo ovoga puta uspeti, ili će problem gladi ostati, a novi problemi će se pojaviti, ostaje da se vidi (Dimitrijević & Petrović 2004). Ono što je u ovom trenutku izvesno je da transgena tehnologija, po jednima, nudi put prosperiteta, jeftinije i nutritivno vrednije hrane, čak i ekološki opravdanije proizvodnje, a po drugima je nastavak putovanja stranputicom još veće industrijalizacije primarne agrarne proizvodnje, koja nas vodi ka sve većoj eroziji životne sredine do tačke kada je sama planeta ugrožena, a time i opstanak čoveka.

Transgena tehnologija kao oruđe geopolitike

Istorija razvoja poljoprivredne proizvodnje nosi sa sobom i put suženja demokratije u proizvodnji hrane. Do početka XX veka, proizvodnja hrane je bila jedna od najslobodnijih aktivnosti čoveka. Hrana se proizvodila uglavnom na bazi semena koje se prenosilo sa generacije na generaciju i obnavljalo najčešće sa sopstvenog poseda, ili dobavljalo razmenom. Pojava prvih hibrida, koji su bili prinosniji od svojih sortnih srodnika, ovu slobodu je počela da ograničava. Proizvođač je bio primoran da se, ako je želeo hibridno seme, svake godine pojavljuje kao kupac kod proizvođača ovog semena. To je bio i začetak prvih semenskih kompanija. Sredinom prošlog veka, proizvodnja semena je počela sve snažnije da prelazi iz ruku instinktivnih oplemenjivača – proizvođača u ruke državnih oplemenjivačkih kuća. Jake naučne jedinice, u javnom sektoru, su bile osnov semenske proizvodnje. Već tada je niz zemalja i regiona doveden u situaciju da seme uvozi iz onih zemalja koje su imale dovoljno sredstava i naučnih potencijala da formiraju i jačaju javne naučne institucije kao što je bio, primera radi, PBI (Plant Breeding Institute) u Kembridžu (Velika Britanija), kao što je i Institut za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu.

Ovde sada se više nije radilo o odnosu sužavanja individualne slobode proizvođača u odnosu proizvođač – semenska kuća, već se ovaj odnos globalizovao u odnos onih zemalja koje su imale dovoljno efektiva i potencijala da stvaraju viskokoprinosne sorte (hibride) poljoprivrednih kultura i onih koje to nisu mogle da prate i zavisile su od uvoza semenskog materijala. Odnosi u proizvodnji hrane su počeli da dobijaju geopolitički značaj. Osamdesetih godina prošlog veka je došlo do prelaska proizvodnje semenskog materijala iz javnog, ka privatnom sektoru. Dešavanja u Velikoj Britaniji su tipičan primer ovih trendova. Javni sektor, u ovoj zemlji je osme decenije XX veka imao 23 instituta i 18 istraživačkih jedinica. Privatizacijama javnog sektora, do kraja 90-tih proizvodnju semena pšenice u Velikoj Britaniji kontrolisalo je šest privatnih kompanija (McGuire 1997). Hemijska i farmaceutska industrija su počele da preuzimaju javni sektor semenske proizvodnje. Već tada je procena bila da će, sa povećanjem humane populacije na zemlji, daoći do trke za resursima, posebno za hranom. Monsanto, kao farmaceutska kompanija, osnovan je 1901. u Sent Luisu, Misuri, SAD. Do sredine 80-tih ova kompanija nije pokazivala interes za poljoprivredu, pa ni za proizvodnju semena. Od tog doba, Monsanto je počeo da „jede“ semenske kuće i sada predstavlja najveću semensku kompaniju na svetu. U poslednjih 15-tak godina hemijske i farmaceutske korporacije su preuzele stotine, ranije nezavisnih, semenskih kompanija (Huff 2011). Danas deset privatnih kompanija drže oko 73% globalnog tržišta semena, čija se vrednost procenjuje na oko 27.000 miliona dolara. Tri kompanije kontrolišu oko 53% svetskog tržišta semenskom robom. Dobar deo se odnosi na GM poljoprivredne kulture. Kada se posmatra učešće ovih kompanija u prometu GM semena, ovi procenti su još veći. Ako se uzmu u obzir ugovorne obaveze onih koji kupuju i seju GM kulture, vezanost biološkog i hemijskog dela proizvodnje, vrednost patentnih prava itd, jasno je da je transgena tehnologija korak dalje u sužavanju slobode u proizvodnji hrane. Ako se ima u vidu da je prehrambena nezavisnost, uslov svake ostale nezavisnosti, onda semenska proizvodnja i proizvodnja hrane postaju značajan faktor geopolitičkih odnosa u svetu.

Zaključak

Transgena tehnologija, zasnovana na genskom inženjeringu, čiji su proizvodi genetički modifikovani organizmi, postala je sastavni deo savremene poljoprivredne proizvodnje. Srbija se kao država suočava sa pitanjem odnosa prema ovoj tehnologiji. Da bi se zauzeo pravilan stav u najboljem državnom i nacionalnom interesu, potrebno je da se trezveno razmotre prednosti i nepovoljnosti koje, po nas, nosi ova tehnologija. Srbija je, u sklopu SFRJ, decenijama razvijala svoje potencijale u agraru. To je značilo da su ulagani napori i sredstva da se postigne taj naučno-tehnološki nivo da možemo da sami proizvodimo seme kultura koje koristimo u poljoprivredi. U rasponu od 20-tak godina, Srbija je razvila naučne i oplemenjivačke programe u istraživačkim institucijama koji su u rangu svetskih programa i institucija, kada se radi o proizvodnji semenskog materijala za klasičnu poljoprivrednu proizvodnju. Naš semenski materijal je cenjen u svetu i ne zaostaje za inostranom konkurencijom. Isto važi i za naše naučnike i stručnjake u oblasti klasične poljoprivrede. Iako imamo i institucije i naučne efektive koji mogu da prate transgenu tehnologiju, naša finansijska i geopolitička snaga da se uključimo u kreiranje GM kultura i eksploataciju ove tehnologije je sasvim neznatna. U odnosu na tu tehnologiju mi možemo da se javljamo samo kao potrošači, odnosno kupci semena GM kultura. Da li je interes Srbije da, na uštrb tehnologije kojom vlada i koju pouzdano realizuje u zemlji i nostranstvu, u ovom trenutku uvozi i seje produkte skupe strane tehnologije? Da li je kukuruzni plamenac limitirajući faktor u proizvodnji u Srbiji? Da li nas korovi toliko dave da su jedino rešenje totalni herbicidi? Da li je dokazano, bez opravdane sumnje, da su GM proizvodi zdravstveno i ekološki bezbedni? Da li Srbija treba da traži ekonomsku šansu u proizvodnji klasičnih prehrambenih proizvoda, pa i u organskoj proizvodnji (u jednom, ekskluzivnom, delu poljoprivredne proizvodnje), ili u gajenju GM kultura? To su neka od pitanja na koja ćemo morati da nađemo odgovore, pri formiranju stava prema sve agresivnijim promoterima GMO.

Posebno je pitanje – Da li smo mi sve probleme u agraru rešili, pa sad samo još da rešimo i ovo o GMO?


Literatura

• Acquaah G (2007): Principles of Plant Genetics and Breeding. Publ. Blackwell Publishing Ltd.
• Avery OT, MacLeod CM, and McCarty M (1944): Studies on the chemical nature of the substance inducing transformation of pneumococcal types. Induction of transformation by a desoxyribonucleic acid fraction isolated from Pneumococcus Type III. J. Exp. Med, 79(2), 137–158
• Baranov AS, Chernova OF, Feoktistova NYu, Surov AV (2010): A New Example of Ectopia: Oral Hair in Some Rodent Species. Doklady Biological Sciences, 431: 117–120. [doi: 10.1134/S0012496610020134]
• Bentley G (1971): Milislav Demerec 1895-1966. A Biographical Memoir. Publ. National Academy of Sciences, Washington D.C, U.S.A.
• Crow JF (1998): 90 Years Ago: The Beginning of Hybrid Maize. In Anectdotal, Historical and Critical Commentaries on Genetics. Ed. Crow JF and Dove WF. Genetics, 148: 923-928
• Damien P, Van den Eede G (2010): The EU Legislation on GMOs. An overview. JRC Technical Report. Joint Research Centre, European Commission, Institute for Health and Consumer Protection. Publ.: Publications Office of the European Union, Luxembourg
• Dimitrijević M, Petrović S (2004): Genetički modifikovani organizmi - pitanja i dileme. Zelena mreža Vojvodine, Novi Sad
• Dimitrijević M, Petrović S (2005): GMO: Evolution under control or frankengene technology. Savremena poljoprivreda, 54(1-2): 287-291
• Dimitrijević M, Petrović S (2005a): Genetički determinizam, transgena tehnologija i ekstranuklearni geni. Arhiv za poljoprivredne nauke.
• Dimitrijević M, Petrović S (2008): Genetic modification in function of ecologically justified food or a mortal sin. XII International ECO-conference „Safe food“.24-27. 09. Novi Sad. Proceedings, 101-108
• Dimitrijević M, Petrović S, Cimpeanu C, Bucur D, Belić M (2011): Cereals and Aegilops genus biodiversity survey in the west Balkans: Erosion and preservation. Journal of Food, Agriculture & Environment, 9 (3&4): 219-225.
• Griffith F (1928): The Significance of Pneumococcal Types. Journal of Hygiene (Cambridge University Press), 27 (2), 113–159.[doi:10.1017/S0022172400031879]
• Huff EA (2011): Consolidation of world food supply. es_Monsanto.html
• of seed companies leading to corporate domination http://www.naturalnews.com/z033148_seed_compani-
• King RC, Stansfeld WD, Mulligan PK (2006): A Dictionary of Genetics (7th Ed.). Publ. Oxford University Press Inc., New York, U.S.A.
• Klug WS, Cummings MR, Spencer CA (2006): Concepts of Genetics (8th Ed.). Publ. Pearson Education Inc., Upper Saddle River, NJ, U.S.A.
• Mather DW, Knight JG, Insch A, Holdsworth DK, Ermen DF and Breitbarth T (2012): Social Stigma and Consumer Benefits : TradeOffs in Adoption of Genetically Modified Foods Science Communication, 34(4), 487–519 [doi: 10.1177/ 1075547011428183]
• McGuire, S. (1997), “The Effects of Privatization on WinterWheat­ Breeding in the UK.” Biotechnology and Development Monitor, 33:811
• Morse M, Lederberg EM, and Lederberg J (1956): Transduction in Escherichia Coli K-12. Genetics, 41(1): 142–156
• Назарова АФ, Ермакова ИВ (2010): Влияние соевой диеты на репродуктивные функции и уровень тестостерона у крыс и хомячков// В мире научных открытий. Биологические науки. № 4(10), часть 1: 13-18
• Palevitz BА (2000): DNA Surprise: Monsanto discovers extra sequences in its Roundup Ready soybeans. The Scientist, 14(15):20.
• Petrović S, Dimitrijević M, Vuković N (2008): Utilization of wheat genetic resources in safety food production. XII International ECO-conference „Safe food“. 24-27. 09. Novi Sad. Proceedings, 185-191
• Robinson MJ, Erlwein OW, Kaye S, Weber J, Cingoz O, Patel A, Walker MM, Kim W-J, Uiprasertkul M, Coffin JM, McClure MO (2010): Mouse DNA contamination in human tissue tested for XMRV. Retrovirology, 7: 108-114
• Spiroux de Vendômois J, Roullier F, Cellier D, Séralini G-E (2009): A Comparison of the Effects of Three GM Corn Varieties on Mammalian Health. Int. J. Biol Sci, 5(7): 706-726 [doi:10.7150/ijbs.5.706]