Radoznalost ljudskog uma i njegova žeđ za znanjem uslovili su razvoj nauke i doprineli opštem boljitku čovečanstva.
Međutim, istorija je prepuna primera koji ukazuju na to da su se neka korisna znanja, usled neoprezne i nepromišljene upotrebe, okrenula protiv čoveka. Zato kada je reč o GMO, umesto o brzoj i lakoj zaradi, treba razmišljati dugoročno i prednost dati dobrobiti naše zemlje, a ne kratkoročnim političkim interesima. Upravo zbog toga, ovo je pitanje o kome se ne može odlučivati bez široke javne rasprave i bez ozbiljnih naučnih istraživanja koja bi otklonila svaku sumnju u štetnost GMO.
Čak i pre zvaničnog nastanka nauke o naslednim svojstvima genetike, čijim se začetnikom smatra Gregor Mendel, ljudi su primetili da se ukrštanjem biljaka i životinja dobijaju potomci koji po svojim proizvodnim osobinama često daleko prevazilaze roditelje ( tzv. heterozis efekat ili hibridni vigor). Najširoj javnosti je, možda, najpoznatiji i najočigledniji rezultat dugotrajnih postupaka ukrštanja kojim se stvaraju nove rase pasa. Ova znanja najviše su primenjivana u poljoprivredi, ali je tek razvoj genetike omogućio da se na pravi način razume kako se neke osobine prenose sa roditelja na potomke, ali i da se shvati da postoje određena ograničenja u tom postupku, recimo, ne može spariti goveče koje daje puno mleka sa onim koje je izrazito mesnato i da se očekuje da će dobiti potomci koji daju puno i mleka i mesa. Došlo se i do saznanja da nije dovoljna samo dobra genetska osnova, već treba obezbediti i uslove da bi se ti potencijali maksimalno ispoljili. Postupci ukrštanja biljaka, ili životinja, razvijali su se i usložnjavali paralelno sa razvojem poljoprivrede. Nastaju nove rase i sorte, linije, varijeteti, a sve to u cilju podizanja nivoa produktivnosti i otpornosti. Svi ti postupci uvek su podrazumevali spajanje muške i ženske polne ćelije, odnosno proces prirodnog razmnožavanja. Razvojem populacione genetike došlo se do saznanja koje su osobine međusobno povezane i uslovljene, pronađeni su najbolji metodi ukrštanja, kako bi se dobile najpoželjnije osobine, ali je takođe utvrđeno da prirodnim razmnožavanjem neke kombinacije gena nije moguće dobiti. Kako projekti identifikacije genoma svih živih bića napreduju, dolazimo do sve većeg broja informacija koji gen kontroliše koju osobinu, i što je još važnije, otkrivamo tačno mesto na lancu DNK gde se taj gen nalazi. Zar onda treba da nas začudi što se razmišlja o tome kako zaobići neka prirodna ograničenja i zamke u procesu razmnožavanja i kako skratiti proces dobijanja poželjnih potomaka. Zaista, sasvim je logično, da ako imate znanje i mogućnosti, iskombinujete gene za dve poželjne osobine koje do sada nikako niste uspevali da dobijete. Ili da iskoristite znanja koja imate da jedan ljudski gen ubacite u bakteriju pa da ona sada proizvodi insulin za dijabetičare. I tako dolazimo do pojma genetički inženjering, a onda i do genetičke modifikacije.
Krajnje pojednostavljeno, šta podrazumeva proces genetičke modifikacije? Predstavite sebi lanac DNK kao dugačku papirnu traku, na čijim su različitim delovima zapisane sve informacije koje definišu jedno živo biće, bez obzira na to da li je u pitanju bakterija, biljka, životinja, ili čovek. Vaša je namera da neku osobinu tog živog bića prenesete na neko drugo, recimo sa bakterije na biljku, ili sa biljke na životinju, ili sa životinje na čoveka. Podsećam, reč je o slučajevima kada je spajanje naslednog materijala, odnosno razmnožavanje prirodnim putem, nemoguće. Stoga isecate deo trake DNK biljke, istovremeno traku DNK životinje isecate na mestu gde ćete ubaciti deo DNK biljke, prebacujete isečeni deo DNK biljke u unapred pripremljeno mesto u DNK životinje, spojite krajeve i tako dobijate genetički izmenjeni organizam, odnosno genetički modifikovan organizam (GMO). Zahvaljujući napretku genetike i projekata identifikacije genoma svih živih bića, dolazimo do sve većeg broja informacija koji gen kontroliše koju osobinu, i što je još važnije, otkrivamo tačno mesto na lancu DNK gde se taj gen nalazi. S obzirom na to da postoje neka prirodna ograničenja za kombinovanje različitih naslednih materijala, nauka je počela da razvija postupke genetičkog inženjeringa. Genetički inženjering, ili tehnologija rekombinovane DNK, obuhvata metode veštačkog obrazovanja novih kombinacija naslednog materijala. Činjenica je da je genetički kod univerzalan i omogućuje da se genetički materijal jednog organizma prenosi u drugi. Time se dobija organizam sa drugačijom kombinacijom gena, čija se DNK naziva hibridna (rekombinovana) i u prirodi se normalno nikada ne nalazi. To praktično znači da se u laboratorijskim uslovima, umesto prostog spajanja polnih ćelija, delovi DNK jednog živog bića prenose direktno u DNK drugog živog bića i tako se dobija GENETIČKI MODIFIKOVAN ORGANIZAM. Teorijski, sve to zvuči lepo i logično. Bilo bi nerazumno napredak nauke ne iskoristiti za dobrobit čoveka. Međutim, istorija je prepuna primera da su se neke sjajne ideje i otkrića, koja su mogla da budu iskorišćena za velike civilizacijske pomake, ili okrenula protiv svojih tvoraca, ili su zloupotrebljena za sebične interese, ili čak kao oružje za masovno uništenje. No, da ne idemo toliko daleko. Za sada će biti sasvim dovoljno da malo bolje rasvetlimo koje su sve mogućnosti za korišćenje genetički modifikovanih organizama.
Da bismo ovu problematiku razjasnili na pravi način, neophodno je razgraničiti upotrebu genetički modifikovanih organizama u zatvorenim i u otvorenim sistemima. Pritom se misli na stvaranje takvih genetičkih modifikacija koje se koriste u strogo kontrolisanim uslovima, odnosno u laboratorijama. Tu uglavnom spadaju modifikacije bakterija koje treba da proizvodu, na primer insulin, ili krvne elemente, ili bakterije koje treba da čiste naftne mrlje... Kada se kaže "strogo kontrolisani uslovi" ne misli se samo na temperaturu, vlažnost, pritisak, već i odsustvo drugih organizama koji bi sa onima koji su genetički modifikovani, mogli da imaju neku interakciju. Interakcije sa drugim živim bićima ni na koji način ne mogu da budu u potpunosti kontrolisane, niti da se predvide posledice. Što je sistem u koji unosimo GMO kompleksniji, njegova ravnoteža je osetljivija i lakše se može narušiti. Kad je reč o GMO u otvorenim sistemima, najzanimljivija je primena u poljoprivredi, znači za masovnu proizvodnju i masovnu upotrebu.
DRUGI DEO
Ekonomski i ekološki aspekti
Uvozom GMO semena direktno se oduzima posao domaćim institutima. Domaća pamet pada u drugi plan, a umesto domaćih naučnoistraživačkih institucija favorizuju se kompanije-uvoznici GMO semena
Radoznalost ljudskog uma i njegova žeđ za znanjem uslovili su razvoj nauke i doprineli opštem boljitku čovečanstva.
Međutim, istorija je prepuna primera koji ukazuju na to da su se neka korisna znanja, usled neoprezne i nepromišljene upotrebe, okrenula protiv čoveka. Zato kada je reč o GMO, umesto o brzoj i lakoj zaradi, treba razmišljati dugoročno i prednost dati dobrobiti naše zemlje, a ne kratkoročnim političkim interesima. Upravo zbog toga, ovo je pitanje o kome se ne može odlučivati bez široke javne rasprave i bez ozbiljnih naučnih istraživanja koja bi otklonila svaku sumnju u štetnost GMO.
Upotreba GMO u poljoprivredi ima i ekonomske efekte. Naime, domaći instituti za proizvodnju semenskog materijala razvili su brojne sorte ratarskih, povrtarskih i voćarskih kultura koje su prilagođene našim klimatskim i agroekološkim uslovima. Ali prihvatanjem mogućnosti da uzgajamo GMO useve mi, zapravo, dobijamo samo dozvolu da svake godine moramo da nabavljamo seme od ovlašćenog proizvođača (obično neke strane kompanije, koja ima sopstveni interes koji ne mora da se slaže sa našim), ali ne i dozvolu da sami razvijamo tehnologiju za njegovu proizvodnju. To praktično znači da postajemo uvozno zavisni, a to je nešto što se kroz istoriju nije pokazalo kao pametan scenario. Jer, uvozom GMO semena direktno se oduzima posao domaćim institutima. Domaća pamet pada u drugi plan, a umesto domaćih naučnoistraživačkih institucija favorizuju se kompanije-uvoznici GMO semena. Tu su i druge nuspojave. Pomenimo samo neke. S obzirom na to da je GMO seme proizvod nove tehnologije, podleže zaštiti intelektualne svojine, pa prenos polena sa GMO useva na ne-GMO, može da rezultira podnošenjem tužbi, iako je seme dobijeno od takve biljke neplodno. Ali, kako ćete sprečiti da se polen sa GMO parcele vetrom ne prenese na susednu, ne-GMO parcelu? Takođe, kad se koristi GMO seme, ono se po pravilima organske proizvodnje tretira kao zagađenje, pa se u tom kraju ne može razvijati organska proizvodnja. Velika otpornost GMO useva na bolesti posledica je činjenice da te biljke u sebi imaju gen koji dovodi do proizvodnje malih količina pesticida (otuda njihova veća otpornost na bolesti). Međutim, to ima i svoju mračniju stranu. Zbog rezistentnosti na pesticide GMO biljke postaju super korovi, koje je praktično nemoguće iskoreniti sa parcela na koje su uvedene, odnosno teško je ponovo se vratiti na ne-GMO proizvodnju. Ne treba zanemariti ni mogućnost da štetnici postaju rezistentni na pesticide i insekticide, a da se ishranom stoke GMO hranivima, u njihovim tkivima, a onda i u proizvodima (meso, mleko, jaja) nalaze rezidue pesticida koji završavaju u telu potrošača, odnosno ljudi (ista situacija kao sa antibioticima u stočarstvu).
Ako želimo da govorimo o ekološkim aspektima upotrebe GMO u poljoprivredi, onda treba podsetiti na to šta je ekosistem. Reč je o kompleksnom jedinstvu živih bića (biocenoza) i prostora u kome oni žive (biotop). Svaka životna zajednica u prirodi mora da zauzima neki prostor u kome se članovi te zajednice kreću, hrane se, dišu, nalaze zaklon... Taj prostor se naziva biotop i naseljavaju ga pripadnici odgovarajuće biocenoze, koji uspostavljaju složene međusobne odnose istovremeno se povezujući sa okolinom u kojoj žive. Tako biocenoza i biotop zajedno čine ekološki sistem višeg reda - ekosistem. Ekološka ravnoteža narušena je onog trenutka kada samo jedan faktor nestane, ili se promeni na do tada neviđen način. Na sve ekosisteme na planeti zemlji najviše utiču ljudske aktivnosti. Tako su, recimo, klimatske promene direktna posledica nepromišljenog ponašanja ljudske vrste. Ali, da se vratimo na poljoprivredu. Pođimo od pretpostavke da je neko odlučio da zaseje GMO soju. U zavisnosti od klime, sastava zemljišta, načina obrade, agrotehničkih mera, eko sistema na tom području, međusobni uticaji useva i okoline su praktično nepredvidljivi. Trebalo bi da se nekoliko sezona i godišnjih doba, prati da li dolazi do nekih promena u eko sistemu, i kakvi su prinosi soje (obratite pažnju na ogledna polja na kojima se, recimo, ispituju hibridi kukuruza). Realno posmatrano, gotovo je nemoguće predvideti u kom pravcu idu promene i kakve sve posledice mogu da imaju.
Osnovna postavka svih ozbiljnih naučnih istraživanja je trajanje ogleda i broj jedinki koje su u ogled uključene (kako bi se smanjila statistička greška i povećala pouzdanost dobijenih rezultata). Primera radi, kad se istražuje neki novi lek, postupak procene njegove bezbednosti traje po nekoliko godina, neophodni su eksperimenti na životinjama, a nakon toga i na ljudima. Ovo je zbog toga što su određeni lekovi, iako bezbedni za životinje, na ljude imali pogubna dejstva. Pomenuću lek "talidomid" koji je korišćen 60-ih godina prošlog veka kao sedativ za smirenje trudnica. Iako dokazano bezopasan eksperimentima na pacovima, izazvao je rođenje velikog broja dece sa teškim deformitetima udova pre nego što je povučen iz upotrebe. A kakva je situacija sa GMO? Ni traga od nekog, iole ozbiljnog, istraživanja koje bi otklonilo svaku sumnju u eventualne štetne efekte dugoročnog korišćenja GMO hrane. Da li zaista mislite da šestomesečni, ili dvogodišnji, ogledi na pacovima u laboratoriji mogu da daju pouzdane rezultate na osnovu kojih ćemo reći da nije dokazana štetnost GMO za ljude i da je, imajući to u vidu, sasvim u redu masovna upotreba GMO hrane?
Što se tiče argumenata da se upotrebom GMO borimo protiv gladi u svetu, treba napomenuti da je svetska proizvodnja hrane u ovom momentu dovoljna da na planeti ne bude gladnih, ali je dostupnost hrane neravnomerna. Bogati imaju i previše, a siromašni praktično ništa. Argumenti da će se zahvaljujući nekom revolucionarnom otkriću iskoreniti glad u svetu nisu novi. Podsetiću da su sredinom prošlog veka, antibiotici reklamirani kao revolucionarno otkriće koje će povećati prinose u stočarstvu, a time i iskoreniti glad u svetu. Trebalo je da prođe gotovo 50 godina da se pokažu i loše strane - rezistentnost bakterija, ali i ljudi na antibiotike. Danas je, recimo, potrebna nekoliko stotina puta veća doza antibiotika za lečenje upale pluća, nego što je to bilo neophodno pre masovne upotrebe. Slična je situacija i sa korišćenjem hormona u stočarstvu i hraniva životinjskog porekla za ishranu preživara. Hormoni kod ljudi izazivaju hormonske poremećaje i prerano sazrevanje devojčica, preteran rast ili probleme sa telesnom težinom. Što se tiče upotrebe mesnog, koštanog i krvnog brašna u koncentratima za stoku, to je rezultiralo epidemijom BSE-a, ili bolesti ludih krava.
*Autorka je konsultantkinja za održivi razvoj u Centru za obrazovanje odraslih EDUCA HUMANA
Komentara: 0