INTERVJU: DR TATJANA BRANKOV, DOCENT NA EKONOMSKOM FAKULTETU U SUBOTICI
Srbija je u Evropi predstavljena kao „bastion” odbrane od GMO-a – nije članica STO i ima zakon koji strogo zabranjuje i proizvodnju i uvoz transgenih useva i proizvoda. Dr Tatjana Brankov, docent na Ekonomskom fakultetu u Subotici, koja je doktorirala na temu GMO međutim tvrdi da postoje bar dva načina na koje genetski modifikovani organizmi ulaze u lanac ishrane u Srbiji, kao i u drugim zemljama koje imaju sličnu nacionalnu politiku.
– Na prvom mestu ulazio je putem kontaminacija, kao i krijumčarenjem GM semena. Pre svega, sa teritorije Kosova i Metohije gde su stizale velike količine pomoći u hrani iz Amerike, ali i ilegalnim unošenjem iz Rumunije – objašnjava Tatjana Brankov.
Zašto baš Rumunija?
Rumunija od 2016. godine ne proizvodi GMO, ali je proizvodnjom genetski modifikovane soje počela da se bavi još 1999. godine, pre nego što je usvojena bilo koja regulativa EU. U roku od pet godina rangirana je na 11. mesto najvećih svetskih proizvođača GM useva. U to vreme bilo je poznato da Rumunija i Bugarska neće ući u uniju do 2007. godine i nisu bile zaštićene evropskim propisima.
Na koji način danas pronalazi put do kupaca?
GMO danas ulazi u Srbiju kroz prerađenu hranu –margarin, konditorske proizvode, rezance, supe, žitarice, kobasice, pića, grickalice, čokolade, majonez – namirnice stranog porekla. One mogu sadržati primese GMO u koncentraciji manjoj od propisanog nivoa obeležavanja u zemlji porekla.
Površno gledano, veruje se da potrošači u zemljama koje ne proizvode GMO konzumiraju hranu bez GMO. Međutim, manje pažnje posvećuje se činjenici da GMO može ući u lanac ishrane kroz uvoz transgene stočne hrane i prerađenih namirnica, ili pak kontaminacijom (slučajnom ili namernom).
U Evropi je predostrožnost sve veća, raste zabrinutost... mnoge države zabranjuju gajenje.
Za razliku od SAD, gde oko 75 odsto prerađene hrane na policama supermarketa sadrži GMO, u EU zaista postoji veća predostrožnost. Gajenje GMO je veoma ograničeno zbog zabrinutosti za životnu sredinu, poljoprivredno zemljište i biološku raznovrsnost. Samo četiri zemlje u EU (od ukupno 28) – Španija, Portugalija, Slovačka i Češka – gaje GM kukuruz i to na 136.363 hektara. Dok je 19 zemalja potpuno „izbacilo” GMO useve sa cele ili sa dela svoje teritorije.
Ali problem je u stočnoj hrani.
EU je zavisna od uvoza stočne hrane, procenjuje se da je udeo transgene soje u ukupnom uvozu soje 90 odsto, a udeo transgenog kukuruza u ukupnom uvozu kukuruza oko 25 odsto. Na taj način EU je prihvatila neizbežnost kontaminacije GMO, do nekog nivoa.
Kako odoleva Rusija?
Rusija ima jedan od najrestriktivnijih zakona na svetu, ali i njeni građani, takođe, koriste meso ili mleko stoke koja je hranjena ovom hranom. Rusija, kao članica STO, ne može u potpunosti da zabrani promet GMO, ali još važnije – Rusija je prinuđena da uvozi GMO stočnu hranu zbog brzorastućeg stočnog fonda. Sada je, svakako, na putu da ostvari visoku prehrambenu samodovoljnost koju, iako nuklearna sila, nikada u istoriji nije imala.
Da li je i Srbija prinuđena?
Ne, mi nismo u toj poziciji. Pripadamo malobrojnim državama u svetu koje su u stanju da obezbede stočnu hranu, bez GMO, iz sopstvene proizvodnje. Spor oporavak stočarskog sektora nakon kolapsa devedesetih godina prošlog veka dešava se paralelno sa uvećanjem proizvodnje ne-GMO soje. To je naša sreća u nesreći. Srbija je oduvek, u većoj ili manjoj meri, bila samodovoljna u proizvodnji hrane. Recimo, sedamdesetih godina prošlog veka stepen samodovoljnosti u proizvodnji hrane iznosio je 122,4 odsto, u Vojvodini čak 237 odsto. Poređenja radi, u Sloveniji svega 66,3 odsto.
Iako je zakon striktan građani sumnjaju da tržište nije zaštićeno od prodora GMO?
Kada biste pitali, recimo, da li je sušena i usoljena šunka iz Crne Gore, GMO hrana, odgovor bi verovatno bio – ne, jer se tamo ne proizvodi GMO. Međutim, prema podacima FAO, Crna Gora je, recimo, pre pet godina uvezla 19.499 tona svinjskog mesa iz Holandije, Nemačke, Španije, Belgije i Austrije, zemalja koje u proizvodnji koriste transgeny stočnu hranu. Te iste godine njihova domaća proizvodnja iznosila je svega 2.511 tona. To izaziva ozbiljnu zabrinutost da je zaštićeni brend – njeguška pršuta, možda, u velikoj meri, proizveden od uvoznog mesa.
Često navodite i Alžir kao primer kako u praksi GMO pronalazi put u države koje ga zabranjuju.
Ta država, kao ni Srbija, nije član STO. Uredbom iz 2000. godine zabranila je uvoz, proizvodnju i promet GMO. Uprkos tome, nedavna studija pokazala je prisustvo GMO u većem broju prehrambenih artikala, uvezenih iz Latinske Amerike, Azije i SAD.
Kontroverze oko obeležavanja
Svi proizvodi koji sadrže tragove odobrenih GMO u procentu većem od 0,9 moraju biti označeni. To nalažu propisi o obeležavanju hrane u EU. Na etiketi takvih proizvoda potrebno je da postoji obaveštenje „sadrži GMO”. U Americi ne obeležavaju takvu hranu.
I u Srbiji koja teži članstvu u EU će važiti isto pravilo obeležavanja. Naravno, ako dozvolimo promet što se između redova i najavljuje.
Smatram da takvu odluku treba odložiti do poslednjeg trenutka. Zašto? Zato što se na primeru postojećih kontaminacija pokazalo da naš sistem kontrole nije dovoljno efikasan, dakle ne poštujemo zakon koji je trenutno na snazi. Kako onda možemo da očekujemo da ćemo poštovati novi zakon i adekvatno sprovoditi obeležavanje? Treba prvo obezbediti uslove za efikasan rad nadležnih institucija i izboriti se sa korupcijom u prehrambenom sektoru, a tek kasnije razmišljati o dozvoljavanju prometa.
Kažete da je preterana diskusija o zdravstvenim efektima GMO poseban oblik manipulacije. Zbog čega?
Iako se diskutuje o tome, GMO nesmetano prodire u lanac ishrane, i skreće se pažnja sa suštine problema – odbrane državnih granica i domaće semenarske industrije. Iako je obeležavanje važno pitanje, mnogo je bitnija kontrola na državnim granicama. Kina, recimo, detektuje prisustvo svega 0,1 odsto primesa nedozvoljenog GMO, dok u Indiju može sve da uđe. Dakle, najvažnije je zaštititi granice i kontrolisati hranu. Zaštita domaće semenarske proizvodnje, samim tim i prehrambenog suvereniteta, treba da bude sveta dužnost srpske političke elite.
Autor: Ivana Albunović, Jelica Antelj Izvor: Politika
Komentara: 0