Izložba grafika japanskog umetnika Koukija Tsuritanija biće otvorena u Galeriji "Mostovi Balkana" u četvrtak 15. oktobra u 19 časova. Radovi će biti izloženi do 28. oktobra.
KOUKI TSURITANI
Rođen u Tokiju 1967. Godine. Diplomirao je na odseku za slikarstvo Umetničke akademije Kanazava, gde je i magistrirao 1992. godine. Izlagao je na preko 50 samostalnih i više od 80 grupnih izložbi u Japanu i širom sveta. Dobitnik je oko 20 međunarodnih nagrada. Njegova dela nalaze se u kolekcijama sledećih institucija: Kongresna biblioteka (SAD), Umetnička akademija Kanazava (Japan), Muzej umetnosti Kurobe (Japan), Muzej savremene umetnosti (Rumunija), Akademija Kirkvud (SAD); Udruženje muzeja slikarstva i skulpture (Turska); Međunarodni Muzej bijenala grafika (Italija), Kolekcija grafičkih otisaka Aberistvajt (UK), Gdanjski kulturni arhipelag (Poljska), Centar za promociju kulture „Gaude Mater“ (Poljska), Muzejska arhiva zamka Kastiljone Abruco (Italija).
Gotovo isključivo, Tsuritani radi monohromatske (crno-bele) mezotinte ponekad drvoreze, ređe bakropise i akvatinte, a samo sporadično koristi tehniku šine-kole. Prema sopstvenim rečima, u svojim radovima kombinuje elemente tradicionalne japanske umetnosti sa tradicijom evropske grafike. Za sadržaj svojih radova, ovaj umetnik bira maštovite i snolike sadržaje snažnog poetskog izraza.
KOUKI TSURITANI, ISTOK I ZAPAD, DALJE OD NADREALIZMA
Kouki Tsuritani je za mene višestruka zagonetka. “Pokušavam da kombinujem filozofiju tradicionalne japanske umetnosti (kao što je Ukiyo-e) sa tradicionalnom evropskom tehnikom grafičkog medija” navodi autor u svojoj zvaničnoj izjavi. Meni izgleda da je upravo obrnuto: Njegova superiorna tehnika je potpuno japanska, dok je filozofija uglavnom zapadnjačka. On je razvio grafičku veštinu koja se može uporediti sa najslavnijim danima Ukiyo-e grafike da bi izrazio nadrealne i simboličke situacije koje su bliske fantastičnom i figurativnom ekspresionizmu zapadne umetnosti. Samo se na prvi pogled Kouki približava Ernstu, De Kiriku ili Magritu. U stvari, on istražuje mnogo dublje, možda pre u pravcu Beklina, Klingera i Kubina, a zatim još dalje u prošlost sve do alhemijske magije srednjeg veka. Njegovi homunkuli u bocama kao i portreti princeza dolaze iz tog sveta. Ostale “zapadne” teme koje obrađuje su zabranjeno voće, mali Božić, Pulčinela, Faust, Limeni čovek i slično. Štaviše on posvećuje mapu od 14 drvoreza doktoru Kelpu, misterioznom londonskom pronalazaču iz 18. veka. Poneki radovi se nalaze negde između Istoka i Zapada, kao na primer njegov bakropis “Muzičar” na kome je prikazan žičani instrument, po obliku negde između evropske laute i japanske bive. Ruže i zečevi koje često prikazuje, podjednako pripadaju istočnoj i zapadnoj kulturnoj tradiciji. Tu su i tipično istočnjačke figure, kao što su likovi hinduističkih bogova, ali takođe i “čisto” japanske, kao “Trešnjev cvet” ali i “Putovanje zeca zabavljača”. Sadržaj ove mecotinte je jedan zec-ekvilibrista koji je doveden u vezu sa Mesečevim menama kao u onoj budističkoj legendi u kojoj Sakjamuni uzima zečji lik i seli se na Mesec, a slično kasnijim kineskim legendama, dobro poznatim u Japanu, koje govore o belom zecu koji živi na Mesecu gde spravlja eliksir besmrtnosti.
Sve ovo nameće mi paralelu sa Lafkadio Hernom, piscem irskog porekla, koji je čitavog života bezuspešno želeo da postane Japanac. Nasuprot njemu, Kouki Tsuritani je, možda i nesvesno, postao umetnik Zapada koji se osim drvoreza, superiorno izražava i u bakropisu, mecotinti i akvatinti, a povremeno koristi i delikatnu tehniku, poznatu kao “Chine-colle”, koju je nesumnjivo doneo sa Dalekog Istoka.
Ljubiša M. Kocić
PUTOVANJA KROZ MAŠTU I SNOVE
Dobitnik mnogobrojnih nagrada, Kouki Tsuritani, japanski umetnik, rođen 1967. u Tokiju, čije se grafike nalaze u kolekcijama prestižnih svetskih muzeja, galerija i biblioteka, pre svega u rodnom Japanu, zatim SAD, Rumuniji, Turskoj, Italiji i Velikoj Britaniji, po prvi put izlaže u Srbiji.
Očekujući da će nas kao posmatrače zainteresovati i provocirati da u njegovim delima otkrijemo i osetimo ponešto od svojih izgubljenih sećanja, on nas zapravo najpre, a možda i istovremeno, uvodi kako u svoja lična sećanja tako i u svet svojih maštanja i snova. Uronivši u taj koloplet različitih imaginarnih iskustava, naših i njegovih, u te bajkovite prostore i predele, zastajemo i gledamo, predajemo se i povinujemo emocijama koje nas preplavljuju kao more, zibajući nas na svojim talasima. A u trenutku kad pomislimo da nas je more ostavilo na svojoj obali i povuklo se, u tom istom trenutku dolazi novi talas po nas, podiže se i podiže nas i ponovo smo zatrepereni kao što je i izmaštani i izmešteni svet oko nas. Ta voda pod nama, koja nas podiže i spušta, nosi i ljulja, odnosi nas i uvodi u opojni svet snova. Za mene lično to je dovoljno da se probudi pesnik u meni.
I već naslućujem filozofa koji nevidljiv spava na dnu čuna ne sanjajući kakva ga iskušenja čekaju kad se probudi. On ima svoje more / I ima svoj čun. I to mu je dovoljno. Odatle putujem dalje u zavojiti lavirint i pitam se da li je to Ovnujski rog ispunjen tišinom /Ili ljuštura ogromnog puža. Nema odgovora. Put me dalje vodi u raskošne latice ruže. Ruža u kamenoj kutiji / Posečena u pupoljku / Budi se kao da vaskrsava. A onda, kao i ona, čujem glas Gertrude Stajn: Ruža je ruža je ruža je ruža. Sada već prolazim pored prozora iz čije tmine izlazi žena koja mesečinu svoga tela pokriva svilom noći. Ne, to nije Gertruda Stajn. Ona je ostala u ruži.
Nastavljam put dalje, za mnom ostaju mirisi. Prolazim pored kuće koja me radoznalo gleda. Iz nje izlazi druga – da me vidi i pozdravi. Iz ove treća, a iz treće četvrta. Zaključujem - Tako kuće čuvaju jedna drugu / Kad ostanu same.
Ne uspevam da otklonim pitanje Čime da izmerimo put /Koji prelazimo u snu / Pod laticama zvezda / I pokidanim nitima noći? Tišinom između damara / Ili grčem slepoočnica? / I da li nam to mrak / Pretvoren u vodu / Kvasi kolena / Ili stojimo na vodenom dlanu / Nekoga ko nas posmatra / Ne otkrivajući lice?
Iz jedne u drugu grafiku prolazim uvek kroz istu senku, kroz meku i toplu tamu, na koju umetnik prosipa malo svetlosti kao zrnca soli ili ispranog peska koji mu curi iz skupljene šake kao iz klepsidre.
Ne znam dokle ću stići. Samo znam da ne bih voleo da se budim.
Zvonimir Kostić Palanski
GALERIJA PPNS
MOSTOVI BALKANA SAJT, FB STRANA
PPNS/KG VODIČ
Komentara: 0