Narodni muzej organizuje predavanje i razgovor "Rekonstrukcije - nastanak, značenje" u četvrtak 22. januara od 19 časova i 30 minuta, u sklopu aktuelne izložbe Vladimira Rankovića, autora rada "Rekonstrukcije". Uz autora, govoriće Tatjana Milosavljević, istoričar umetnosti, muzejski savetnik. Predavanje će biti održano u Galeriji narodnog muzeja.
Najnoviji umetnički projekat Vladimira Rankovića, multimedijalnog umetnika i nastavnika na FILUM-u u Kragujevcu, nosi naziv "Rekonstrukcije", dodajemo - Rekolekcije - Pod - Sećanja - odnosno - Reconstructions - Recollections - zato što pripadamo generacijama koje su odrastale, obrazovale se i formirale svoje svekolike kriterijume - životne, profesionalne, ljudske na principima transnacionalnosti, multikulturalnosti, koegzistencije, interdisciplinarnosti - zato nam je nekad jednostavnije da sintagmom na univerzalnom jeziku izrazimo tačnije ono što mislimo i želimo.
Sve što je dosad radio, sve što smo dosad videli od izvedenih umetničkih zamisli Vladimira Rankovića, a u pitanju je umetnik širokog i visokog, ne samo formalnog, obrazovanja, sve je, dakle, suptilno, vešto, neizbežno deo njegovog, očigledno, dugoročnog, možda i trajnog, istraživanja - konteksta - sociološkog, psihološkog, emotivnog, artističkog, privatnog, verovatno ne baš tim redosledom. Ukratko, Makro-Mikro plan!
Zašto kažemo da Ranković osmišljava i realizuje svoje umetničke projekte (istrošen izraz, ali u ovom slučaju jedini tačan) svaki put prema prostoru gde će biti izložen ili predstavljen (kontekst). Zato što on prostor zauzima materijalom, oblikom, plastičkom temom, prilagođava ga sebi, odnosno, svojoj ideji i potrebi da kaže ono što želi.
Ranković citira: "Uglavnom, verujem da umetnik ništa ne stvara, već je tu da posloži, prikaže i ukaže na postojeće, da nešto uobliči i eventualno ga reformuliše."
On se, dakle, pridržava kreda da iz svakodnevnog života preuzima detalje nekih običnih stvari - kako sam kaže "mustre", bez estetskog kriterijuma (iako ga ne isključuje), slaže, kombinuje, eventualno, daje nov smisao jer on ih bira na osnovu sentimenta (kontekst, ali, emotivni).
Te detalje - uzorak tapeta, keramičkih pločica, motiva sa zavesa, prekrivača..., Ranković multiplikuje toliko dok on takav, umnožen, ne postane nov motiv za sebe. I dok čitate autorova objašnjenja odakle je koji uzorak uzet, iz kog životnog prostora iz prošlosti ili sadašnjosti, te "mustre" se ponavljaju do iznemoglosti i do X-puta, shvatate polako i zašto ono što vi vidite kao umnožavanje - ponavljanje, razvijanje, evoluiranje, a autor objašnjava - "nastaje, nestaje, nastaje, nestaje..." Tada vam postaje jasan emocionalni kontekst u kojem svaki zid galerijskog prostora postaje objektivan prostor, u njemu je neizbežna interkacija u kojoj emocionalno odnosi prevagu nad racionalnim i zašto to autor naziva delimična rekonstrukcija (partial reconstruction).
Jedan savremeni umetnik kaže da voli da vidi svoj rad kao rezultat ili nus proizvod ili kao ostatak nekih posebnih situacija. Upravo tako i Ranković ovim svoji radom oživljava i determiniše neke sekvence iz svog života, koje kroz ovaj rad obnavlja u drugom kontekstu.
Besmisleno je da analiziramo likovni aspekt - "mustra" je data, zadata (industrijski), ali zamisao njene obrade i primene, stavljanja u određeni kontekst, to je ono što i umetnika intrigira i čemu je posvetio celokupan svoj umetnički angažman. On od početka računa na simboličku strategiju, narativni elementi dopiru iz drugog plana, a opet, na kraju, ne možemo da se otmemo utisku i da je ovo - apstraktni koncept, takođe.
Dakle, Rekonstrukcije Vladimira Rankovića, kroz njihove segmente - fragmente, možemo da posmatramo i kao arheološka otkrića, kao znakove i beleške na ličnom nivou, koje stvaraju sasvim drugačiju, drugu dimenziju prostora, a vreme pretvaraju u narativ, grade vezu Ovde i Tamo.
Komentara: 0