Kada su me u proleće 2000. Dejan Milošević Miška, glavni urednik Televizije Kragujevac i njegov zamenik, Vladimir Vlada Nikolovski, pozvali da osmislim neku emisiju kojom bi dopunili i osvežili televizijski program, zamolio sam da mi ostave nekoliko dana za razmišljanje. Osećao sam veliku odgovornost jer su mi ovom ponudom moje mlađe kolege učinile veliku čast.
U to vreme bio sam okupiran istorijom Kragujevca. Bio sam jedan od inicijatora izbora 6. maja za Dan grada Kragujevca, urednik nekih od programa za njegovo obeležavanje, i u skladu sa tim podržavao ideju da se gradske svečanosti ubuduće priređuju u zgradi Stare skupštine. Učestvovao sam u kreiranju programa obeležavanja 180. godišnjice proglašenja Kragujevca za prvu prestonicu moderne Sr- bije, i uredio dve knjige objavljene povodom ovog jubileja – Prestonica knjaza gospodara dr Đorđa Kostića, sa zapisima i putopisima od prvog pisanog traga do kraja XIX veka i Prestonica Kragujevac dr Živomira Spasića, sa sličnim istorijskim osvrtom na značajne datume u istoriji Kragujevca. I u Srpskom narodnom kalendaru, etnološko-istorijskom godišnjaku koji sam uređivao od 1996. godine, priređivao sam istorijske tekstove o Kragujevcu.
Sva ta razmišljanja o emisiji upućivala su me na istoriju našeg grada. Vodilo me je saznanje, proisteklo iz višedecenijskog novinarskog posla, da mnogi žitelji Kragujevca veoma malo znaju o svom gradu, njegovoj istoriji, toponi- mima i ličnostima koje su obeležile njegovo trajanje. Razlog za to su, na jednoj strani, bili silni istorijski diskontinuiteti, dinastičke smene, promene režima... Sve to je, pod pritiskom banalnosti ili iz ideoloških razloga, brisano ili dopisivano rukopisom nedozrelog razmišljanja. Na drugoj strani, Kragujevac je počev od sedamdesetih godina XX veka doživeo migracijsku eksploziju, koja je u trci za egzistencijalnim potrebama, neselektivnim rušenjem i neplanskom gradnjom, prekrila preostale tačke koje su tiho i nenametljivo svedočile bar o delu prestone i po- tonje istorije grada.
Suočen sa tim saznanjem, napravio sam – slobodan sam da kažem bez lažne skromnosti – ambiciozan koncept jednosatne emisije. U njoj sam želeo da povežem sadržaje koji ispisuju priču o gradu, od neolita do savremenog doba. Naravno, za takvu priču su bili potrebni autoritativni saradnici. Urednicima TV KG ponudio sam rubrike i autore: Prošlost dugo traje, arheološka priča o praistoriji – autor: dr Milenko Bogdanović; Koreni, priča o značajnim datumima prestone istorije Kragujevca – istoričari i drugi znalci; Perom i očima sveta, zapisi i putopisi iz knjige dr Đorđa Kostića (čitali su spikeri); Život na dvoru, etnološka priča o dvoru kneza Miloša i životu u njemu, o radnom danu knjaza, o putovanjima, jelovniku, spletkama, ogovaranjima... – etnolog Borivoje Radić; Arhitektura o Kragujevcu, filmovanje istoimene knjige u novom formatu – dr Veroljub Trifunović; Zadužbinari, filmovanje knjige Pitoma loza Savina – Gordana Jocić; Kragujevac koji volim, priče ljudi koji su iz Kragujevca otišli u svet, ali ga i dalje nose u srcu – moja rubrika; Lični kovčežić (lične arhive i kolekcije Kragujevčana koje svedoče o njegovoj istoriji) – novinar Stevo Obrić; Otvoreni grad (o sugrađanima koji su ili čiji su preci došli u Kragujevac iz drugih država i civilizacijskih krugova) – moja rubrika.
Ideja i koncept su naišli na puno razumevanje urednika koji su potom okupili predložene saradnike. Brzo i lako smo se razumeli i saglasili sa izloženim; jedino je Mile Bogdanović predložio da svoju rubriku snima »iz ofa«, odnosno – svoj tekst je čitao, a kadrovi su snimani na terenu i u arhivama muzeja.
Oko ideje su se zatim okupili »Nova svetlost«, kao producent, Udruženje Kragujevčana u Beogradu, kao koproducent i Skupština grada, kao generalni pokrovitelj.
Sa velikim elanom i abicijama krenuli smo u pripre- mu. Nije bilo lako savladati televizijske zahteve, ali uz podršku i razumevanje Aleksandra Pavlovića, Nenada Ćirakovića, Slobodana Rankovića, Željka Miljkovića, Ivana Trakića, Nebojše Čukarića, Darka Tanasijevića, Ivana Delića, Ivana Višanovića, Saše Jeremića – snimatelja, montažera, grafičkih dizajnera i asistenata, te strpljive i operativne Dragane Stevanović, organizatora i Gordana Matića, koji je potpisivao produkciju – svi autori i sa- radnici su savladali azbuku televizijskog dokumentarnog programa.
Već posle prvih emisija imali smo pozitivan odjek među gledaocima. Ljudi su zvali, hvalili, predlagali sadržaje, podsećali na neke teme. Poseban odjek emisija je imala među Kragujevčanima u Beogradu, ali više o tome u Pogovoru.
Brojka 9 (devet), koja je govorila o broju rubrika u emisiji, izgleda da je bila kobna po njenu sudbinu. Nakon devete emisije serijala, dok su saradnici pripremali teme za novu – promenjen je urednik u Televiziji Kragujevac. Kada sam, prema planu saradnika, zatražio televizijsku ekipu za snimanje na terenu, najpre sam dobio uzdržani odgovor da nema slobodne, a posle dva-tri poziva, organizatorka me je uznemirenim i tužnim glasom (i danas verujem u to) uputila na novog glavnog urednika. Desete emisije nije bilo, što je bilo logičan ishod nakon sažetog odgovora urednika: »Tvoje emisije nema u mojoj šemi«.
Tako se završio serijal Kragujevac, što negda beše.
Svi mi koji smo sa velikom posvećenošću radili na ovoj emisiji, satisfakciju smo dobijali pri svakom njenom repriziranju. A reprizirana je nebrojano puta, uvek povodom značajnih gradskih datuma.
U ovoj knjizi opredelio sam se za dve teme – Otvoreni grad i Kragujevac koji volim, zato što se većina drugih rubrika već nalazi u nekim objavljenim knjigama. A ove rubrike, uveren sam, ilustruju dva temeljna identitetska obeležja Kragujevca.
Autor
Naredna objava: I Otvoreni grad; Dvostruka češka veza
Komentara: 0