(Zapis o knjizi IZREŠETANE DUŠE Venka Andonovskog, po kojoj će se sutra izvesti Veliki školski čas)
Veliko je iskušenje pisati scenski komad posvećen tragičnom događaju koji se zbio u Kragujevcu u oktobru 1941. godine, još teži ako se ima u vidu da će taj tekst biti predložak za Veliki školski čas ‒ antiratnu i memorijalnu manifestaciju sa višedecenijskom tradicijom kojoj prisustvuje veliki broj ljudi, a prenosi ga i nacionalna televizija. Takođe je izazov biti izabran u društvo priznatih i poznatih autora koji su svojim tekstovima gradili ugled ove manifestacije, po mnogo čemu jedinstvene.
Autorima je dato da se izbore sa zahtevnom temom koja, sama po sebi, ne nudi prevelik manevarski prostor za imaginaciju. A možda je upravo ta zadatost, uslovljena potresnim činjenicama masakra, inspirativna za spisateljsku veštinu. Čini se da su umetnički ostvareniji oni autori koji, pored sve empatije, utkaju i ličnu priču.
U želji da uključi autore različitih generacija i umetničkog senzibiliteta, Savet ove manifestacije napravio je odličan izbor, odlučivši da ovogodišnji autor Školskog časa bude jedan od najpoznatnijih i najuglednijih makedonskih proznih i dramskih pisaca – Venko Andonovski, ne sluteći da je on i porodično vezan za kragujevačku tragediju.
Vešto komponujući radnju, Venko Andonovski je među protagoniste svog komada uključio Blažu Koneskog, velikog makedonskog pesnika i reformatora jezika, nekadašnjeg učenika Kragujevačke gimnazije, čiji su đaci, između ostalih, stradali u velikom oktobarskom pogromu. Stihove Koneskog autor je znalački i funkcionalno inkorporirao u dramski tekst, ali utkao i tragediju svoje porodice – tačnije, dede po majci, koji je, takođe, žrtva nemačke kaznene ekspedicije u Kragujevcu. Pri tom je uspeo da izbegne patetiku, suspregne lični bol i moralisanje, dajući dubok univerzalni pečat.
Radnja ovog dramskog komada dešava se na više mesta: u Skoplju, na Filološkom fakultetu na kome studira Verica, rođena Kragujevčanka, a na kojem, kao profesor, radi Blaže Koneski, kao i sam Andonovski. Potom se veći deo radnje odvija u samom Kragujevcu i u Šumaricama. I, konačno, u finalu, na „nebeskom stanu“ – na mestu lišenom prolaznosti i smrti.
Veza između Skoplja i Kragujevca utvrđena je preko lika Verice (koja se pojavljuje najpre kao devojčica, zatim kao student i, na kraju, kao starica). Njen otac je streljan tog oktobra 1941 – a ona, sticajem okolnosti, postaje student profesora Koneskog, u Skoplju. Igra sudbine je do danas nastavila da plete mrežu između dva grada, te je udesila da se i autor ovog komada dodatno veže za Kragujevac.
Njegovi likovi se pojavljuju u različitoj dobi i stanju, u različitim vremenskim (Verica – neposredno pre smrti oca, godinama nakon nje i kao starica) i prostornim (zemlja i nebo) dimenzijama. Time pisac produbljuje značenjske slojeve svog komada i u njega unosi dodatnu dinamiku.
Neizbežno, okosniccu drame čini sukob dva principa – dobra i zla, vere i nevere, nebeskog i zemaljskog. Na jednoj strani je otac Danilo koji traži od majora Keniga da pusti pohvatane građane. Dakle – zahteva, ne moli ga! Jer on se samo moli Gospodu. Nikom više!
Pisac Kenigu „oblači“ kostim Mefistofela koji ocu Danilu, po oprobanom receptu, nudi ugovor po kome će pustiti ljude iz hangara u zamenu za njegovo odricanje od vere u Boga.
U ovoj polemici dodatni paradoks predstavlja činjenica koju ne nadilazi niti jedna pesnička sloboda – major Kenig je u civilnom životu bio doktor teologije. Zahvaljući toj činjenici otac Danilo izrasta u moralnu vertikalu i lik sa zavetnom porukom.
Besmislu zla kojeg oličava Kenig, otac Danilo se suprotstavlja jedinom utehom – besmrtnošću. Sve drugo je iluzija. A ova drama to potvrđuje – sećanje na nevino stradale je jedan od oblika te besmrtnosti u kojem nam Venko Andonovski, kroz vanredno oblikovan lik oca Danila potvrđuje. Da bi produbio značenjsku funkciju, Andonovski u njegov iskaz ugrađuje i neke od misli velikih pravoslavnih teologa.
Otac Danilo razotkriva korene mržnje: „Čovek mrzi onoga protiv koga greši. Prvo ga se boji, pa onda mrzi!“ Majoru Kenigu raskrinkava besmislenu logiku brojeva: „Moraćete 1.000 za jednog, her Kenig. Ili 10.000. Ili čak 100.000 za jednog. Kako cifra raste, raste i beda tog vašeg jednog, her Kenig. Umesto da cena raste, ona opada, kako to ne vidite, her Kenig?“
A to sve ne navodi kako bi ubedio nemačkog oficira, već da bi poručio onima oko sebe, ali i nama, danas: „Upamtite braćo: nema despota bez strašljivca. Ne dajmo im da budu despoti. Ne dajmo im da iskorene Boga u nama, jer ko god nema Boga u sebi, taj se trudi, po nekom paklenom nagonu, da iskoreni Boga iz duše onog ko ga ima! Pevajmo, braćo!“
Očekivano, otac Danilo nije uspeo da preobrazi majora Keniga, ali je bar učinio napor da spase duše svih streljanih – a, posredno, i duše svih nas koji sumnjamo u postojanje besmrtnosti.
Najviše što umetnost može je da za tren odloži smrt, ali i dajući smisao božanskom u nama, onome što je večno.
Narušavanju klišea služi lik daktilografkinje Elze, čija epizodna pojava podriva stereotipe o odnosima između Srba (koji su pozitivni) i Nemaca (negativaca), kroz iskrenu želju da pomogne Veričinom ocu.
A da ljudsko zlo ne zna za granice i da se ne može kontrolisati – dokazuje slučajno stradanje Elzine ćerke, koja se družila sa drugaricom Jevrejkom i koja je sa njom, „greškom“, odvedena da strada u logoru, u gasnoj komori.
Komad se efektno završava u nebeskom stanu streljanih duša u kojem su okupljeni svi, osim majora Keniga. Jedino na tom mestu sva se vremena izjednačavaju, izgubljeni se nalaze i razdvojeni spajaju. Na njemu vlada punoća i celovitost, a njegova svetlost sve izjednačava i smiruje.
Između ostalog, ovo je traktat o traženju utehe, i iznalaženju dobrote u nama, uprkos tome što govori o zlu i umiranju. Samo se u takvim okolnostima jasnije ukazuju konture dobra, kao mogućnosti koje nam je Tvorac dao.
Sećanjem na kragujevačku tragediju ne borimo se samo protiv zaborava na smrt nevinih, jer nije dovoljno samo sećati ih se kako bismo spasili naše duše. Mi tragamo za onim najvišim – utehom za žive. Ne likujemo nad padom u greh – već tragamo za načinom izbavljenja iz njega, sa željom da do tog pada nikada i ne dođe.
Sreća se retko kad deli, dok se nesreća tiče svih. To pokazuje ovaj komad našeg makedonskog prijatelja i sapatnika.
Komentara: 0