Nastojanja opozicionara imala su uporišta u Hatišerifu iz 1830. godine, kojim je bilo predviđeno obrazovanje saveta koji bi vlast delio sa knezom. Snažan podsticaj u opozicionom organizovanju usledio je posle diplomatske misije Avrama Petronijevića i Cvetka Rajovića u Rusiji krajem 1830. godine. Ta misija je važna za kulturnu istoriju Srbije, jer je tada kupljena štamparija, ali i zbog toga što su srpski deputati od cara Nikole I čuli kako je potrebno da knez Miloš izda „državni statut”.156
Spor oko autokratije oličene u vlasti vladara i konstitucionalizma, koji je sadržavao i neke elemente decentralizacije vlasti, predstavljenog u ingerencijama Saveta, ključno je političko pitanje u Srbiji do šezdesetih godina XIX veka. Rusija kao pokrovitelj srpske autonomije još u vreme Prvog srpskog ustanka se zalagala za uspostavljanje senata, koji će ograničavati Karađorđevu vlast. Ruski poslanik Stroganov je 1820. godine u nacrtu ustrojstva centralne uprave u Srbiji, predviđao senat sastavljen od članova koji se doživotno biraju i taj zahtev Rusi su ponovili prilikom usaglašavanja Hatišerifa 1830. godine.157 Unutrašnje uređenje Srbije, zbog vazalnog državnog položaja, nije bilo čisto unutrašnje pitanje, već i međunarodno, jer su ga rešavale prvenstveno Osmansko carstvo, kao sizeren, i Rusko carstvo, kao protektor srpske autonomije. Posmatrana iz tog ugla, Miloševa autokratija s naglašenim monarhističkim principom imala je svoj „raison d’état”.
Knez Miloš je tokom 1834. godine najavaljivao, pa odlagao sazivanje Velike Narodne skupštine na kojoj je trebalo usvojiti ustav i zakone. U decembru 1834. godine skupštinu je sazvao za Savindan, ali je odluku ubrzo povukao i skupštinu odložio za Sretenje. Predvodnici opozicije – Stojan Simić, Đ. Protić, A. Petronijević, M. Radojković, uz podršku članova knez Miloševe porodice, dogovorili su na porodičnoj proslavi u kući Stojana Simića u Kruševcu, u januaru 1834. godine, da kneza Miloša primoraju na promenu dotadašnje vladavine.158 Pošto je knez Miloš saznao sa tajne dogovore, zaverenici su pokrenuli bunu. Miletina buna je po posledicama najzanačajnija buna iz vrmena prve vladavine kneza Miloša. Mileta Radojković, nekadaši predsednik Narodnog suda, rasinski serdar, prema ugovorenom planu, podigao je oko 5.000 pobunjenika. Njemu se kasnije pridružilo oko 1.000 pobunjenika iz Kruševca. Knez Miloš se u vreme izbijanja bune nalazio u Požarevcu. Činovnicima u Kragujevcu, Vučiću, Davidoviću i Paštrmcu, naredio je da preduzmu mere za zaštitu prestonice.159 Radojković i Petronijević, koji su se nalazili na čelu pobunjeničke vojske, iz Jagodine su došli na Taborište ispred Kragujevca 20. januara 1835. godine. Tu je Petronijević održao govor protiv kneza Miloša u kojem ga je optužio da samo on koristi „današnji” položaj Srbije, koji je narod platio krvlju, da vlada poput paše, povećava poreze kao da je Srbija njegova baština, a narod roblje.160
Mitropolit Petar, poslat od kneza, nije uspeo da odgovori pobunjenike od ulaska u Kragujevac. Potom je Vučić, kojeg je pratilo 150 konjanika kneževe garde, dogovorio uslove pod kojima su pobunjenici mogli ući u Kragujevac: mirno, bez pucnjave i napada na Dvor, da se smeste u čaršiji i u dvorištu Narodnog suda. Pregovori između kneževih ljudi i pobunjenika – Vučić je poslednji put na knez Miloševoj strani – trajali su od 20. do 23. januara 1835. godine. Toliko su i pobunjenici boravili u Kragujevcu. Kako ističe R. Ljušić, učesnici bune su mudro postupili što su svom pokretu dali vid legitimizma: u pregovore sa knezom stupili su u ime Narodnog suda. Od kneza je zahtevano da ustanovi Savet, da se zakonski garantuje život i imanje građana u Srbiji i da se odredi porez u jedinstvenom novčanom iznosu. Miletina buna, srpska „Slavna revolucija”, završila se bez žrtava i ubrzala je izdavanje Ustava na već zakazanoj Narodnoj skupštini.161
Ceremonijalno izmirenje kneza i učesnika bune u Kragujevcu dan po prazniku Sv. Save bilo je formalno, ali je ilustrativno za patrijarhalni karakter vlasti kneza Miloša, vlasti koja kao da do tada nije najpre posezala za mačem, već je ostavljala mesta za dogovor. Kada je knez Miloš sa svitom iz Požarevca došao do ulaza u Kragujevac, izdvojeni od naroda, pognutih glava, stajali su Mileta Radojković, Petronijević, Milosav Zdravković Resavac i Stojan Simić. Pošto im se knez približio, klekli su i zamolili ga za oproštaj, a knez ih je pridigao i pozvao da jedni drugima oproste ranije učinjene greške. Sutradan su se ponovo sastali u Dvoru, nakon čega je knez porodicama predvodnika bune uputio „utešno” pismo. Narednog dana, 29. januara, i knez i pobunjenici zakleli su se na oproštaj i izmirenje u kragujevačkoj crkvi.162
Sretenjska skupština držana je od 14. do 16. februara 1835. godine na uobičajenom skupštinskom mestu u Kragujevcu – u crkvenoj porti. U njenom radu učestvovalo je 2.400 narodnih poslanika. Knez Miloš, članovi njegove porodice, mitropolit i visoki zvaničnici stajali su na specijalno napravljenom uzvišenju. Prvog dana zasedanja pročitana je kneževa beseda u kojoj je istakao kako je Srbiji potrebno solidno uređenje i da u dogovoru sa Sudom narodnim izdaje ustav. Obećao je da će se umesto raznih dažbina odrediti jedinstvena poreska suma od šest talira godišnje. Drugog dana skupštine 15. februara 1835. godine pročitan je Ustav i ukaz o osnivanju Državnog saveta. Na ustav su položili zakletvu knez i poslanici ispod nove zastave („otvoreno crvena, bela i čelikasto-ugasita”) s grbom Srbije („krst na crvenom polju, a među krakovima krsta jedno ognjilo okrenuto k krstu”). Trećeg dana, skupština je predala knezu poklone u znak srećnog završetka poslova sa Portom: sablju sa natpisima „Blagodarna Serbija Knjazu Milošu Prvomu” i bogato ukrašenu čašu. U adresi Narodne skupštine izražena je zahvalnost knezu što je Ustavom narodu garantovana sloboda ličnosti, bezbednost imanja, umeren porez.163
Sretenjski ustav je za svoje vreme napredan ustav. U 142 člana koji su razvrstani u 14 poglavlja propisana je tripartitna podela vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvršnu. Određen je delokrug svake grane vlasti. U poglavlju Opštenarodna prava Srbina, građanima Kneževine zajamčeni su jednakost pred zakonima, neprikosnovenost imovine i pravo potpunog raspolaganja njome. Takođe, propisano je da niko ne može biti kažnjen bez presude suda i da svako ima pravo pristupa svim javnim zvanjima.164 Pisac Sretenjskog ustava Dimitrije Davidović i autoritativni knez Miloš, uprkos suprotstavljenim pogledima na unutrašnje uređenje zemlje, zajednički su želeli da Ustavom dodatno osnaže autonomiju Kneževine Srbije. Odatle u Sretenjskom ustavu paragrafi koji ističu spoljašnje atribute državne samostalnosti Srbije, koji su bili u suprotnosti sa njenim vazalnim statusom: o zastavi i grbu i naslednom kneževskom dostojanstvu. Dakle, država i njeno definisanje, pa onda zakoni, čine osnovne postulate Sretenjskog ustava.
Sretenjski ustav je u potpunosti promenio upravu kneza Miloša. Najviši organi vlasti u zemlji su, pored kneza, postali Državni savet i Narodna skupština. Knez je imao široka ustavna ovlašćenja. On je neprikosnovena ličnost koja nikom nije bila odgovorna za svoje postupke, s pravom imenovanja svih vlasti i činovnika u zemlji, iniciranja zakona i s pravom pomilovanja osuđenika. Potvrđeno mu je nasledno vladarsko dostojanstvo, koje je prošireno na čitavu porodicu Obrenović, pa i na ženske potomke. Državni Savet je, prema Ustavu, najviša ustanova vlasti „do knjaza”, čuvar zakonitosti, organ koji ustanovljava i propisuje pravila za sve državne organe koji su mu odgovorni. Od članova Saveta birano je šest ministara („popečitelja”) – „Zakonoizvršitelna čast Državnog Sovjeta”, koju su činili ministri inostranih dela, unutrašnjih dela, finansije, pravde, vojske i prosvete. Oni su bili dužni da podnose knezu i Savetu godišnje izveštaje, a ministar finansija Narodnoj skupštini. Pored Državnog saveta, knez je 26. februara 1835. godine postavio Kabinetski savet i Nadvorni savet.165 Narodna skupština, međutim, bila bi prema Sretenjskom us- tavu sastavljena od stotinu poslanika. Sazivana bi jednom godišnje, a po potrebi i više puta. Najvažnije njeno pravo je bilo budžetsko, to jest, porez i vanredni državni izdaci nisu mogli biti odobreni bez odluke Narodne skupštine. Sudska vlast je ustavom bila odvojena od izvršne. Okružni sud, Apelacioni sud i jedno odeljenje Saveta predstavljali su tri stepena sudske vlasti.166
Međutim, Sretenjski ustav je posle intervencije Porte, Rusije i Habzburške monahrije početkom marta privremeno, a 11. aprila 1835. godine konačno ukinut. To što je Srbija samostalno donela ustav, što su njime istaknuti atributi državnosti Srbije, uprkos njenom vazalnom statusu, bilo je dovoljno da donošenje ustava i ustav te sile ocene kao „delo ludosti”. Posledica kratkotrajnog postojanja Sretenjskog ustava je ustanovljenje Saveta. Takođe, na talasu borbe za njegovo donošenje, u maju 1835. godine, ukinuti su poslednji ostaci osmanskog feudalizma, pošto je od Đurđevdana 1835. godine počelo prikupljanje poreza po novom sistemu. Time je društvo Kneževine Srbije, među prvima u Evropi, postalo društvo oslobođeno feudalnih stega.167
Kragujevac – do Sretenjskog ustava mesto organizovanja opozicije – posle suspenzije Ustava, prerastao je u uporište kneza Miloša. Svi oni koji su učestvovali u buni ili je pala sumnja da su u nju bili upleteni, premešteni su iz prestonice. Mesto Dimitrija Davidovića u Kancelariji zauzeo je Jakov Živanović, mitropolitu Petru je jednostavno naređeno da pređe u Beograd, Stojan Simić je poslat u Vlašku, Vučić u Beograd, Lazar Teodorović u Šabac.168 U kneževom neposrednom okruženju nije bilo više onih sa kojima je oko 15 godina sarađivao u državnim poslovima. U Beogradu je opozicija na svoju stranu privukla Vučića i Jevrema Obrenovića. Jaz između kneževog Kragujevca i opozicionog Beograda postajao je sve veći. Knez je nameravao da oko 700 poslanika Spasovske skupštine, koja je držana u Kragujevcu 1837. godine, pobuni protiv opozicionog Saveta. Dogovor o napadu je pripreman u kući Arse Andrejevića i trebalo je protivnike, prema manje verovatnoj verziji događaja, kamenovati ili, što je verovatnije, proterati s položaja.169 Careva preporuka podstakla je kneza Miloša da naredi Stefanu Radičeviću i Dimitriju Davidoviću da 1831. otpočnu prikupljanje građe radi izrade ustavnog nacrta, a rezultat njihovog rada jesu dva predloga ustava iz 1831. godine. M. Gavrilović, nav. delo, 280–284; B. Kunibert, nav. delo, 275–276; R. Ljušić, Kneževina Srbija, 282; LJ. Kandić, Neobjavljeni nacrti ustava u Srbiji u prvoj polovini 19. veka, u: Anali Pravnog fakulteta u Beogradu 5–6 (1972), 773–775. Ruski car je Petronijeviću i Rajoviću predočio kako bi odeća srpskog naroda trebalo da poprimi nacionalno obeležje, o čemu se na Dvoru u Kragujevcu živo raspravljalo. Postavilo se praktično pitanje kako ta nošnja treba da izgleda, „jer što je originalno bilo to je na Kosovu propalo”. Nove „haljine” sašivene su najpre za kneza Miloša i Petronijevića. Umesto čalmi i fesova uveden je kalpak – i to viši činovnici od samurovine, a niži od krzna vidre; (AS, ZMP, 8012). Jakov Jakšić je izvestio kneza Miloša 25. avgusta 1834. da je „u čaršiji” našao odgovarajući materijal za odežde i sa krojačem Tatajem je ugovorio „da se Vašem Sijateljstvu i Avramu najpre haljine naprave, a posle za ćirice a moći sva ujedno, on samo da skroji po meri, a drugi neka šiju” (AS, KK, XV–1421).
Sretenjski ustav nakratko je ukinuo apsolutizam kneza Miloša, koji je ponovo uspostavljen posle ukidanja ustava. U političkom sistemu mesto Narodnog suda zauzeo je Državni Savet. U Savetu obrazovanom u februaru 1835. većinu je imala opozicija. Međutim, na Petrovskoj skupštini 1835. godine, održanoj u Kragujevcu, donet je novi zakon o Državnom Savetu i imenovani su novi članovi Saveta. Uredbeno odeljenje Saveta, kao upravni i zakonodavni organ vlasti Saveta, donosio je zakone, nadzirao rad državnih ustanova, sastavljao prihode i rashode. Njime je predsedavao predsednik Saveta. Sudsko odeljenje, kojim je predsedavao potpredsednik Saveta, postalo je visoka sudska instanca. Sve važnije odluke donošene su na zajedničkim sednicama.170 Kneževim ukazom od 28. jula 1836. godine Državni savet preimenovan je u Upraviteljni savet. Početkom 1837. godine osnovana je Vojno-policijska kancelarija, kao odeljenje „Upraviteljnog sovjeta”.171 Poslednja reorganizacija Saveta usledila je u oktobru 1837. godine.
Upraviteljni savet je preimenovan u „Knjažeski sovjet” („Knjažesko-srbski sovjet”), čiji je odvojeni deo bio Veliki sud. Savet i Veliki sud zasedali su odvojeno i samo u izuzetnim slučajevima držali su zajedničke sednice.172 Iako je Veliki sud u zamišljenoj trostepenoj podeli sudova trebalo da bude spona između magistrata i Saveta, pravo kasacije ostalo je u rukama kneza Miloša.173
U Savetu 1837. godine našli su se članovi opozicije (S. Stefanović Tenka, A. Petronijević), koja je ipak bila brojnija izvan Saveta, u Beogradu (J. Obrenović, Toma Vučić…).
U ustavnu krizu i unutrašnje političke odnose u Kneževini umešale su se Rusija, Austrija i Velika Britanija, koje su u Beogradu otvorile svoje konzulate. Velika Britanija, u nameri da suzbije snažan ruski uticaj u Osmanskom carstvu, posredstvom svog konzula u Srbiji Hodžesa (od 1837), podržavala je kneza Miloša. Opozicija je ruskim diplomatama u Carigradu i Petrogradu isticala kako se knez „bacio u ruke Englezima” i čestim žalbama na kneževu vladavinu uticala da ruski dvor pošalje u specijalnu misiju grofa Dolgorukog, koji je kneza posetio u Kragujevcu oktobru 1837. godine.174 Borba oko prestiža i uticaja ruskog i britanskog dvora u Srbiji rezultirala je kompromisnom odlukom da se Ustav Srbije piše u Carigradu.
Avram Petronijević kao predvodnik deputacije koja je poslata u prestonicu Osmanskog carstva radi pisanja Ustava, imao je udela u dogovoru ruskih i osmanskih zvaničnika u pisanju srpskog ustava. Ruska ideja o oligarhijski uređenom Savetu uneta je u Ustav, dok je Porta Ustavom zadobila pravo da arbitrira u unutrašnjim sporovima u Srbiji. Rad na pisanju Ustava trajao je oko osam meseci.175
Ustav iz 1838. godine ukinuo je apsolutizam kneza Miloša. Knezu je priznato nasledno kneževsko dostojanstvo, godišnja apanaža, izvršna vlast koju je obavljao preko vlade sastavljene od četiri ministra i zapovedništvo nad vojskom. Savet od 17 članova je zakonodavno telo koje je imalo udela u izvršnoj vlasti, pošto su mu ministri podnosili godišnje izveštaje. Savetnici su mogli biti smenjeni samo ako im se krivica dokaže kod Porte, što se kosilo sa hatišerifom o autonomiji Srbije. Ustav nije predvideo Narodnu skupštinu, ali je ona naknadno kneževim ukazom mogla „po starom običaju” da se saziva. Sudska vlast je nezavisna i odvojena od izvršne. Sudovi su trostepeni: primiriteljni, okružni i Apelacioni. Ustavom su garantovana građanska prava i prava činovnika. Ustav je proglašen na Februarskoj skupštini u Beogradu 1839. godine, gde je knez izdao prve ukaze o imenovanju savetnika i ministara.176 Time je nastajala nova državna organizacija, birokratizovana i izvan neposredne kontrole kneza Miloša.
Poslednje dane svoje vladavine knez Miloš je proveo u Kragujevcu od početka marta do sredine aprila 1839. godine. Savetnici, većinom kneževi protivnici, Zakonom o ustrojstvu Saveta još više su smanjili kneževa prava. Državna blagajna u Kragujevcu stavljena je pod nadzor Saveta, kneževoj posluzi u Dvoru zabranjeno je da se donosi hrana iz državne taindžinice, već da je knez od sopstvenih prihoda izdržava. Sa druge strane, knez je naredio da se naplaćuje ujam za mlevenje žita za vojsku sa njegove vodenice. Savet je poništio prodaju dobara kneza Miloša državi 1837. godine o kojoj je bilo pomena na početku knjige, pa mu je vratio tapije, uz obavezu da knez vrati novac državnoj kasi.177 Kao u brakorazvodnoj parnici deljena je imovina između vladara i države. U te sporove su bili uvučeni činovnici. Jovan Hadžić u memoarima piše da je knez posle obnarodovanja Ustava naredio sekretarima Saveta Stefanu Markoviću, Dimitriju Isajloviću i Lazi Zubanu da savetima ne pomažu savetnike.178 Kneževi protivnici vrbovali su činovnike Kneževe kancelarije i dvorsku poslugu da uhode kneza. Petronijević, kao knežev predstavnik i ministar inostranih dela, i Paun Janković, direktor Kancelarije, kontrolisali su svaki knežev korak. Knez je iznenada 15. aprila 1839. godine napustio Kragujevac i otišao u Beograd. Za njim je krenuo Savet. U prestonici su ostala ministarstva i Apelacioni sud.
Knez Miloš se u Kragujevac vratio tek posle dvadeset godina, 1859. godine.179
156 Careva preporuka podstakla je kneza Miloša da naredi Stefanu Radičeviću i Dimitriju Davidoviću da 1831. otpočnu prikupljanje građe radi izrade ustavnog nacrta, a rezultat njihovog rada jesu dva predloga ustava iz 1831. godine. M. Gavrilović, nav. delo, 280–284; B. Kunibert, nav. delo, 275–276; R. Ljušić, Kneževina Srbija, 282; LJ. Kandić, Neobjavljeni nacrti ustava u Srbiji u prvoj polovini 19. veka, u: Anali Pravnog fakulteta u Beogradu 5–6 (1972), 773–775. Ruski car je Petronijeviću i Rajoviću predočio kako bi odeća srpskog naroda trebalo da poprimi nacional- no obeležje, o čemu se na Dvoru u Kragujevcu živo raspravljalo. Postavilo se praktično pitanje kako ta nošnja treba da izgleda, „jer što je originalno bilo to je na Kosovu propalo”. Nove „halji- ne” sašivene su najpre za kneza Miloša i Petronijevića. Umesto čalmi i fesova uveden je kalpak – i to viši činovnici od samurovine, a niži od krzna vidre; (AS, ZMP, 8012). Jakov Jakšić je izvestio kneza Miloša 25. avgusta 1834. da je „u čaršiji” našao odgovarajući materijal za odežde i sa krojačem Tatajem je ugovorio „da se Vašem Sijateljstvu i Avramu najpre haljine naprave, a posle za ćirice a moći sva ujedno, on samo da skroji po meri, a drugi neka šiju” (AS, KK, XV–1421). 157 M. Gavrilović, nav. delo, 203–206; R. Ljušić, Kneževina Srbija, 271; B. Kunibert, nav. delo, 252–254. 158 R. Ljušić, nav. delo, 121. 159 R. Ljušić, Kneževina Srbija, 124–125; D. Stranjaković, Miletina buna (rukopis); Arhiv SANU 14.165; R. J. Popović, Toma Vučić Perišić, 72. 160 Petronijević je optuživao kneza za nemoral, ističući da „muževi i ocevi neće od danas moći zaštićavati svoje žene i kćeri od njegovih razvratnih požuda, koje kao da su kod njega bile tim jače što je starijim bivao”, za nepoštovanje vere i zato da je zbog njegovih grehova Srbija poslednjih godina trpela sušu. Uveravao je narod da svi činovnici „mrze” kneza, pa čak i kneginja Ljubica, koju je zapostavio ne mareći za njenu predanost i spremnost na žrtvu, i da je ona sama pristala na to da starešine i narod ustanu protiv Miloševe bahatosti. Videći da narod, posle svih tih optužbi, nije dovoljno ponet za pobunu, Petronijević je „neobično majstorski” preokrenuo besedu, pa je izmenjenim, blažim glasom kazivao kako niko više od njega ne žali kneza, ali da je zbog brige o narodnom dobru morao da digne glas protiv vladara kojem je oduvek pomagao u radu i koji ga je „obasuo tolikim milostima”. Izvevši vešt oratorski obrt, Petronijević je govorio ono što je narod želeo da čuje i za greške koje je knez počinio okrivio je njegovu okolinu, „prekorevajući ih da oni zloupotrebljuju poverenje knjaževo”. Govor je završio pozivom da se krene u Kragujevac kako bi se knez oslobodio „od ovih mrzkih ljudi, da mu predstavimo tužbe i da ga molimo da izleči naše patnje” (R. J. Popović, Avram Petronijević, 87–88). 161 R. Ljušić, Kneževina Srbija, 128–133; AS, PO, 77–197. 162 AS, PO, 77–197; R. J. Popović, Avram Petronijević, 90. 163 Radoš Ljušić je prvi ukazao da je Ustav objavljen drugog dana skupštinskog zasedanja, to jest 3/15. februara 1835. godine (Kneževina Srbija, 137–140). 164 Dragoljub Popović, Ustav od 1835. godine („Sretenjski ustav”) u: Ustavi Kneževine i Kraljevine Srbije 1835–1903, Beograd 1988, 39–43; R. Ljušić, Kneževina Srbija, 137–150. 165 M. Petrović, Finansije i ustanove I, 565. 166 R. Ljušić, Kneževina Srbija, 141–142; D. Popović, nav. delo, 45–59. 167 Knez Miloš je 15. jula 1835. godine propisao postupak prikupljanja Đurđevskog poreza. Naime, broj poreskih obveznika određen je prema popisu stanovništva iz 1834. godine. Izvod iz tih spiskova za svaki srez poslat je iz Kragujevca okružnim ispravničestvima, koje su ih potom prosleđivali sreskim kapetanima a ovi seoskim kmetovima (AS, KK, XXV–1); R. Ljušić Kneževina Srbija, 66–69; R. J. Popović, Cirkular ispravničestva šabačkog sreskim kapetanima o prikupljanju Đurđevskog poreza 1835. godine, Mešovita građa Miscellanea XXXV (2014), 81–92. 168 B. Kunibert, nav. delo, 474–476; R. Marković, Pitanje prestonice, 36; R. J. Popović, Toma Vučić Perišić, 75. 169 R. Ljušić, Kneževina Srbija, 212–213. 170 Zbornik zakona i uredaba 1835–1877, 59–74. 171 Knez Miloš je 14. marta 1837. izvestio Upraviteljni Sovjet da „novoustrojenu vojenopolicajnu kancelariju” postavalja u stepen vojnih komandi (Zbornik zakona i uredaba 1835–1877, 164). 172 M. Petrović, Finansije i ustanove I, 574; Zbornik zakona i uredaba 1835–1877, 213. 173 M. Petrović, Finansije i ustanove I, 574; R. Ljušić, Kneževina Srbija, 239. „I onda kada su postojali sudovi u okružijima, pa i sam Veliki sud u Kragujevcu, koji se je nekad tako zvao, a nekad Sovjetom, ali je opet sudio i svagda svoja rešenija izdavao po usmenoj zapovesti knjaza Miloša. Tako, smatrajući po aktima, mislio bio čovek da je to sud ili Sovjet po nezavisimom svom mneniju rešavao, a ne zna kada su se členovi tog nadležatelstva usudili primetiti tu što protiv takovih njegovih naredaba da ih je on ispsovao i sikterisao niz basamke, da su bez obzira otišli iz njegovog konaka u zdanije svoga nadležateljstva” (Sećanje Alekse Simića, 74). 174 R. Ljušić, Kneževina Srbija, 157–160. 175 R. Ljušić, Kneževina Srbija, 165–193; LJ. Kandić, Ustav od 1838. godine, „Turski ustav», u: Ustavi kneževine i Kraljevine Srbije 1835–1903, Beograd 1988; R. J. Popović, Avram Petronijević, 105–115. 176 Isto. 177 R. Marković, Pitanje prestonice, 60–61. 178 Posle kneževe abdikacije, Zuban je tajno kneževo naređenje saopštio Vučiću, zbog čega je ovaj „počeo goniti neke od glavnih pisara i sekretara” (J. Hadžić, nav. delo, 290). 179 SN, br.85, 21. jul 1859.
Komentara: 0