Jovan Sterija Popović (Vršac, 13. januar 1806. - Vršac, 10. mart 1856) bio je srpski književnik i jedan od vodećih intelektualaca svoga vremena.
Smatra se osnivačem srpske drame. Prvi je i jedan od najboljih srpskih komediografa. Ministar prosvete Jovan Sterija Popović doneo je 10. maja 1844. godine ukaz, kojim je osnovan „Muzeum serbski” u Beogradu čime se smatra osnivačem ove ustanove.[1] U Sterijinoj spomen kući dugo je godina bilo sedište Književne opštine Vršac.
Biografija
Sterijina rodna kuća u Vršcu
Jovan Sterija Popović (ili Jovan Popović Sterijin) je rođen 13. januara (1. januara po julijanskom kalendaru) 1806. godine u trgovačkoj porodici. Osnovnu i srednju školu pohađao je u Vršcu, Temišvaru i Pešti, a prava u Kežmarku.[2]
Još kao dete zbog slabog telesnog sastava i krhkog zdravlja, bio je isključen iz dečjih igara, stalno uz majku, sa urođenim posmatračkim darom. Leva ruka mu je inače bila "suva" - paralizovana, usled šloga u ranom detinjstvu. Njihova kuća se nalazila na početnom delu Pijace vršačke, u neposrednoj blizini Saborne - Velike crkve. Kada mu je majka naprasno preminula, Sterija je morao da izdrži veliku borbu sa ocem oko daljeg školovanja. Otac mu je bio došljak. Sterija nije zabeležio odakle mu se otac doselio u Vršac. Ali smatra se da je njegov predak po ocu - Sterija, zabeležen je od strane "latinske administracije Mađarske" 1753. godine, kao trgovac u Miškolcu.[3] Napisao je samo biografiju svoga dede po majci slikara Nikole Neškovića.
Kad se oženio, Sterija je kao domazet ušao u kuću svog uglednog pokojnog tasta. Ima traga da su starog Steriju, u to vreme labavih i neustaljenih prezimena, pisali ne samo Stefan Popović (kako je zabeležen u Protokolu kreščajemih, prilikom krštenja prvenca Jovana), nego i „Šterija Molerov”.
Za vreme pohađanja osnovne škole u Pešti, Sterija je imao prilike da u jednom nemačkom pozorištu vidi klasike i najbolje glumce cele Mađarske, a isto tako i manje klasična dramska uobličavanja u kojima se pojavljuju komediografski uobličeni tipovi bliski njegovim dotadašnjim iskustvima o bidermajerskom građanstvu. U Pešti je bio blizak prijatelj sa dve ličnosti rodom iz Vršca: Đorđem Stankovićem, jednim od kasnijih osnivača Matice srpske, i Julijanom Vijatović-Radivojević, kćerkom vršačkog senatora, školovanom u Beču, koja se udala za pomodnog krojača Radivojevića i sama bila spisateljica.
Jedno vreme Sterija je bio privatni nastavnik i advokat u rodnom mestu dok nije pozvan da dođe u Kragujevac da bude profesor na Liceju. Nakon Liceja je postao načelnik Ministarstva prosvete (od 1842), i na tom položaju, u toku osam godina, bio glavni organizator srpske srednjoškolske nastave i jedan od osnivača Učenog srpskog društva. Pokrenuo je inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja. Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra (pozorište na Đumruku) koji je 1841. otvoren njegovom tragedijom „Smrt Stefana Dečanskog”.
Od 1848. godine i sukoba sa političarima, posebno Tomom Vučićem Perišićem, oteran je iz Srbije i je živeo u Vršcu, usamljen i razočaran.
Jovan je umro 10. marta (26. februara po starom kalendaru) 1856. godine.[4]
Načelnik Ministarstva prosvete
Kao načelnik Ministarstva prosvete (1842—1848) mnogo je učinio za organizovano razvijanje školstva. Godine 1844. doneo je školski zakon (Ustrojenije javnog učilišnog nastavlenija), kojim je prvi put u Srbiji ozakonjena gimnastika kao školski predmet od I до VI razreda gimnazije, ali još uvek neobavezan za učenike.[5] Posebno je značajan njegov napor na proučavanju i očuvanju kulturnog nasleđa Srbije. Predložio je Sovjetu da se donese Uredba o zaštiti starina, pa je Srbija Sterijinom zaslugom donela prvi pravni akt o zaštiti spomenika kulture.[6]
Književni rad
Spomenik Jovanu Steriji Popoviću u rodnom gradu - Vršcu
Popović je svoju književnu delatnost započeo slabim stihovima, ispevanim u slavu grčkih narodnih junaka. Njegov otac je bio Grk (po nekima Cincar), i u mladosti se zagrevao za grčke ustanike. To su bili nevešti đački pokušaji. Kao mladić, on pada pod uticaj Milovana Vidakovića, i po ugledu na njega piše roman „Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida”. To je dosta nevešta i naivna prerada jednog romana od francuskog pisca Florijana iz XVIII veka. Kao i Vidaković, koji mu je bio uzor, tako i on pokušava da tuđu građu prenese u okvir srpske prošlosti. Roman je prepun nelogičnosti i nedoslednosti svake vrste. Docnije je u jednom svom satiričnom spisu („Roman bez romana”) ismejao takav način rada, oštro napao plačevne i fantastične romane Milovana Vidakovića i njegovih podražavalaca i propovedao književnost koja trezvenije i ozbiljnije gleda na život. To delo je inače bilo posvećeno njegovom prijatelju episkopu vršačkom Stefanu Popoviću, koji nastradao u mađarskoj buni.[7] Takvo shvatanje je plod njegova zrelijeg doba, i koliko je dublje ulazio u život i književnost, utoliko je postajao realniji.
Tvrdica (Kir Janja). Drugo izdanje iz 1838. godine
On je uglavnom dramski pisac, prvi srpski književnik koji je u ovom književnom rodu stvorio nešto bolje i trajnije. Pisci koji su pre njega radili na istorijskoj drami i drami iz savremenog života nisu imali književnog uspeha. On je prvi srpski pisac koji taj posao uzima ozbiljno, sav se odaje pozorištu i stvara na široj osnovi i sa dubokim razumevanjem. On je uporedo radio na istorijskoj drami i na komediji, ali na istorijskoj drami sa mnogo manje uspeha. Na književnost je gledao očima školskog čoveka, pedagoga i racionaliste.
Njegovi prvi dramski pokušaji su nevešte i preterano romantične dramatizacije narodnih pesama: „Nevinost” ili „Svetislav i Mileva”, „Miloš Obilić” i „Nahod Simeon”. Docnije stvara bolje i snažnije istorijske drame, ne mnogo književne, ali koje su odgovarale ukusu i shvatanjima tadašnje rodoljubive srpske publike. Takve su tragedije: „Smrt Stefana Dečanskog”, „Vladislav”, „Skenderbeg”, „Lahan” (sa predmetom iz bugarske istorije), pozorišni komad „Ajduci”, vrlo popularan, izrađen po narodnoj pesmi, i još nekoliko prigodnih komada.
Figurina Jovana Sterije Popovića, rad Milice Ribnikar
Iako se smatra osnivačem srpske drame, on je mnogo važniji kao komediograf, jer se tu tek s uspehom ogledao njegov književni talent. Prva mu je komedija „Laža i paralaža”, zatim „Tvrdica”, „Pokondirena tikva” (prema kojoj je 1956. godine Mihovil Logar komponovao operu ) i „Zla žena”, sve komedije karaktera. Od komedija naravi najbolje su mu: „Ženidba i udadba”, „Kir Janja”, „Rodoljupci” i „Beograd nekad i sad”. Pored toga, napisao je i nekoliko pozorišnih igara manjeg značaja, šaljive ili satirične sadržine. Kao dramski pisac, Sterija pripada grupi sentimentalista, i svoja dela stvara pod impresijom Semjuela Ričardsona, poznatog pisca građanskih romana. U njegovim delima značajno mesto zauzimaju odlike poput kulta osećanja i prirode, idealizacija života, prijateljstvo i ljubav.
Kritički osvrt
Narodno pozorište „Jovan Sterija Popović - Vršac”
Trezven i racionalan duh, on nije bio pesnik visokih duhovnih zamaha i bogate mašte, zato njegove drame, iako književnije i pismenije od svih sličnih pokušaja do njega, ipak nemaju prave umetničke vrednosti, U njima je malo životne istine, malo poezije i malo istorijske istine, a mnogo nameštene retorike, neprirodnosti i usiljenosti. Vrlo pismen i vrlo obrazovan pisac, on je svojim istorijskim dramama skromno zadovoljavao veliku potrebu svoga vremena za rodoljubivim repertoarom i imao mnogo uspeha. Precenjivane u svoje vreme, te drame su sasvim zaboravljene; duže se na repertoaru zadržala samo istorijska drama „Smrt Stefana Dečanskog”.
Naslovna strana zbirke pesama Davorje (1854)
U komediji, on je nadmašio sve ono što je u srpskoj književnosti stvoreno pre njega, i do danas ostao najbolji srpski komediograf. On je pisac sa većom književnom kulturom; on zna za klasične uzore u stranim književnostima i prvi počinje da razumno, objektivno i kritički posmatra i slika savremeni život srpskog društva. Po svojoj prirodi on je bio predodređen samo za čisto intelektualna stvaranja, zato je on samo u komediji dao punu meru. Ali i u komediji nije bez mana. Pre svega, ni u jednoj komediji nije uspeo da da humor, najvišu osobinu komičnog. Njegove komedije su najčešće oštra satira izopačenih karaktera i naravi. On je suviše moralizator i tendenciozan pisac: ličnosti karikira i radnju vodi i završava radi poučnog svršetka. On nije ni sasvim originalan pisac: kod njega se često mogu naći pozajmice od drugih pisaca, od Molijera najviše. Sve njegove bolje komedije karaktera podsećaju na Molijerove, i kompozicijom i komičnim okvirima pojedinih ličnosti. (Molijera je inače i prevodio: njegove „Skapenove podvale”). Ali u naknadu za to, on je vešt književnik i vrlo plodan pisac, koji je trezveno i realistički prikazivao savremeni život, slikajući snažno i reljefno komične tipove i društvene scene, Krajem života se vratio poeziji, na kojoj je kao mladić radio. Godine 1854. izišla je njegova zbirka stihova „Davorje”. Bio je književni kuriozum što je Popović „Davorje” štampao starim crkvenim pismenima, koja je tom prilikom preporučivao da se usvoje mesto novije građanske bukvice. To je misaona lirika, bolna, odveć pesimistička, lirika iskusna i zrela čoveka, koji je u životu znao za patnje i razočaranja, intimna filozofija o veličini bola, stradanja i smrti i nepopravimoj bedi ljudskoj.
Roman bez romana
Roman bez romana (prvi deo napisan 1832, objavljen 1838. godine, drugi deo ostao u rukopisu), parodijski je roman Jovana Sterije Popovića.
Sterija je svoje delo nazvao šaljivim romanom, a u predgovoru je istakao da je ovo delo prvo ovog roda na srpskom jeziku. Primarna fabula parodira pseudoistorijske romane, posebno one koje je pisao Milovan Vidaković, te predstavlja pokušaj da se napiše srpski Don Kihot[8]. Međutim, Sterija proširuje parodijski dijapazon dela na „čitavu našu tadašnju književnu kulturu čiju je osnovu predstavljalo klasično obrazovanje“[8], obuhvativši različite književne pojave, od invokacije polovačetu majdanskog vina do travestije Arijadninog pisma iz Ovidijevih Heroida“ ili delova Eneide.[9] Uvođenjem digresija, dijaloga, autorskih komentara, Sterija u potpunosti razara romanesknu formu i Jovan Deretić ističe da je Roman bez romana „prvi dosledno izveden antiroman u srpskoj književnosti“.[8]
U sklopu obeležavanja 150 godina od rođenja i 100 godina od smrti Jovana Sterije Popovića u Novom Sadu je 1956. godine osnovan festival „Sterijino pozorje”. I danas, ovaj festival, na kome pozorišta iz zemlje i inostranstva učestvuju sa delima jugoslovenskih pisaca (u početku je to bio festival samo Sterijinih dela) važi za najznačajniju pozorišnu manifestaciju u Srbiji.
Filmovi
Sterijina dela su od 1959. do danas adaptirana u dvadesetak televizijskih filmova:
Na festivalu se dodeljuju nagrade za najbolju predstavu, za najbolji tekst savremene drame, za režiju, za glumačko ostvarenje, za scenografiju, za kostim, za scensku muziku, nagrade za najboljeg mladog glumca i glumicu i specijalna nagrada.
...Licej je po svojoj organizaciji i sadržaju stručnog obrazovanja trebalo da predstavlja školu koja je bila slična „kraljevsko-ugarskim” akademijama – da bude između srednje škole i univerziteta. Kako nije utvrđen nastavni plan, određeni profesori su po svom nahođenju i znanju predlagali Ministarstvu prosvete gradivo koje će pradavati licejcima. Prema planu koji je knez Miloš Obrenović odobrio 26. septembra 1838. godine, bilo je predviđeno da nastava na Liceju traje dve godine, a obuhvatala je sledeće predmete: „1. Sve časti filozofije redom i potpuno, 2. Vsemirna istorija od početka obširno, 3. Matematika čista, 4. Prirodno pravo, 5. Štatistika, 6. Hudožestvo načertanija, 7. Nemački jezik, u većoj obširnosti i početak Francuskog jezika, 8. Tolkovanje Evangelija”.
Atanasije Teodorović predavao je filozofiju i opštu istoriju, a Petar Radovanović matematiku, statistiku i nemački jezik. Nastavno gradivo u prvoj godini učenja bilo je raspoređeno za celu školsku godinu na sledeći način: „1. Nauka hrišćanska s tolkovanjem evangelija pravoslavnog vostočnog veroispovedanija, 2. Načetki – osnove filozofije, logika, matematika, opšta svetska istorija „u najopširijem smislu”. Kako se matematika završavala u prvom polugodištu prve godine, u drugom polugodištu se predavalo teorijsko „Zemlemerije”.
U prvoj školskoj godini otvoreno je Odeljenje filozofije, a naredne počela je sa radom prva i druga godina Prava. Na filozofskom odeljenju predavani su: filozofija, opšta istorija, čista matematika, statistika, nemački jezik i crtanje; u drugoj godini, fizika, praktična geometrija i francuski jezik. Na Pravnom odseku je predavano prirodno pravo i statistika. Jedno vreme prirodno pravo je predavao Jovan Sterija Popović.
Uredbom o odvajanju Liceja od Gimnazije, 9. oktobra 1839. godine, uređeni su odnosi između Liceja i Gimnazije, a Licej je postao samostalna ustanova. Dolaskom u Licej poznatih profesora – Isidora Stojanovića, Konstantina Brankovića, Atanasija Nikolića i, nešto docnije, Sterije Popovića na Liceju je ustanovljen Pravni fakultet (1841)...
1. Bora Glišić: Velika bitka - dramski rekvijem u spomen na streljane u Šumaricama, oktobra 1941; datum ove premijere 23. decembar, nekoliko decenija kasnije obeležavan je kao Dan teatra 2. Mile Klopčič: Mati 3. Blagoje Živković: Za slobodu 4. Branislav Nušić: Dr 5. Leonid Leonov: Najezda; Pecija postavlja Najezdu Leonida Leonova, u čast slavne pobede Crvene armije kod Staljingrada u kojoj je ansambl igrao veoma uspešno; to je bio prvi skok, prvo odvajanje od konvencionalnog teatra... (Rajko Stojadinović) 6. Stevan Sremac: Zona Zamfirova 7. Stefan Kestov: Golemanov 8. Jovan Sterija Popović: Kir Janja 9. Valentin Katajev: Očinski dom 10. Branimir Ćosić: Sile 11. Branislav Nušić: Gospođa ministarka 12. D. Popović: Izdajnik
KNJAŽEVSKO-SRPSKI TEATAR: KIR JANJA, PREMIJERA, 2016.
KNJAŽEVSKO-SRPSKI TEATAR: ŽENIDBA I UDADBA, PREMIJERA, 2019.
JOVAN STERIJA POPOVIĆ - RODOLJUPCI (1988)
Nastojeće pozorije nisam izmislio, nego sve što se u njemu nahodi, pak i same izraze i reči, pokupio sam, koje iz života, koje iz novina; i čitatelji će se iz gdikoji’ opština začuditi, kad svoje Smrdiće, Šerbuliće, Žutilove, itd. u svoj istovetnosti nađu. Ništa mi dakle ne ostaje, nego progovoriti koju reč, zašto takovo delo, s takvim pogreškama, na svet izdajem; jer napred znam, da će to svima onima nepravo biti, koji narod ne inače nego kao mati svoje dete gledaju, i sve bi želili da se za njima dobro govori. Dokle se god budemo samo hvalili, slabosti i pogreške prikrivali, u povesnici učili koliko je ko od predaka naših junačkih glava odrubio, a ne i gdi je s puta sišao; donde ćemo hramati i ni za dlaku nećemo biti bolji; jer prostaci i mladi ljudi, koji se tako zapajaju, i ne misle da može biti i pogrešaka u nas, pak sve, što im se predlaže, za čistu istinu i dobrodetelj smatraju. Bacimo pogled na najpozniju povesnicu našu. Što je bilo luđe, preteranije, nesmislenije, to je imalo više uvažatelja, a glas umerenosti smatrao se kao nenarodnost, kao protivnost i izdajstvo; jer je svaki čovek sklonjen na črezvičajnosti, pa kad ne zna da može biti nesreće, trči kao slep za tim, i srdi se na svaku pametnu reč. Otud nije čudo što nevaljali i pokvareni, a takvih ima svuda, pod vidom rodoljubija svaku priliku za svoju sebičnost upotrebljavaju, i najbezumnije sovete daju, ne mareći hoće li se time svojoj opštini, ili svome narodu kakva šteta naneti. Sebičnom je dovoljno kad je samo njemu dobro i kad prostaka može na svoju ruku da preokrene, a za dalje se ništa ne brine. Pozorije dakle ovo neka bude kao privatna povesnica srpskog pokreta. Sve što je bilo dobro, opisaće istorija; ovde se samo predstavljaju strasti i sebičnosti. A da moja namera nije s otim ljagu baciti na narod, nego poučiti ga i osvestiti kako se i u najvećoj stvari umeju poroci dovijati, svaki će blagorazuman rodoljubac sa mnom biti saglasan.
J. S. P.
RADIO-DRAMA DRAMSKI PROGRAM RADIO BEOGRADA
Predstava "Kir Janja" Jovana Sterije Popovića, u režiji Egona Savina, sa Predragom Ejdusom u glavnoj ulozi, na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, nesumnjivo ima status kultne predstave. Premijera je bila 25. decembra 1992. godine i jedna je od najdugovečnijih predstava na beogradskim scenama. Snimljena je za televiziju 2011. godine. Predstava i njeni akteri su dobili više Sterijinih nagrada. Kroz nju su prošli mnogi glumci, a jedino je Predrag Ejdus bio uvek stalni akter.
Komentara: 0