Mirko Demić - Sluge hirovitog lučonoše

JUGOSLOVENSKI GANDI

Roman Mirka Demića Sluge hirovitog lučonoše: roman u nastajanju u izdanju zrenjaninske Agore (2006) oživljava ličnost Milovana R. Pantovića zvanog „jugoslovenski Gandi“, kragujevačkog novinara, vlasnika i urednika dva lista i čudaka čiji je životni stil bio oponašanje Mahatme Gandija. Iako bez škole (nije zvanično završio nijedan razred), skoro pet godina je uređivao međuratni list Odjek Šumadije (1936–1941, sa jednogodišnjom pauzom jer 1937. godine nije izlazio), često bivajući predmet podsmeha Kragujevčana. Jedan je od rodonačelnika žute štampe u gradu na Lepenici. Nesvakidašnja ličnost je inspirisala književnika da mu podari još jedan život, a našim sugrađanima omogući da pročitaju neobičan „roman u nastajanju“ napisan po stvarnim događajima koji autor nije završio jer: „Jugoslovenski Gandi je odavno postao glavna turistička atrakcija Kragujevca. Duhovna deca Pantovića Gandija razasuta po svetu i vremenu, te se i danas revnosno javljaju po novinskim rubrikama rezervisanim za pisma čitalaca, po humanitarnim ustanovama i udruženjima, nevladinim organizacijama i političkim pokretima...“

Agora, Zrenjanin, 2006

* * *

Sluge hirovitog lučonoše su žitije jednog nesvakidašnjeg sveca pisane reči u provinciji. S obzirom da je Milovan R. Pantović zaista postojao i stvarao u Kragujevcu (čiji se autori tako bolno busaju u grudi), prosto je neverovatno da se nijedan autor punih 50 godina nije udostojio toga da napiše nešto vredno o jednom takvom biseru ljudskog roda. Naravno, Mirko Demić, niko drugi (iako je arhivska građa zasigurno bila dostupna i nekome pre njega), dovoljno intuitivan da ne dozvoli da njegovom peru (tastaturi) promakne jedna bolna čaršijska priča koja je vapila da izađe iz prirodnih joj okvira.

Kragujevac je, prema autoru, za one koji ga nikad nisu videli grad koji deluje kao fatamorgana – virtuelan grad ucrtan na mape mračnih pesnika, a pri čemu se istovremeno grad koji zaista postoji otima svačijem sećanju (neka vrsta kontra-paradigme Markesovog Makondoa). U takvom gradu, u periodu između dva svetska rata živi i stvara Milovan R. Pantović – Jugoslovenski Gandi, "mučenik od naroda za narod", nesuđeni reformator srpskog naroda, čovek koji je imao velike ciljeve ali ne i načina i smisla da ih formuliše, a svoje "isposništvo" je mogao da sprovodi samo u gradskoj halabuci. Ali, i čovek koji od imućnih ništa nije tražio za sebe – nego za sirotinju. Časopis koji je izdavao u provincijskom gradu trebalo je da deluje vaspitno, da natera ljude na poštenje, na poštovanje tradicionalnih vrednosti, morala, trebalo je da se bori protivu sopstvenih i tuđih predrasuda, a umesto toga – okarakterisan je kao rodonačelnik žute štampe u Šumadiji. Možda zato što velika borba zahteva i velike protivnike i veliko poprište bitke. Sa druge strane, knjiga (i Gandijeve novine sa sve svojim izbezumljenim pogledom na svet) je jedan vredan i redak izvor podataka o tome kako se nekad živelo negde, koji su se proizvodi reklamirali i na koji način, koje su kafane bile aktuelne, kako su izgledali čaršijski abrovi i sleng – sve ono što čaršiju čini velikom i nezaboravnom, gde u legendu ne ulaze podvizi nego neuspesi. I umesto da postane savest grada, Gandi je postao iritirajuća pojava u gradu. Iako invalid zbog svoje veštačke noge, Gandi je bio verovatno najpokretljivi, najradoznaliji i najagilniji čovek u Kragujevcu. Neke priče o M.R.P. Gandiju, poput one kada preneraženim lovcima prosto otima ulovljene zečeve da bi se nahranila neka sirotinja su nešto što se može zvati i istorijom čaršijske priče. Ruku na srce, neke Gandijeve ideje, poput one da se uvede dozvola za prosjačenje, ili poput one da naplaćuje svoje razgovore sa dokonim svetom a da prilog ide u dobrotvorne svrhe izlaze iz okvira vremena i prostora u kome je živeo. Sa druge strane, njegova transformacija iz Jugoslovenskog u Srpskog Gandija nam govori o tome da ni on nije bio imun na sve ono što nam se i dan-danas događa.

Radnja romana se odigrava paralelno u dva vremenska razdoblja – pred drugi svetski rat i u mračnim srpskim devedesetim godinama dvadesetog veka, putem lika novinara Jovana Kanele (vešta i logična paralelna radnja u dva vremenska razdoblja jednostavno demonstrira to da je autor savladao "zanat pisanja" i na to čitalac treba uvek da obrati pažnju).

Sluge hirovitog lučonoše su i jedna vrsta nadgrobnog spomenika posvećenog gradu Kragujevcu, ali i živopisna hronika jednog parčeta vremena i jednog podneblja. Dragoceni su nam i komentari Aleksandra Gajića Kljune, stvarne ličnosti i saradnika Jugoslovenskog Gandija, bez koga ni Gandi ne bi bio to što je bio: Kragujevačka inicijacija je mukotrpna za svakog došljaka (ne želim da citiram nipodaštavajuće odlomke).

"Uostalom, šta bi svet sa tolikom količinom podsmeha u sebi da se s vremena na vreme ne pojavi kakav Pantović Gandi", pita se autor, možda je to i ključno pitanje knjige.

Demić je jedan od retkih koji otvoreno priznaje postojanje svoje (i ne samo svoje, već generalno novinarske, piščeve) Ahilove pete – nemogućnost zanemarivanja sopstvenog značaja (toliko minornog u svemiru). Knjiga je, generalno, i jedna šaljiva tvorevina na račun novinara, bez loše namere, gde novinari poznaju aktere, akteri poznaju novinare, svi se znaju, svi se ljute i ne ljute, a same novine lebde u nekom međuprostoru između provincije i svemirske štampe. Novine predstavlju ruglo i sramotu grada sa jedne strane, a sa druge predstavljaju ono čime se grad ponosi. Svaki žurnalista bi štošta značajnog mogao naučiti iz ove knjige, ako ništa drugo, ono barem kako novine mogu biti i hronologija batinanja novinara i urednika, čime se skoro meri novinarska relevantnost. I na kraju do čega dođe? Dođe se do toga da sve zavisi od čitaočeve milostinje. Jer, zaboga, izgleda da je autor u pravu: ono što nije moguće ismejati – nije ni vredno življenja. A sećanje na Gandija ostaje kao dokaz da se smrt ne prevazilazi životom, već samim umiranjem.

Emil Živadinović

Izdavač: Agora, Zrenjanin, 2006

BIOGRAFIJA

Rođen 1964. godine u Gornjem Klasniću kod Gline.

Objavio knjige proze: Jabuke Hesperida (1990), Slamka u nosu (1996), Ćilibar, med, oskoruša (2001, 2005, 2011), Apokrifi o Furtuli (2003), Sluge hirovitog lučonoše (2006), Molski akordi (2008, 2009), Trezvenjaci na pijanoj lađi (2010), knjigu eseja, (p)ogleda i marginalija Pod otrovnim plaštom (2010), Po(v)ratnički rekvijem (2012), kao i knjigu publicističkih tekstova Slađenje gorčinom (2008). U saradnji sa Bojanom Jovanovićem kao koautorom napisao je knjigu Čitanje proročanstva (2011).

Priredio knjige: Buna u Banovini u Klasniću 1883. god. (2003), Đorđa A. Petrovića, Talasi i eseji (2005) i Tmurni dnevi (2006) Milana Budisavljevića, kao i Grke kapi Milana Pribićevića (2013).

Za knjigu pripovedaka Molski akordi dobio je Andrićevu nagradu, za roman Trezvenjaci na pijanoj lađi nagradu “Dejan Medaković”, a za esej (O)smeh čoveka koji zna previše: o melanholiji u delu Vitomila Župana prvu nagradu za esej časopisa “Ulaznica” iz Zrenjanina.

Za doprinos razvoju bibliotečko-informacione delatnosti i kulture u Republici Srbiji dobio je nagradu “Đura Daničić” za 2013. godinu.

Delovi romana, pripovetke i eseji prevođeni su na engleski, nemački, poljski i ukrajinski jezik. Knjiga pripovedaka Molski akordi prevedena je na makedonski jezik (2011).

Od 2002. do 2011. godine bio je glavni urednik časopisa za književnost “Koraci”. Član je Srpskog književnog društva. Živi u Kragujevcu.

mirko demic