Situacija je veoma alarmantna i traži mnogo mudrosti, analitičke sposobnosti (što obično svi mislimo da imamo), ali i znanja (što, takođe, svi mislimo da imamo) i opsežnog čitanja i učenja (na šta niko ovde nije spreman) pre nego što iznesemo svoj stav u javnost.
Bujanje ljudske populacije
Оd pojave prvog čoveka do 1800. godine dosegli smo jednu milijardu ljudi. Već 1900. godine je bilo 1,7 milijardi i sa time smo ušli u prošli vek. Sredinom prošlog veka, kada je rab Božiji (namerno nije "Božji") M. Dimitrijević ugledao svet bilo nas je već za milijardu više - 2,7 milijardi. Za 50 godina smo se razmnožili kao od prvog čoveka do 1800-te! Ali "kolektivnaja raspaljotka" je tek počela...
Do 2000. godine nas je bilo šest milijardi. U tih drugih 50 godina smo se umnožili više od tri puta u odnosu na period "prvi čovek - 1800"! 7.651.820.850 nas je bilo PRE PAR SEKUNDI (u odnosu na trenutak kada sam udario treći uskličnik na kraju ove rečenice)!!! Projekcije UN za 2050, zavisno od scenarija variraju od nešto preko osam milijardi do nešto ispod 11 milijardi! Ekonomisti kažu da ako ovako nastavimo da rabimo resurse postoji 98% šanse da na Zemlji više neće da bude ni jedan jedini čovek da upali sveću za proslavu dolaska Trećeg milenijuma!
Proizvodnja hrane
То je drugi zabrinjavajuća varijabla u ovoj jednačini opstanka. Prvi problem je što, u ovom trenutku, teško može da se sagleda stanje i procene. Čak isti izvori (FAO, recimo) daju kontradiktorne podatke. Tako od stava da već sada proizvodimo dovoljno hrane za 2050. godinu, preko procene da treba da dupliramo proizvodnju hrane do tada, do toga da proizvodnja hrane treba da se uveća pet puta da zadovolji potrebe. Ako bi citirali procenu pokojnog Normana Borlaga, nobelovca i "oca" Zelene revolucije, koju je dao 2002. - "World food production should increases 57% by 2025, comparing to 1990 production", potreban nam je dramatičan proboj u nauci i tehnologiji proizvodnje hrane, ako hoćemo uopšte da opstanemo.
Suženje raznovrsnosti
Industrijalizacija poljoprivredne proizvodnje tzv. "Zelena revolucija", koja je zacrtana posle Drugog svetskog rata, a punom parom realizovana od kraja pete i početka šeste decenije prošlog veka, je digla prosečan prinos, pre svega žitarica, za tri, a negde i pet puta. Međutim, ubistveno je delovala na sužavanje biološke raznovrsnosti i raznoikosti onoga što jedemo.
Prema podacima FAO od početka 20 veka je nestalo oko 75% biljnh vrsta koje je čovek koristio. Njihovim nestankom je nestalo i saznanje o njima i iskustvo koje je sticao u vezi njih. Uopšte se smatra da je 20. vek prvi u istoriji čovečanstva u kome je izgubljeno više znanja nego što je stečeno. Osnov za proizvodnju energije se sveo na 30-ak poljopriivrednih kultura, od čega se do 80% koriste 5-6, pre svega pšenica, pirinač, soja...
Dramatično sužavanje biološke raznolikosti je značajno smanjilo tzv. raspoloživ "genetički osnov" ili "genetičku varijabilnost". To je ona varijacija gena (genski fond) u prirodi u koji posežemo kada želimo da dobijemo nešto novo, bolje i prilagođenije uslovima sredine. Sužavanje biološke raznolikosti u prehrambenom delu čini ljudsku vrstu ranjivom u prehrambenom smislu i izloženijom opasnostima koje mogu da zadese poljoprivrednu proizvodnju u vremenima koja dolaze.
Istina, postoje tendencije da se budućnost prehrambene sigurnosti sagledava upravo na rečenom sužavanju biloške raznolikosti i na oslanjanju na par biljnih vrsta koje su prinosnije kao vrste i bogatije energijom od drugih. Nije slučajno što je oko 95% genetičkih modifikacija u prvih nekoliko generacija GMO upravo rađeno samo na dve kulture - soji i kukuruzu. Svesnim opadanjem proizvodnje pšenice i pirinča, ide se na to da soja i kukuruz postanu osnovni izvor proteina, tj. energije potrebne čoveku za funkcionisanje i život. Sastojci soje i kukuruza se sada već dominanntno nalaze u stočnoj hrani i prehrambenim proizvodima za ljudsku ishranu.
Održiva proizvodnja hrane
Zelena revolucija je deklarisana kao "želja da se smanji problem gladi u svetu". Začeta je posle Drugog svetskog rata u američkom Kongresu, a podržale su je fondacije Forda, Rokfelera itd. Ti "gladni" su inače "zgodno došli" posle dva svetska rata vođena u prvoj polovini 20. veka, koji su i sami "proizveli" mnogo gladnih. Dva rata, u razmaku od dvadesetak godina, dovela su do bujanja fabrika eksploziva, koje posle 1945. odjednom nisu imale šta da rade. Međutim kalijum nitrat, a naročito amonijumm nitrat, koji su neophodni za proizvodnju eksploziva, su taman i osnovni sastojci mineralnih veštačkih đubriva. Negde pred Drugi svetski rat je "zgodno" uočena pozitivna korelacija između dodavanja azota i visine prinosa. Kada se na to doda humanizam (i renesansa), eto prilike da se "nahrane gladni". Fabrike eksploziva su našle nov i unosan posao..., a i human - Zelena revolucija u poljoprivredi!
Kada se svede račun posle 60 godina od Zelene revolucije, gladnih još ima, a planeta Zemlja nam je daleko zagađenija nego pre te "revolucije"! U dobroj meri su za to odgovorna veštačka đubriva, ali i navodnjavanje i raubovanje zemljišta i energenti koji se troše. Jasno je da je to preskupa cena. Proizvodnja hrane uz eroziju životne sredine. Zaboravilo se, u trci za novcem i moći, da je Zemlja ograničen prostor i da se troše čak i "obnovljivi" resursi. U ograničenom prostoru, ništa nije neograničeno!!!
Sada se sve više javljaju osvešćeni glasovi koji zagovaraju proizvodnju hrane uz očuvanje životne sredine - organsku i održivu proizvodnju. Međutim, da li je to kasno došlo? Malopre napisah da nas je, u tom trenuku bilo 7.651.820.850. Od tada sam išao da kupim hleb u prodavnicu, pa skočio do pijace, pa se vratio da nastavim ovo da pišem i evo sada, koji sat kasnije nas je 7.651.844.670! Evo baš SADA! I to dok odoh po lebac i da kupim nešto sa pijace! Čovek se okrene i ima nas 23.820 duša više. Mal’ jače nego jedno Prokuplje, svaki dva sata.
Ako ne možemo da ostvarimo dovoljnu proizvodnju hrane bezobzirnim industrijskim načinom, kako ćemo to da uradimo "obzirnim" ekološki opravdanim načinom? Nešto mora drastično da se promeni jer je jasno da proizvodnja hrane uništavanjem životne sredine samo odlaže neumitno, ali je takođe verovatno da očuvanje životne sredine može da znači da ostavljamo lepu planetu kada pomremo od gladi. Rešenja postoje, ali nisu tako jednosmerna, niti jednostavna.
Slon je u prostoriji - niko ga ne vidi!
Dakle, dok se mi "hvatamo za gušu" šta ’oćemo, a šta nećemo, pitanje kako da se nahrani projektovanih 16 milijardi ljudi u 2100. godini (najdramatičnija projekcija UN od tri - ostale su 10 milijardi i pad na šest milijardi) ostaje kao slon u prostoriji. Tu je, a niko ga ne vidi! Poljoprivreda vođena na dosadašnji "zeleno revolucionaran" način je obavila svoje. Tu se ne nalazi rešenje. Zato je logično pitanje...
Šta dalje?
Suštinsko pitanje je da li je vertikalni prenos gena, kojim se stvara nova genetička varijabilnost dosegao granicu svojih mogućnosti? Da li je postojeći genski fond "onih koji mogu da se ukrštaju" dovoljan da ponudi neku "revolucionarno" novu genetičku varijaciju koja bi mogla da pruži prehrambenu sigurnost za nadolazeći porast ljudske populacije?
Iz onoga što se dešavalo poslednjih decenija 20. i prvih decenija 21. veka jasno je da su postojala mišljenja da klasična ukrštanja u stvaranju nove genetičke varijabilnosti nije više ni dovoljan ni siguran put opstanka. Na stolu nisu više "samo" gladni u svetu. Na stolu je opstanak ljudske vrste u ograničenoj sredini planete Zemlje. U devetoj deceniji prošlog veka u proizvodnju hrane, tj. stvaranje nove genetičke varijabilnosti za tu proizvodnju, uveden je, prvi put u istoriji čovečanstva, horizontalni transfer gena. Dok vertikalni tok gena ima ograničenja u svojoj rekombinaciji koje se ogledaju u genetičkoj inkompatibilnosti, razlikama u reproduktivnom aparatu, horizontalni tok gena nema takvih prepreka jer se rekombinacije dešavaju direktno na nivou nukleinskih kiselina. To je nasledni materijal koji svi delimo.
Na nivou DNK čovek i šimpanza se razlikuju 1-2%. Čovek i miš dele oko 90% skvence DNK. Na nivou DNK čovek i vinska mušica su oko 40% slični. Barijere za dobijanje nove genetičke varijabilnosti rekombinacijom gena, na molekularnom nivou su daleko manje nego na fenotipskom, odnosno morfološkom nivou. Stvaranje rekombinacija horizontalnim transferom gena neće da nestane. Usavršavaće se. "Krisper" metod je savršeniji od "biolističkog" metoda upucavanja gena "pa gde padne i kako stigne, važno je da sada radi dok ne prodamo proizvod".
Nova otkrića u usavršavanja u molekularno genetičkim istraživanjima tek predstoje i dešavaće se ubrzano. Da li će horizontalni transfer gena da obezbedi opstanak čovečanstva ili mu je to poslednji ekser u koji se ukucava u sanduk, svako može danas da ima svoj stav ali će tek daleka budućnost da pokaže pravu sliku.
Ono što može da se sagleda iz današnje prespektive je da je čovečanstvu neophodno:
proširenje izvora potrebnih proteina, odnosno energije (ovde, kako rekoh postoje dve "škole", gde jedna smatra da treba da se izvori šire - alge, insekti, morska trava, a drugi upravo suprotno, da se sve dobija iz soje i kukuruza)
ubrzavanje turnusa poljoprivredne proizvodnje i povećanje njene efikasnosti (neki kažu nanotehnologijom)
organizovanje primarne proizvodnje u što više kontrolisanim, čak i zatvorenim proizvodnim sistemima (NASA eksperimenti)
Sve ovo traži NOVU ISKORISTIVU GENETIČKU VARIJABILNOST.
Dakle, veliki izazovi su pred svakim od nas. Od naših današnjih postupaka će da zavisi budućnost naše dece, ali bukvalno, i to do opstanka ljudske vrste... Pa, kako radili, tako će i Bog da nam pomogne.
Zašto je Španija najveći proizvođač GMO u Evropi? Zato što su pod Frankovim režimom ućutkani društveni pokreti! Zašto je Crna Gora u tišini promenila Zakon o GMO? Zato što su pod tamošnjim režimom ućutkani društveni pokreti! - pitanja su i odgovori koje je u pismu javnosti potpisala doc. dr Tatjana Brankov, autorka knjige "Hrana budućnosti ili bioteririzam" koja je doktorirala na temu GMO.
- Članstvo u STO, EU, napredak u pregovaračkom procesu ili članstvo u NATO-u nije indikator stepena razvijenosti demokratije u jednom društvu. Treba da insistiramo na očuvanju domaće semenarske industrije. Seme je simbol slobode, prva i poslednja linija odbrane od GMO, nedvosmislena ja Brankov.
Komentara: 0