Od prvih država pa do ove apstraktne faze koju nazivamo demokratijom, politika je uvek bila ista. Jedino su nade naroda bile nove i obavezno velike

Raša Papeš, rođen u Beogradu još kao vrlo mali. Živeo, rastao i razvijao se na Čuburi, negde u Kaliforniji, studirao u komšiluku stomatologiju. Po završetku studija krenuo trbuhom za kruhom. Dok su svi brisali na Zapad, zapucao je na Jug pravo u srce Šumadije, u grad automobila Kragujevac koji danas, zbog privredne situacije, nazivaju dolinom gladi. Radi kao specijalista dečije ortodoncije.

* * *

ETNA: Da počnemo sa jednom veselom temom - stomatologija. Sada će verovatno polovina čitalaca da se razbeži, ali da ipak, za one koji ostanu, nastavimo. Ova mala šala aludira na činjenicu da se mnoge odrasle osobe plaše zubara, a s obzirom na to da ste dečji stomatolog, pitanje je kako uspevate dečicu da zadržite u stolici? Šta im pričate, postoji li potreba da ih zabavljate ili mališanima ne treba pričati bajke?

Papeš: Stomatologija je takav posao. Da bi ga radio moraš da ga voliš, a nema ljubavi bez bola, suza i dreke. Tako je to kod mene podmireno. Inače, sa decom se odlično slažem. Problem je samo da uhvatiš dotično dete jer svaki mali pacijent poseduje čitav arsenal samoodbrambenih fazona.

Na primer, nedavno je jedan mališan zaseo u čekaonicu i čim sam se ja pojavio počeo je da urla iz sveg glas da neće da se šiša. Tu ga ja očas posla ubedim da nisam berberin već sasvim običan bezazleni stomatolog posle čega mu izbušim zubiće bez problema.

ETNA: Oko trideset godina ste na satiričnoj sceni. Objavili ste na hiljade aforizama i kratkih priča, koje su ovenčane brojnim nagradama, od kojih je valjda najviše Zlatnih kaciga. Da li je kaciga postala Vaš zaštitni znak ili ćete Vi, ako ovako nastavite, postati zaštitni znak za kacigu?

Papeš: Ja se humorom i satirom bavim oko tri decenije. Mada sam prvu humoresku objavio u "Ilustrovanoj politici" 1963. g. ali to ne smatram vremenom početka moga rada u ovoj oblasti. Uzgred, kao gimnazijalac gotovo sam redovno čitao "Jež". Tako sam vremenom naučio da prepoznam dobar humoristički i satirični sastav. Tu mi se razvilo interesovanje za različite forme ove oblasti.

Negde od 1978. sam počeo da pišem aformizme a prvi mi je bio upravo crni: "Ko hoće bolje široko mu minsko polje" objavio sam ga u "Ježu" i oni su mi nakon nekih godinu dana dodelili nagradu što me je stimulisalo da nastavim. Ja zaista ne znam koliko sam aformizama objavio ali to jeste neki više hiljaditi broj ako se uzme u obzir da sam objavljivao u pedesetak listova.

Što se tiče "Zlatnih kaciga" meni je u Kruševcu dobro išlo i dobio sam više nagrada, i to na vreme jer, evo kaciga je sada obavezna za motorcikliste a nije isključeno da će postati i obavezan detalj satiričine bezbednosne kolekcije. Po onoj narodnoj "Čizma glavu kvari, kaciga je čuva".

ETNA: Da li je i kontrast - crni humor iz belog mantila - postao Vaš zaštitni znak ili se tu kontrast završava, pa ostaje samo crnilo koje humorom pokušavate da rasterate, a u Etni to radite više od 6 godina, tačnije, od prvog broja?

Papeš: Moram priznati da mi je dosta stvari koje sam radio uteklo na crno polje. Neki učeni ljudi su izračunali da je rad na crnom humoru poput rada na običnom aformizmu ali u procesu kombinovanja ima jedan postupak više, zapravo je složeniji. Inače, skloni smo da mislimo da je područje crnog humora više bazirano na zapadu, ali u našem narodu postoji mnogo dobrih crnih konstatacija. U smislu: nemoj da me daviš, i sl. Crni humor je po meni samo jedna odbrana života. Nešto poput elektro šoka u medicini. Da, on ima šokantno dejstvo ali odmah iza toga sledi faza rasterećenja. Međutim ima ljudi koji na takav humor ne pristaju, odnosno ne vole ga.

Ja mislim da nije loša stvar u nekakvim bezizlaznim situacijama, stanjima očaja izazvati iskru kontra osećanja i pokrenuti stvar, makar to bilo i u milimetrima, u pozitivnom ili vedrijem, čitaj, životnijem smislu. To je razlog što sam u "Etni" istrajao ovoliko vremena sa "Crnim mislima". Da se nasmejemo i kada nam je najmanje do toga.

ETNA: I da se još malo zadržimo na konstrastima. 12. maj 2007, dva diretna televizijska prenosa, veče ponosa i stida: Marija Šerifović - Skupština. Kako to komentarišete?

Papeš: Jeste to bila interesantna situacija i mnogostruko složena. Gotovo sam siguran da uspešnoj Mariji i nije bilo mesto među našim poslovično neuspešnim političarima. Tako je i njena poruka da je možda prilika za Srbiju na krene u novom pravcu ka svetu i Evropi sumnjičavo dočekana i licemerno nagrađena aplauzom da bi, čim je Marija izašla, svi aktivirali svoje partijske kočione sisteme.

A vidite tek posle, kada su stranke počele da je svojataju! Ko joj je bio deda, u kojoj stranci joj je bio čukundeda, ko je bio u partizanima a ko u četnicima, da li je baba bila član socijalističke partije. Čudi me da Šerifovićka nije proglašena za potomka šerifa Vajat Erpa.

Praktično političari su gotovo zaboravili šta je ta devojka učinila i čitavu stvar doveli na svoju razinu zavlačeći je u glib i blato. A možda je njima svaki uspeh sumnjiv i plaše se kako bi se mogao odraziti na njihove političke karijere.

ETNA: Politika pre i posle 5. oktobra, kako se sve to uklapa u prethodnu sliku? Da li je reč o izneverenim nadama i očekivanjima ili je problem sasvim druge prirode?

Papeš: O politici govori ona poznata narodna misao po kojoj je politika oduvek bila kurva. Od prvih država pa do ove apstraktne faze koju nazivamo demokratijom, politika je uvek bila ista. Jedino su nade naroda bile nove i obavezno velike. Sva ta obećanja se veoma brzo istope. Narod izigraju, političari se napune i tako to stalno biva. To je opšte pravilo i nije tipično samo za nas. Normalno da nije moguće ostvariti onolika obećanja koja su data 5. oktobra jer ona nisu bila objektivna i bila su prevelika. Verovatno da je u tom istorijskom trenutku teško bilo namašiti narodu koliko mu je zaista trebalo ali zato su političari kao izabrani predstavnici to ostvarivali laganica.

Demokratija je lepo zamišljena samo što je za to neophodan određen stepen svesti, kulture, znanja i umeća. Na žalost, ma koliko to bilo bolna istina, ovo je primitivna sredina. Ni jedan od tih uslova u opštem smislu nije ispunjen. Zato su nam i predstavnici vlasti takvi jer takav je i narod, što potvrđuje onu izreku da narod ima vlast kakvu i zaslužuje.

Uvozeći neke segmente demokratske građe spolja, mi smo zapravo preskočili neke elementarne faze našeg unutrašnjeg razvoja i zrenja a stvorili jaz između nas i pri tom ostali isti i tamo gde jesmo. Uzalud nam političari serviraju vesti da smo napravili veliki korak, da nam je bolje, da su promene zaživele. To nema pojma niti će se destiti dok se ne dese promene u svakome od nas. Po svoj prilici taj će proces još dugo trajati.

ETNA: Nedostatak medijskog prostora je takoreći prežvakana tema, a on se izgleda sve više sužava, pa je nedavno i u jedinoj pravoj oazi satire, Nezavisnoj svetlosti, ugašena ta rubrika. S obzirom na dugogodišnju saradnju, kako se Vi lično osećate zbog gašenja rubrike?

Papeš: Slažem se sa vama da je "Svetlost" imala odličnu satiričnu rubriku. Urednik je bio vrstan satiričar Dragan Rajičić i kroz te stranice prošlo je par stotina naših satiričara. Dragan je to odlično radio i teško da je moglo da mu promakne nešto loše ili nekvalitetno. Nije bilo nikakvih pritisaka da se ta rubrika ugasi ili nekih zakulisnih radnji. To je jednostavno odluka Dragana Rajičića koju je on doneo nakon privatizacije lista. Njegova odluka je principijelna pa zbog toga o tome ne bih raspravljao. Po meni i drugim satiričarima iz našeg okruženja šteta je što smo izgubili taj prostor.

Inače satirične strane su retke u našoj štampi i obično im se dodeljuju nekakvi novinarski ćoškovi između reklama i čitulja. Kada iz bilo koga razloga taj prostor treba iskoristiti za nešto komercijalno najpre izostave satiru. Čak je vrlo malo dobrih satiričara koji su se na mestima urednika satiričnih rubrika duže zadržali.

ETNA: Čini se da nema satirične rubrike, antologije ili zbornika aforizama i kratkih priča u kojima niste zauzeli značajno mesto, pa ipak, samo jedna objavljena autorska knjiga. Zbog čega?

Papeš: Tačno je da sam zastupljen u preko pedesetak knjiga od kojih su neke objavljene u inostranstvu, ipak samo je jedna moja lična. To je knjiga aforizama "Maske likuju" koja je izašla pre 10 godina.

Moj problem je što nemam dovoljno vremena i to malo što imam uvek želim da iskoristim da uradim nešto novo. Izgleda da je za mene mnogo značajnija ta kreativna faza od prekucanja, slanja priloga i slično. Sama priprema knjige zaista zahteva puno vremena i teško da bih mogao da ga odvojim bez izuzetnog napora. Da mi nije bilo Ace Baljka koji je imao strpljenja da sačeka to moje odabiranje i kucanje ne znam da li bih uradio i tu knjigu. Ali zadovoljan sam što je to ispala dobra zbirka aforizama. Mišljenja sam da aforizam treba malo da odstoji da se iskrčka kao sarme. To je jedan beskrajan posao i ja volim da tragam za kombinacijom koja je bolja.

ETNA: Možda je ovo prava prilika da obradujemo Vašu publiku, jer će se u izdavačkoj kući Agora, uskoro pojaviti Vaša nova knjiga. O kakvoj knjizi je reč?

Papeš: Tačno je da bi uskoro trebalo da se pojavi knjiga satiričnih priča u izdavačkoj kući "Agora". Mnogo mi je pomogao moj prijatelj Slobodan Simić kome u prilog ide što profesionalno mora svakodnevno da se bakće sa tipovima kao što sam ja, te je imao razumevanja za moj tempo.

Za mene lično to su bile porođajne muke i mogu reći da zaista nije lako biti majka. Sve mi je bio problem, od odabira, prekucavanja, korekture. Znate, meni satira spada u nekakve poslove ravnoteže u kojoj je svaki od nas vrlo retko, odnosno, samo kada nas oscilacije života provode kroz ravnotežne položaje. Ja sam često govorio da je to neko moje pecanje. U periodu pripreme ove knjige ovaj moj osećaj se izgubio i pomenuta ravnoteža ozbiljno je poremećena. Uz sumnju da li sam napravio pravi izbor mučila me je činjenica da je sve to što uđe u knjigu nešto definitivno što se više ne može doraditi. To je za mene jezivo saznanje no, verovatno je to nešto što se autorima normalno dešava.

Hteo bih da napomenem da je kod satiričara razvijen duh saradnje i mnogo je manje sujete nego kod ostalih umetnika. Ovo ne kažem samo zato što su mi kolege mnogo pomogle oko izdanja ove i prethodne knjige nego i zbog toga što se u našoj branši novi talentovani ljudi dočekuju sa radošću i interesovanjem.

ETNA: Vaš stvaralački opus je uglavnom baziran na satiričnoj i nesatiričnoj kratkoj formi. Da li ste se možda ogledali i u nekoj drugoj formi, žanru ili vrsti umetnosti?

Papeš: Meni je oduvek odgovarala kratka forma. Najverovatnije zbog nedostatka vremena nisam pokušavao ništa drugo. Naizgled, to je lako uraditi ali ko samo pokuša da to uradi, bez obaveze da se time bavi decenijama, ukapiraće koliko je teško pisati nešto što ti ne dozvoljava da se raspišeš.

Interesantno je i meni da su moje kratke priče nastale iz satiričnih restlova. Naime, ponekad mi se učini da nešto i nije toliko satirično ali zato može da se obradi u kratku priču. Nešto od toga je uteklo u antologije toga tipa.

ETNA: Poruka ili preporuka za kraj: čitaocima, kolegama, političarima itd. ili svima zajedno.

Papeš: Znam da je teško ubediti čitateljke da im je kratka forma odgovarajuća ali neka pokušaju. Ima tu nešto. A ljubiteljima satire poručujem da ne shvataju satiru ozbiljno nego najozbiljnije. Kolegama satiričarima da vremenom razvijaju svoju kombinatoriku. Začas prođe tri decenije! Političarima, da se drže kratke forme. Neće ni oni dugo! A poruka za sve nas: Nek nam je laka zemlja!

Terapija

Legao građanin A.M. na jedan vrlo neobičan i redak podni časovnik, a na glavu mu previli neki plastični budilnik. Na nogama mu prikačeno više ručnih časovnika, na stomaku dedin džepni sat sa sve lancem, a sred grudi mu se preliva peščani sat.

Još ga sa zidova posmatraju i pomno kontrolišu dva kvarcna i jedan starinski zidni sat sa velikim zlatnim klatnom. Negde mu u desno rame senka sunčanog sata pokazujući podne.

Leži tako građanin A.M., a oko njega kucaju hiljade sekundi u sekundi. Tu vreme leti kao da ga nikada neće biti. Izgleda šašavo, ali njega rane više ne bole. Ni uspomene čak. Vreme leči sve.

Raša Papeš

Razgovor vodila: Vesna Denčić

Izvor: Etna - časopis za satiru
Beograd, jun-jul 2007. Broj 67. Godina VII