Šta je to tako normalno u našoj državi?

Šta je to tako normalno u našoj državi?

Sve ovo.

Da teško bolesna majka, sa sinom koji pati od astme, žive od 3.300 dečjeg dodatka, bez socijalne pomoći (nisu "prošli" kriterijume), bez struje već dve godine, ne iz obesti.

Majka je i bez posla (iako je završila visoku poslovnu školu), a radila bi iako je dramatično lošeg zdravlja. Nema ni alimentaciju jer sve ovo ne dotiče onoga koga bi moralo...

Za to vreme, sudski izvršitelji bi da plene jer se ne gleda stanje u kući već stanje na računu.

I ostaće ova čemerna porodična priča kao normalna jer je kod nas takođe normalno:

● Tajkuni niti plaćaju porez, doprinose i kamate, niti vraćaju kredite - prema tvrdnji profesora koji to dobro zna.

● Dok nezaposlenost hara, udvostručavaju se funkcije - iz mandata u mandat, bez srama, nezajažljivo.

● ’Vidimo se u autonomiji’ - tvrdi političar i dan-danas, a još od ’91, mnogim vlastima je (bio) dobar... i nikom’ ništa.

● Ljudsko pravo je biti istetoviran, ofarban i sa pirsingom - manjine će i dalje da budu deo Srbije međ’ projektima, dok će većina, koju čine Aleksandra i njen sin, ostati gde jesu - u čemeru.

● Na raspolaganju vlasti - jedan od onih sa početka nabrajanja kome vlast nije odredila poziciju na ročištu već u top menadžmentu javnog sektora.

● ’Novinar. Večita opozicija. Vlasnik i glavni urednik...’ - mediji ostaju mutna ogledala svake vlasti, pa i aktuelne u Srbiji...

Umesto daljeg nabrajanja čije bi ishodište bila žuč, šta može "mali" čovek?

"Običan" čovek ne može ništa ako ga parališe stresiranje normalnom svakodnevicom koju servira država. Može da se prebroji i odvoji koliko ima - para pre svega, a onda i hrane. Solidarnosti ne mogu da nas liše.

Inače, bolesna majka drugima pomaže, sebi i sinu ne može.

Dopuna beleške, 4. septembar

U međuvremenu, nemireći se sa ovom porodičnom dramom, pokrenuli su se Aleksandrini prijatelji.

AKCIJA ZA SAŠU!

Uplate se mogu izvršiti na tekući račun broj: