Dragi Dnevniče,
Ne znam više čemu sve ovo vodi. Pišem Ti već peti put, a od Tebe mi ne stiže nikakav odgovor. Ponekad sumnjam da li uopšte vredi da ti pišem. Obraćam ti se u ime svih nas koji Te gledamo svake večeri na velikom ekranu kupljenom na kredit, a koji još nismo otplatili.
Nezadovoljan sam Tvojim programom i Tvojom uređivačkom politikom. Moja molba, i zašto da ne, moj zahtev kao vernog gledaoca, jeste: Vrati se na staro! Budi onakav kakav si bio pre promena.
Od tebe tražim sledeće. Ne želim više da na Dnevniku budu političari koji se ne nerviraju! Iznikla je neka nova vrsta haj-tek političara koje ništa ne može uznemiriti, hladni su kao moj stan u toku grejne sezone. Nose fina odela, ne stavljaju više kravatu kad nose košulju kratkih rukava, kao što su radili nekad, nose maramicu u džepu sakoa, verovatno da narod može da se ubriše, znaju jezike... Tri livade nigde Vlada nema! Na ulicama narod sve nervozniji i luđi; šeta go i bos, priča sam sa sobom, miluje ekran telefona umesto decu, a oni s hrišćanskim mirom u glasu najavljuju bolne rezove.
Ti prikazuješ političare koji posećuju velnes-spa centre, saune, slane sobe, idu u teretane... U teretani imaju ličnog trenera koji im komanduje, iako nisu hteli da idu u vojsku da im ne bi komandovali. Vikendom posećuju ekološke destinacije i daju prilog razvoju seoskog turizma, a zaboravljaju da su njihovi roditelji prodali dedovinu na selu da bi im se deca ifiltrirala u velegradsku buku. Što bi se reklo: Bolje kvadrat u gradu, nego hektar u selu i smradu.
Sigurno se pitaš šta ja, u stvari, hoću. Dakle, želim političara-srbendu! Hoću političara koji će da se iznervira, da prasne, da opsuje, pa i da udari ponekad narod ako mu je teško. Neka, nek se isprazni, voli narod kad ga političar bije, treba samo narod da vidi da političar nije ravnodušan, da je besan, da mu je pritisak probio plafon. To samo znači da mu je stalo do građana. Ja ću prvi podmetnuti obraz! Posle i ako udarim nekog slabijeg od sebe, pa ajde de, i mene su tukli pa šta mi fali. Ako takvog političara nema, a Ti ga onda napravi. Nemoj da se praviš naivan da to ne umeš. Znamo se!
Sećam se, bre, kako je bilo pre ovih, nazovi promena. Znalo se ko je kriv! Svi su nas mrzeli, i onda, šta ćeš, ćuti pa trpi, kako tebi tako i svim ostalim dobronamernim i patriotski orijentisanim Srbima. Kao da nas sad vole u svetu, kad su nas ovi uzjahali. Nekad smo imali diktaturu i jahao nas je jedan, sad imamo demokratiju i jaše nas većina. Pa ti, dragi Dnevniče, vidi kad nam je bilo bolje!
Ne želim više da prikazuješ političare koji su opušteni, koji kad god novinar zausti da ih nešto pita, odgovore slovenskom antitezom, kao u narodnoj pesmi, onako junački: Ako me pitate... pa onda pita samog sebe ono što novinaru ni u ludilu ne bi palo na pamet da ga pita, onda dâ negativan odgovor, pa tek onda pozitivan. Otprilike to ovako izgleda: Ako me pitate da li sam ja lično činio mahinacije, nisam, a ako me pitate, da li ću još dugo moći da radim po 25 sati dnevno i da se beskompromisno borim protiv kriminala i korupcije, ne žaleći da u toj borbi dam i svoj položaj u devetom upravnom odboru, da, mislim da ću moći.
Ili, političar završi svoje slatkoreko izlaganje i taman novinar da mu postavi dodatno, neugodno pitanje, a političar baš iskoristi trenutak kad novinar zausti da progovori, pa kaže: I još nešto. Biću potpuno otvoren prema vama... pa onda ponovi ceo malopređašnji leporeki govor, samo na drugi način. Ko li ih samo tome nauči da mi je znati!
Kulturu, sport i vremensku prognozu ne pratim, tako da i nemam zamerki kako uređuješ te rubrike.
Do restrikcija struje veran Tebi,
Vidan Napredak
Marko Miljković
Karikatura: Edurard Pranger/Etna 135
PPNS/KG VODIČ
Komentara: 0