Mračna zatamnjena soba. Vlasnik sobe je davno dodatno zamračio prozore, iako su oko sobe sa svih strana podignuti visoki bedemi koji ometaju probijanje škiljave svetlosti. Soba je minimalistički uređena. U sobi su sopstvenik dotične sobe i kavez s pticom.

Otkad izbegava da izlazi napolje, domaćinu jedino društvo predstavlja gavran u kavezu, od milošte nazvan Srba. Srbin najbolji drug, ujedno i vlasnik, odavno se posvađao s komšijama. Zato i retko izlazi napolje. Ne želi da im dâ do znanja da ne može bez njih. Već godinama sedi u ovom sobičku koji s godinama počinje da ga guši, da ga pritiska, kao da se zidovi primiču. Ali, vlasnik se ne žali. Dosta mu je svega. Počeo je da mrzi ljude. Jedini iskreni prijatelj i podanik mu je gavran Srba. Svakog dana kućevlasnik izvodi istu predstavu. Predstava se sastoji od sledećeg. Zauzima uspravan stav, namešta glas na dostojanstvenu frekvenciju i počinje govor, tako da ga svi čuju. A govor je svakog dana isti. Ponekad i zaboravi da nešto kaže, ali tu je verna ptičica da ga podseti: „EU – Uaaa... graaa. Strani plaćenici... graaa. Dezerteri... graaa. Satrapi... graaa”.

Prolazi vreme. Ima ovom neobičnom ustaljenom dijalogu dobrih desetak godina.

Svanulo je jutro kao i svako drugo. Jedno od onih divnih jutara kada zemljodržac i ne zna da li pada mrak ili zora rudi. Prilazi stolu, koji mu je ujedno i jedini nameštaj u sobi, i sa njega uzima prekjučerašnje mrve. Želi da nahrani svog ljubimca. Hoće da mu se zahvali za višegodišnju vernost. Kako ga je samo juče lepo podsećao na propuštene epitete u beskrajnom monologu. Gazda prilazi kavezu, ali nešto mu je sumnjivo. Čini mu se da se nešto promenilo. Navikao je da gavran, čim krene ka kavezu, uzvikne radosno i prkosno: „Graaa... graaa!”. Prilazi kavezu i ne veruje svojim očima naviklim na tminu. U kavezu umesto gavrana sada stoji neka gotovo neprepoznatljiva ptica, njemu nepoznata. Prosto ne može da veruje. Podiže roletne, ali komšijski zidovi su i dalje podignuti, tako da svog novog ljubimca jedva malo bolje može sagledati. Nema sumnje! Kod gavrana Srbe je došlo do mitarenja. Crno perje na dnu kaveza to i potvrđuje. Sada je to neka plava ptica s nekim žutim pečatima na sebi. Papagaj, takoreći. Kućegazda je u neverici. Ne zna šta da radi. Nedostaje mu Srba. Hteo bi da se posavetuje s nekim, ali ne zna s kim. Izašao bi da se pohvali komšijama što ima ovako lepu pticu, ali ga je sramota. Smejali bi mu se i začikavali. Pa, još davno im je govorio da nema lepše ptice od gavrana; još ako su mu krila potkresana – to je tek prava divota. Kako sad odjednom da promeni mišljenje i da za svoga najboljeg prijatelja proglasi papagaja.

Vlastelin je odlučio! Moraće da se prilagodi novoj situaciji. Pokupio je crno perje s dna kaveza, zatim je perje spalio. Prišao je kavezu i nahranio mrvicama ovu prelepu pticu. Ipak, nešto ga kopka. Ovako lepa ptica, a ima tako prozaično ime – Srba! Ne, to ne ide. Moraće joj promeniti ime. Raskrstiti s prošlošću u potpunosti. Mozgao je, mozgao, i na kraju domozgao. Novog ljubimca će nazvati nekim zvučnim imenom, prijatnim uhu. Recimo – Šulc!

Neobično se obradovao što se setio tako lepog imena. Prosto ne može da veruje da mu je Šulc u početku bio neobičan. Gleda Šulcovo sjajno plavo perje i razmišlja: „Kako sam samo bio slep kod očiju! Moj Šulc ima predivno perje. Čak sam i za ove žute fleke na perju mislio da su neka bolest, a već danas te fleke kujem u zvezde.”

Predivan izgled papagaja Šulca je gazdi promenio život iz korena. Soba mu se učinila svetlijom nego ikad. Spremao se za izlazak iz svoje memljive, zagušljive sobe. Ipak, neće moći tek tako među svet. Moraće da spremi neki govor, koji će svi sa oduševljenjem prihvatiti. Opet je krenuo sa svojim monolozima, premda to ide teško. U početku je zamuckivao, ali s vremenom se sve bolje snalazi: „Grinfild investicije, apgrejdovati, start-ap kredit, benefit, trendseter”. Jedva je nekako uspeo da nauči bogoudne i blagoglagoljive reči. Mada, Šulc mu retko kad pomaže. Nije navikao na toliko stranih reči. Kao da se Šulc i dalje seća onog gazdinog nekadašnjeg etiketiranja komšija s neizbežnim Graaa, graaa. Kako sad odjednom da se preorijentiše na engleski jezik, kako pod stare dane da uči strane jezike! Ne, to je nemoguće, ovo je papagaj Šulc, a ne gavran Srba.

Vreme prolazi, a Šulc i dalje ne progovara. Gospodaru to već počinje da ide na živce. Isprva kroz šalu, a potom sve oštrije spočitava ljubimcu ćutanje. Želi da mu se i ljubimac promeni. Kakav bi on to bio gazda kad ni neuku ptičicu ne bi mogao da vaspita. On, koji je decenije proveo u zabludi i mislio da je mrak jedino svetlo, i on se čak promenio, a ljubimca mu i dalje proganjaju aveti prošlosti.

Na kraju je i zemljoposedniku prekipelo i upita papagaja povišenim, mada i dalje blagonaklonim tonom: „Kad ćeš, dragi Šulc, ponovo ponavljati ono što kažem i podsećati me na ono što propustim u svojim brojnim monolozima”. Papagaj namah protrlja glavu kroz krila, a zatim jasnim drečećim glasom prozbori: „Never more”. Gazda je bio u čudu. Nije mogao da veruje svojim ušima: „Molim? Šta si rekao?” „Never more, never more”, još jasnijim i kreštavijim glasom reče ptica. „Marš, bedna ptičurino. Ja te mrvicama hranim, a ti tako. Protivrečiš mi. Silo mraka i prošlosti. Treba te ubiti za primer”, besneo je gospodar.

Naravoučenije: Ako želite da se ptice ne sećaju onoga što ste nekad pričali, ne držite ih zatvorene.

Marko Miljković