Propisivanjem obaveznog korišćenja rodno osetljivog jezika, pod pretnjom novčane kazne, otvara se pitanje da li ćemo kao društvo dozvoliti da nam politika određuje kako moramo da govorimo i pišemo

Pobornik sam ravnopravnosti muškaraca i žena, koja uključuje i uklanjanje rodnih stereotipa o društveno prikladnim ulogama žena i muškaraca. I protivnik sam bilo kakvog oblika diskriminacije. Zato mi i smeta što zakon koji uređuje ovu oblast sadrži paragrafe koji otvaraju vrata nejednakosti i isključivosti. Propisivanjem obaveznog korišćenja rodno osetljivog jezika, pod pretnjom novčane kazne, uveden je verbalni delikt.

Time se otvara mnogo značajnije pitanje: da li ćemo kao društvo dozvoliti da nam politika određuje kako moramo da govorimo i pišemo – kaže za naš list akademik Jasmina Grković-Mejdžor, profesor na Odseku za srpski jezik i lingvistiku u Novom Sadu, redovni član SANU, potpredsednik Ogranka SANU u Novom Sadu i jedan od najboljih poznavalaca srpskog jezika.

Usvajanje Zakona o rodnoj ravnopravnosti u našoj naučnoj jezičkoj zajednici izazvalo je buru nezadovoljstva, uz najave da će se od Ustavnog suda zatražiti da se izjasni o spornim odredbama. Uzurpiranjem ovlašćenja jezičke struke i nauke, uz ignorisanje njenih stavova, oktroisana je obavezna upotreba imenica u ženskom gramatičkom rodu (femininativa) za zvanja, zanimanja, kvalifikacije... Legislativnom silom nametnute su reči poput psihološkinja, vodičkinja, vatrogaskinja, borkinja ili filološkinja, a to je samo vrh ledenog brega nastupajućeg jezikolomstva.

Koje posledice primene Zakona o rodnoj ravnopravnosti, kada je u pitanju jezik, nisu jasno predočene javnosti?

U pitanju je prinudno uskraćivanje prava na slobodno korišćenje maternjeg jezika, kada je reč o socijalnim femininativima, kao pretpostavljenom vidu rodno osetljivog jezika (budući da nije jedini). Propisana je, uz kaznene odredbe, obavezna upotreba rodno osetljivog jezika u obrazovanju, medijima, udžbenicima i obrazovnom materijalu, ali i u svim organima javne vlasti. A pod ovim organima se ne podrazumevaju samo republički, pokrajinski organi i organi lokalne samouprave već i sve institucije koje su u potpunosti ili delimično finansirane iz budžeta. Dakle, i univerziteti, i Srpska akademija nauka i umetnosti, i Matica srpska. To znači da uz moje ime u SANU svuda mora da stoji akademkinja i da u Matici srpskoj mora da piše urednica časopisa. A sve to je suprotno mom jezičkom osećanju, ne samo kao lingviste već i kao žene. Usvojena rešenja su ne samo udar na slobodu mišljenja već i na slobodu naučnog stvaralaštva, budući da je predviđeno „procenjivanje sadržaja udžbenika i drugog nastavnog materijala sa aspekta njihovog uticaja na promociju rodne ravnopravnosti”, a rodno osetljiv jezik definisan je kao „jezik kojim se promoviše ravnopravnost žena i muškaraca”. Znači li to da će sutra, kada napišem udžbenik, neko intervenisati, pa će govornici praslovenskog jezika promeniti u govornice i govornici praslovenskog jezika? A sloboda mišljenja i naučnog stvaralaštva prava su garantovana Ustavom.

Čule su se i argumentovane primedbe da je ovakvo naredbodavno zadiranje u jezička pitanja apsolutno suprotno našoj tradiciji i praksi u ovoj oblasti.

Jezik je čovekova slika sveta. Stvarnost, onakva kakvu je vidimo, utiče na to šta ćemo kroz jezik iskazati kao bitno i važno. Jezik se i menja onako kako se menja naša opažajna stvarnost. Tako su se i femininativi u srpskom jeziku stvarali prirodno, bez nametanja, odražavajući promene u realnosti. I niko nema pravo, niti bi smeo da ima pravo da osporava da se taj deo jezika obogati. Reči poput kraljica, vladarka, učiteljica ili profesorka davno su ukorenjene, druge se tek razvijaju u tom pravcu. Taj proces ne treba „odozgo” požurivati i nametati. Da bi jezik u određenom kolektivu mogao da zadovolji sve komunikativne i stvaralačke potrebe, on mora da se normira. Naravno, mi koji određenim jezikom govorimo stvaramo nova izražajna sredstva, i u tom smislu svi smo jezički stvaraoci, ali istorija jezika pokazuje da će se samo neka sredstva ukoreniti. I tu stupa na scenu normativna lingvistika. Njen zadatak je da uvidi šta se u upotrebi ustalilo, postalo dominantno. Shodno tome, menja se norma, a ne na osnovu toga šta neko smatra da bi bilo poželjno da postoji u jeziku.

Izgleda da su tvorci Zakona o rodnoj ravnopravnosti smatrali da je dobro da se u jeziku stavi znak jednakosti između roda i pola.

Treba praviti razliku između roda kao društveno određene uloge koja se smatra prikladnom za ženu i muškarce, kako ga i zakon definiše, pola kao biološke kategorije i gramatičkog roda u jeziku. U jeziku ne postoji znak jednakosti između roda i pola. Imenica roditelj je muškog gramatičkog roda, ali označava i majku i oca. Kada je reč o femininativima, ženski rod je u srpskom markiran, uvek znamo da je reč o ženi, dok je muški nemarkiran i ima dvostruku funkciju. U zavisnosti od komunikativnih okolnosti, označava konkretno muškarce, ali se njime kad je reč o zanimanju ili tituli upućuje na čitavu klasu, bez obzira na to da li su u pitanju muškarci ili žene. Odnos markiranog i nemarkiranog lako uočavamo u sledećim primerima. Kada kažete „Marija je najbolja matematičarka u Srbiji”, to znači da je najbolja među ženama matematičarima. Ali ako kažete da je najbolji matematičar, onda je ona najbolja među svim muškarcima i ženama koji se u Srbiji bave tom naukom.

Radikalni zagovornici rodno osetljivog jezika ističu da je njegovo uvođenje naša obaveza, u skladu sa standardima za čije smo se dostizanje kao država opredelili.

Koliko sam videla, u Smernicama Ujedinjenih nacija za rodno inkluzivnu upotrebu engleskog jezika daju se određene preporuke, kaže se da se takav jezik može primeniti, ne kažu da mora. Navodi se da rod treba učiniti vidljivim kad je to relevantno za komunikaciju, uz savet „da se s tim ne pretera jer može odvlačiti pažnju čitalaca, posebno u narativnim tekstovima”, te da „može dovesti do nedoslednosti i nejasnoća, na primer, u pravnim tekstovima”. U dokumentu Rodno neutralni jezik u Evropskom parlamentu navedeno je, recimo, da je cilj da se podstaknu administrativne službe da posvete pažnju rodnoj osetljivosti u jeziku. Što je u redu. Dakle, reč je o preporukama, o podsticaju, ne o nečemu što se nameće. Uporedite ovo što sam navela s našim Zakonom o rodnoj ravnopravnosti, gde su za ogrešenje o rodno osetljivi jezik predviđene kazne od 50.000 do dva miliona dinara.

U delu Zakona o rodnoj ravnopravnosti gde se definiše rodno osetljivi jezik navedeno je da je on „sredstvo kojim se utiče na svest onih koji se tim jezikom služe u pravcu ostvarivanja ravnopravnosti, uključujući promene mišljenja, stavova i ponašanja”. Zvuči baš kao ilustracija magijskog mišljenja, iz davnih vremena kada se verovalo da reč nije puki jezički znak, već delatna sila kojom se utiče na stvarnost.

Zakon izražava ideju da se upotrebom jezika utiče na svest govornika. U istoriji lingvistike postojale su različite hipoteze, ali je u svom „strogom vidu” ona da struktura jezika određuje naše mišljenje, poimanje stvarnosti i stavove u najmanju ruku ‒ sporna. Druga je stvar jezička upotreba, gde vi modelovanjem iskaza sredstvima koja su normativno prihvaćena možete da utičete na to kakvu poruku prima vaš sagovornik. Možemo imati različite stavove, ali je kod zakona ključni problem to što se njime u ime ostvarivanja prava dela populacije koja se smatra diskriminisanom ako se ne koriste femininativi uvodi neravnopravnost onih koji tako ne misle, i lingvista i govornika srpskog, i ne samo srpskog jezika. One koji su protiv prisilne upotrebe femininativa žigošu kao konzervativce, a ženama se uz to prilepi etiketa da zapravo nisu svesne da robuju patrijarhalnim obrascima. Drugim rečima, meni je potreban neko da me osvesti. U ime antidiskriminacije sprovodi se diskriminacija.

Nekoliko puta ste pomenuli pojam slobode. Imate li utisak da je iz te reči isušeno suštinsko značenje, da je ostala samo ljuštura, kao i kod pojmova jednakost, poštenje, čast?

Reči imaju „težinu” kada su pojmovi koje označavaju važni. Recimo, ljudima nekada nije bio potreban pisani ugovor, dogovoreno su pečatili verom. To je bio odraz kulture u kojoj su ljudi sebe doživljavali kao deo univerzuma čiju bi ravnotežu narušili ako poljuljaju neki od nosećih stubova. Dato obećanje se doživljavalo kao uporišna tačka sistema vrednosti. Danas se mnogo toga izgubilo. I opet nas odaje jezik. Pogledajte na šta se uglavnom svodi „dijalog”. Pretvorio se u ubeđivanje druge strane u ispravnost vlastitih stavova. Uz sve oblike diskreditacije, javnog sramoćenja, etiketiranja onoga što se naziva kulturom poništavanja. Svako ko u javnom prostoru iznese mišljenje suočava se s opasnošću da bude izložen linču neistomišljenika. No, čovek ne treba da govori da bi se nekom dopao, već po meri svoje savesti. I tu dolazimo i do reči sloboda: ona po svom poreklu označava stanje u kojem ste svoji i nezavisni.

I kod pitanja rodno osetljivog jezika, zagovornici i oponenti podelili su se u nepomirljive tabore.

Razgovor o ovoj temi morao bi da bude vrelo različitih mišljenja, s koga bi se svako napajao znanjima i stavovima koje bi čuo od drugih, pa na osnovu toga preispitao svoje poglede. I težio kompromisnom zaključku, prihvatljivom za najveći broj učesnika u dijalogu. Šteta je što u školama nemamo predmet koji bi se ticao kulture dijaloga – da se deca uče kako se razgovara s neistomišljenicima. Da nauče šta su argumenti, kako se izlažu, kako se uvažavaju. Da budu tolerantni. Ako neko želi da sebe zove ministarkom, neka tako i bude, ali ako ja želim da me oslovljavaju akademik, nemojte mi nametati ono što je suprotno mojoj volji.

Da li ispravno zaključujem da je naredbodavno uvođenje rodno osetljivog jezika ono što najviše zamerate Zakonu o rodnoj ravnopravnosti?

Da, jer se time otvara i širi problem: da li ćemo prihvatiti kao princip to da se jezik menja i zakonom propisuje njegova upotreba i kada ona nikoga ne vređa? Možda će u bliskoj budućnosti neko, negde, postaviti kao cilj promene jezika nešto sasvim drugo, a ne borbu protiv diskriminacije. Neizbežna je pomisao na novogovor iz Orvelovog distopijskog romana „1984”. Ova književna imaginacija kazuje kako bi prisila u jeziku izgledala dovedena do krajnjih konsekvenci. U konceptu novogovora, zabrana reči sloboda motivisana je idejom da ljudi neće više moći ni da misle o pojmu slobode, te će prestati da joj teže. Na moguće kretanje u pravcu takvih vizija gledam sa velikom zebnjom.

Foto: Univerzitet u Kragujevcu
Izvor: Politika, 8. 6. 2021. 

STRANICA KOJA SE ČUJE - ZORAN MODLI
PRVI PRVI NA SKALI FB STRANA, TVITER, INSTAGRAM 

ARHIVA PPNS