INTERVJU DANKO POPOVIĆ PISAC „KNJIGE O MILUTINU“ O SRBIJI OSUĐENOJ DA SAMO PODNOSI ŽIVOT SRBIJI POTREBNO NOVO NAČERTANIJE
Narod smo koji nema jasne izglede na budućnost. Nemamo nijednu političku orijentaciju sa vizijom, a bez vizije ne može ni pojedinac ni narod
Milutin nije plakao čak ni za sinom, umeo je i mogao samo da podnosi život i da gleda otvorenim očima kako nedostatak državničke mudrosti nemilice arči živu snagu naroda. Kolektivni Milutin je mrtav. Srbija ozbiljno oskudeva u domaćinima. Ne oskudeva jedino u lopovima, švercerima i svakovrsnim porocima.
Milutin teško da bi danas mogao da poveruje da se Srbija spustila dotle da se u njoj rađaju tuđa deca, da je njenoj deci još pri rođenju suđeno da žive i rade po tuđim zemljama.
Dobro bi bilo da je Srbija sve vojne škole preselila na Kosovo, a i sve svoje bogoslovske škole, pa i samu Patrijaršiju.
Kultno delo znamenitog pisca Danka Popovića „Knjiga o Milutinu“, koja je svojevremeno proglašena za nacionalističku iako je potresna antiratna priča o mnogonapaćenom srpskom seljaku - najizdavanije je i najčitanije srpsko literarno delo. Jer, doživela je četrdeset izdanja i tiraž od preko oko 500.000 primeraka
Govorio je Danko Popović o svom Milutinu do sada mnogo puta. Dogovarajući intervju za Glas javnosti poželeo je da o Milutinu ne pričamo. Ali, to, naprosto, nije bilo moguće.
Oplakali ste gorčinom muških suza srpsko selo, srpskog seljaka. I vaša „Knjiga o Milutinu“ je neka vrsta opela srpskom selu. Kako biste opisali srpskog seljaka i naše selo danas, na pragu 2008?
One koji ne žive u gradovima, ne bih mogao ni da nazovem seljacima. To je sad neki živalj između sela i grada ili možda sa periferije grada. Na selu su ostali starci, a ono malo mlađih ljudi uglavnom je neoženjeno i ne može ni da se oženi. Poneki stari momak dovede ženu odnekud preko Drine, ili sa juga Srbije, a škole po mojoj Šumadiji nemaju đaka. Ako ovako potraje, imaćemo više učitelja nego đaka.
Takvi sunovrati obično nemaju i ne mogu imati samo jedan koren... Mislim da su i Srpkinje upropastile srpsko selo...
Niste li preoštri? Neki se sa vama neće unapred složiti...
Znam da sigurno neće feminizam, bolesni, dekadentni feminizam koji i sam čin rađanja proglašava nasiljem nad ženom. Međutim, i žena je učestvovala u raseljavanju nekih krajeva Srbije, a tako uticala i na propast srpskog sela. Eto, moje selo Bukovik ima sada više nego dve trećine žitelja iz Raškog kraja. Dolazile su čitave familije. Prvo dođe jedan brat sa ženom, napravi neku čatrlju, ili kupi neku kuću u kojoj nema ko da živi, zaposli se, sam radi u preduzeću ili nadniči kod starosedelaca, a njegova žena, dokona, odseče kosu i po ceo dan sa svojim drugama sedi na nekoj krpari koju povlači iz lada u lad.
Zar su samo te žene krive što u Srbiji nema posla i što je Srbija došla dovde?
Naravno da nisu, ali su i one, najčešće nesvesno, otvarale i vrata i prozore vetrovima koji pređoše preko srpskog sela. Jer, takva sa odsečenom kosom ode u svoj stari kraj, pa kad je vide jetrve, one, dabome, poveruju da je ta sa periferije postala gospođa i navale na svoje muževe. Tako se i oni dosele na neku periferiju. Tako i one postanu gospođe koje sede na krpari iza neke nedovršene kuće. Pa svoju krparu povlače za ladom. Bojim se da nema više u Srbiji onih negdašnjih žena, majki i sestara!
Možete li da pretpostavite kako će izgledati Srbija za dvadeset godina?
Stvari tako stoje da ne možemo znati gde će Srbi biti za dvadeset godina. Narod smo koji nema jasne izglede na budućnost. Nemamo - ili to samo ja ne prepoznajem budućnost - nijednu političku orijentaciju koja ima viziju, a bez vizije ne može ni pojedinac ni narod! Samo guske mogu u maglu...
A gde će biti vaš Milutin kroz dvadeset godina? Da li će samo sedeti, plakati i imati pored sebe ženu na krpari?
Milutin nije od onih što sede i plaču. On ne ume da plače. Nije plakao čak ni za sinom. Umeo je i mogao samo da podnosi život i da gleda otvorenim očima kako nedostatak državničke mudrosti nemilice nemilice arči živu snagu naroda.
Da li bi Milutin pao u očajanje i digao ruke i od sebe i od svega?
Nije on od onih što očajavaju. Samo, pokazalo bi se da je i on od onih što znaju da pomognu sebi, ali ne mogu da pomognu Srbiji jer to svi Milutini zajedno ne mogu pored onih što im u Beogradu i preko Beograda vedre i oblače. A očajanje je novijeg datuma. Očajanje je luksuz koji sebi nisu dozvoljavali srpski ratnici i domaćini. To ni lični ni kolektivni Milutin nisu radili. Zahvaljujući tome još postojimo.
Šta bi mu najteže palo?
Mučila bi ga sumnja da je Srbija počela da diže ruke od sebe. A teško da bi mogao da poveruje da je Srbija dospela dotle da se u njoj rađaju tuđa deca, da su njena deca još pri rođenju osuđena da žive i rade po tuđim zemljama, na svim meridijanima sveta.
Šta je sa srpskim domaćinom danas? Šta su to za danas i sutra svojstva dobrog srpskog domaćina? Da li bi vaš Milutin uspeo i uopšte hteo da ostane ono što jeste?
Kolektivni Milutin je mrtav. Srbija ozbiljno oskudeva u domaćinima. Ne oskudeva jedino u lopovima, švercerima i svakovrsnim porocima.
Gde se izgubila, zaturila tradicionalna i junačka Srbija? Nema je više čak ni u literaturi?
Srbija Radomira Putnika i Živojina Mišića ne postoji. Ne postoji ni ustanička i oslobodilačka Srbija. Nema više junačke Srbije. Za ovu koja ostaje treba praviti novo Načertanije. Tradicionalna i junačka Srbija neće se sama od sebe vratiti! Možda će se Srbija uvek tako zvati, ali Srba i uzorne Srbije neće biti. Slaba nam je uteha to što su iste pojave zahvatile i druge zemlje i narode, što sve preko čega se saplićemo možemo videti i u planetarnim razmerama.
Kako tumačite odvajanje Crne Gore od Srbije? Da li se od Srbije odvojila baš cela Crna Gora?
Odlazak Crne Gore je čisti rezultat vladavine komunizma. Crnogorci su, kao zelenaši, najviše pristupali KPJ, koja je u Crnoj Gori bila srazmerno jača nego u bilo kojoj srpskoj zemlji. Pristali su Crnogorci i na to da Kominterna oceni da je kralj Aleksandar Karađorđević antisovjetski kralj. Zato je Kominterna i bila toliko protiv Srba, proglasivši ih šovinistima, rojalistima i svim najgorim. A i na taj je način podrivala Jugoslaviju.
Zar ste Tita zaboravili ili amnestirali?
Crnogorci su u Brozovoj Jugoslaviji bili narod sa najviše penzionera, onih sa takozvanim boračkim penzijama. Mislim da su penzije, uz neke dinastičke i ideološke razloge, ponajviše uticale na stvaranje crnogorske nacije.
„Referendum nezavisnosti“ je pokazao da se uopšte nije cela Crna Gora otcepila od Srbije. Zbog čega se, po vašem mišljenju, ipak jedan njen nemali deo nacionalno otcepio i od svojih očeva i majki, baka i deda, odmetnuo se od svojih predaka?
Dogodilo se odvajanje jednog dela srpskog naroda od srpstva. Uprkos tome što su se svi pravi Crnogorci oduvek smatrali srpskom Spartom i srpskim Pijemontom. Sad je Crna Gora u situaciji kakvu ne poznaje nijedan evropski narod. Sad među Crnogorcima ima rođene braće, od istog oca i iste majke, koji ne pripadaju istom narodu! Jedni su ostali Srbi, a drugi postali Crnogorci-nesrbi!
Da li se rasrbljivanju i amerikanizovanju pokazao sklnim onaj deo Crnogoraca koji je u prošlosti bio sklon turčenju?
Njegoš kaže: „Isturči se plaho i lakomo!“Ako je verovati NJegošu onda bismo mogli potvrdno da odgovorimo na vaše pitanje. Tu je istina o odricanju dela Crne Gore od srpstva kao duhovne zajednice. Međutim, čitava Crna Gora mora ispaštati crnogorski separatizam i manjak državničke mudrosti. Jer, Balkan je opet bure baruta. Dabome, barut su i ovoga puta u to bure stavili tuđi interesi i velike sile. Taj barut će veliki tuđi interesi moći uvek da aktiviraju.
Pesimisti će odmah reći da to Crnu Goru neće vratiti nazad...
Crnogorci su na referendumu izvojevali tesnu pobedu protiv svoje istorije i svojih predaka. A to proslavili kako nisu proslavili ni oslobođenje od Turaka!
Kakvu će cenu Crna Gora za takvu raspolućenost platiti u budućnosti?
Crnogorci će shvatiti da država nije za igranje. Shvatiće to u nekoj odmakloj fazi stvaranja ili ostvarivanja projekta „velike Albanije“. Svi u Crnoj Gori platiće danak za sadašnju diskriminaciju i asimilaciju Srba. Uostalom, kakvu budućnost može da očekuje sadašnja Crna Gora stvarana glasovima Albanaca iz Crne Gore, sa Kosova i Metohije, iz Albanije, pa i iz celog sveta. Referendumski kantar je prevagnuo baš za taj procenat Albanaca kojima je država Crna Gora plaćala avionske karte ne bi li došli na glasanje. Pravim Srbima koji su glasali za zajednicu, naravno, nisu plaćali prevoz.
„Prijatelji“ Srbije i Crne Gore rado govore da je Milo Đukanović Srbiji doneo nezavisnost...
Nezavisnost Srbije jeste posledica Đukanovićeve referendumske tesne i problematične pobede. To, u svakom slučaju, nije bila ni volja ni pobeda Srba u Crnoj Gori. Mislim da Srbija nije u potrebnoj meri predvidela razvoj događaja u Crnoj Gori. Možda je trebalo da ima svoj referendum i da sama odluči o svojoj nezavisnosti. Možda, ali ja spadam među one koji su smatrali da pre treba ohrabriti Srbe u Crnoj Gori. Čak i institucionalizovano demonstrirati privrženost Srbije Srbima u Crnoj Gori.
Upozorili ste nedavno da se Crna Gora i „raznjegošila“...
Ne znam kako će i dokle ovakva Crna Gora. NJu je stvarao srpski narod, a Crnogorci su se vekovima osećali Srbima, govorili srpski i pisali ćirilicom. Ne znam da li će se njeni separatisti odreći i Miroslavljevog jevanđelja, da li će nastaviti da optužuju i ruže Nemanjiće, Stefana Nemanju ponajviše, istovremeno prisvajajući Nemanjinog rođenog brata.
A Njegoš?
Ne znam ni šta će sa NJegošem. NJegoš je sav Srbin! Kako će da ga prisvoje? Ako će da ga se odreknu, šta u tom slučaju uopšte ostaje od Crne Gore u kojoj se drsko sprovodi diskriminacija i asimilacija Srba.
Kako vidite sudbinu Kosova i Metohije?
Mi smo se kao narod posle Kosovskog boja ogrnuli filozofijom žrtve. Potom se ona preoblikovala u oslobodilačku filozofiju. Zato smo i imali niz ustanaka protiv Turaka. Ta ista filozofija se pokazala oslobodilačkom u vreme Prvog srpskog ustanka, a pobedonosnom početkom 20. veka. Onda je nastalo jedno zamiranje. Zbog stvaranja Jugoslavije i vladavine komunizma koji će potpuno razgraditi srpstvo i izvesti ga na put zatiranja.
Vi, poznato je, pripadate krugu koji misli da i Kosovo i Metohiju, da nije bilo komunizma, nismo morali izgubiti...
I ovo što se danas dešava na Kosmetu, a i ovo od čega Srbija boluje povodom njega, posledica je komunizma. U srpskom narodu nije mogla postojati nijedna politička orijentacija, koja bi sebi dozvolila da izgubi Kosmet. To se moglo dogoditi samo srpskim komunistima! Samo su oni mogli da se slože, da Kosovo i Metohija dobiju onu vrstu političke autonomije koja je kroz čitav ustavni razvoj u Brozovoj Jugoslaviji Kosovo i Metohiju sve više udaljavala od Srbije, dok je sama Srbija gubila atribute države.
Hoćete da kažete da Srbija pod srpskim komunistima nije imala mogla imati ni minimalnu srpsku politiku?
Nije srpska politika negovala Kosovo i Metohiju, a ono što se ne neguje ne može ni da uspe. Nije srpska politika sačuvala brojno stanje Srba na Kosmetu. A mogla je država Srbija da sve vojne škole preseli na Kosmet! Mogla je da na Kosmet preseli i sve svoje bogoslovske škole, pa i samu Patrijaršiju!
Da li bi to bilo dovoljno?
Ozbiljna država bi i državnim službenicima na Kosmetu plaćala bolje nego u drugim krajevima Srbije. Bar tamo bi poštovala svoje profesore, učitelje i poštare! A i sve ostale državne službenike. Tako bi sačuvala i ojačala brojno stanje Srba.
Ostaje li imalo nade da ćemo Kosmet nekada povratiti?
Možda ga nekad i povratimo. Ako kolektivni Milutini priđe bliže mom Milutinu. Ako Srpkinje siđu sa krpara i budu mnogo više rađale. I, naravno, ako se odnosi snaga u svetu izmene. Neće ni sadašnji Albanci ostati večito isti. Neće ni Albanke uvek da budu mašine za rađanje. Mlade Albanke nose suknje od jednog pedlja. Sve to ukazuje i na njihovu nizbrdicu, malaksavanje i gašenje.
Srboskeptici tvrde kako mi zapravo nemamo državu, kako je još uvek nismo ni napravili ni ustrojili kako valja...
I nismo! Mi ne znamo ni gde su granice srpske države. Za mene je još gore što ne vidim nijednog političara sa državničkim potencijalom koji bi od Srbije napravio istinsku i ozbiljnu državu. Sa Srbijom u ovakvom stanju, nama je potreban državnik koji bi bio velika ličnost. A naše vreme ne rađa velike ličnosti. Velike ličnosti se ne javljaju u malaksalim i zamorenim narodima, kakav je trenutno naš. Takve ličnosti se pojavljuju samo u narodima koji žive za velike misli i ideje.
BIOGRAFIJA I BIBLIOGRAFIJA
Danko Popović rođen je 1928. godine. Pripovedač, romansijer, esejista. U njegovoj radnoj biografiji zapisano je više filmskih scenarija, radio-drama i publicističkih tekstova. Objavio je knjige pripovedaka „Svečanost“ i „Kukurek i kost“, romane „Gospodari“, „Oficiri“, „Svinjski ujed“, „Udovice“, „Čarapići“ i „Konak u Kragujevcu“, knjige eseja: „Vreme laži“, „Događaji i priviđenja“, „Na krstu i raskršću“, „Nespokoji“, „Božur i trnje“, „Seobe stare i nove“ i „Četiri vetra“. Autor je TV drame „Karađorđe“.
MITERANOVO PISMO
„Knjiga o Milutinu“ je u Francuskoj doživela mnogo izdanja i veliki uspeh. Danko Popović čuva pismo Fransoa Miterana kojim ga pokojni francuski predsednik obaveštava da mu je drago što je u Francuskoj izašla jedna takva knjiga i što „srpski narod ne zaboravlja svoje bolove“.
Kraljevčani svoj spomenik u centru grada nazivaju „Kod Milutina“.
Zabeleženi su slučajevi ugrađivanja „Knjige o Milutinu“ u temelje kuća, sahranjivanja s njom. A jedna profesorka, koja je izučavala srpsku golgotu Prvog svetskog rata, posvedočila je da je nekoliko primeraka romana videla na grobovima naših vojnika na Krfu...
ALEKSANDROVA GREŠKA
Kralj Aleksandar Karađorđević nije na Kosovu i Metohiji naselio nijednog svog ratnika iz srpskih divizija. Nije tamo naseljavao ljude sa ratarskim mentalitetom, one koje bi i rođenog brata za preoranu brazdu potegli ušnikom među plećke. Naseljavao je na plodnoj kosovsko-metohijskoj zemlji samo čobanski mentalitet, a to je bila greška - naglašava Danko Popović.
Autor: Mila Milosavljević Izvor: Glas javnosti, 8. 8. 1999.
* * *
INTERVJU (BIBLIOFONOTEKA, 2018)
DANKO POPOVIĆ ZNAMENITI ARANĐELOVČANI
Slobodan Danko Popović rođen je na Preobraženje, 19. avgusta 1928. godine u Aranđelovcu, u familiji koja vodi poreklo od čuvenog prote Atanasija koji je 1804. godine zakleo Karađorđa i srpske ustanike. Gimnaziju je završio u rodnom gradu, a diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu. Iako po obrazovanju pravnik, po zanimanju je bio i ostao zapamćen kao najpoznatiji srpski prozni i dramski književnik. Autor je više romana, knjiga pripovedaka i eseja, radijskih i filmskih scenrija, od kojih je najpoznatiji roman „Knjiga o Milutinu“.
Od šezdesetih godina počeo je da objavljuje priče i piše romane, knjige pripovedaka „Svečanosti“ (1962), „Kukurek i kost“ (1976), romane „Čarapići“ (1969), „Oficiri“ (1979), „Kuća Lukića“ (1980), priča o praznim srpskim selima i rasejanju, „Knjiga o Milutinu“ (1984), „Gospodari“ (1985), „Udovice“, „Svinjski ujed“, „Konak u Kargujevcu“, esejistiku i publicistiku – «Vreme laži», «Događanja i priviđenja», «Nespokojni», «Na krstu i raskršću», «Seobe stare i nove», „Božuri i trnje – Monografija o porodici Dželetović“, „Četiri vetra – pisma prijatelju u Torontu“ (2004) – aktuelne oglede o našoj svakodnevici i nesporazumima i zbirka eseja posvećenih sagledavanju složene društveno-istorijske situacije u našoj zemlji i nacionalnih problema u izdanju „Prometeja“ i „Jefimije“. Prozu je objavljivao po većini jugoslovenskih listova i časopisa. Autor je više radijskih drama i filmskih scenarija – „Čaj od lipovog drveta“, „Hajduk“ (1980) Aleksandra Petkovića, nastao po motivima proze Svetolika Rankovića, a najzapamćenija ostala je TV drama „Karađorđeva smrt“ Televizije Beograd (1984). Po tekstu romana „Konak u Kragujevcu“ izvedena je i pozorišna predstava.
Kultno delo o Milutinu, najveće delo o vrlini, svojevremeno je proglašeno kao nacionalističko iako je zapravo potresna antiratna priča o mnogonapaćenom srpskom seljaku. U štampi se pojavilo 1985. godine, stidljivo, u izdanju „Književnih novina“ da bi do danas doživelo četrdeset izdanja i tiraž od preko pola milona primeraka. Novo, broširano izdanje izašlo je u junu ove godine u okviru Srpske književne zadruge, institucije, koja već dugi niz godina neguje i čuva tradiciju srpskih pisaca, njihovih dela i celokupne srpske poezije i proze i u okviru koje je 2004. godine „Knjiga o Milutinu“ doživela jubilarno divot izdanje. Kao najautentičniji pisac Šumadije, u svojim delima spojio je ratnike, državnike, umetnike i pisce rodnog kraja, ističu književni kritičari.
Tekstove je pisao iz glave naroda i kako tvrde, uspeo da postigne efekat poništavanja autorstva. Istoričar Miroslav Egerić je ovaj roman nazvao trebnik etičnosti. U više navrata, Popović je komentarisao popularnost svog romana ističući da se tu ne radi o fikciji, već o svesrpskom dedi. Znamo da je više puta s ponosom izjavljivao da su mu čitaoci mnogo puta pisali kako su Milutina “poklanjali bolesnima, stavljali ga u temelje kuće i umirali sa njim“. I u Francuskoj je doživeo mnogo izdanja i veliki uspeh. Setimo se da je Danko Popović čuvao pismo Fransoe Miterana kojim ga je francuski predsednik obavestio da mu je drago što je u Francuskoj izašla jedna takva knjiga i što „srpski narod ne zaboravlja svoje bolove“ i da je svojevremeno jedna prfesorka koja je izučavala Prvi svetski rat, nekoliko primeraka romana videla na grobovima srpskih vojnika na Krfu.
Lik šumadisjkog Milutina koji govori o svom životu, društvenim prilikama i usudu u kojima je srpski narod živeo u dvadesetom veku, postao je najuspeliji lik srpske književnosti. U jednom intervjuu od 31. decembra 2007. godine za „Glas javnosti“, na pitanje novinara kako bi opisao srpskog seljaka na pragu 2008. godine, danko Popović je odgovorio : „One koji ne žive u gradovima, ne bih mogao ni da nazovem seljacima. To je sad neki živalj između sela i grada ili možda sa periferije grada. Na selu su ostali starci, a ono malo mlađih ljudi uglavnom je neoženjeno i ne može ni da se oženi. Poneki stari momak dovede ženu odnekud preko Drine, ili sa juga Srbije, a škole po mojoj Šumadiji nemaju đaka. Ako ovako potraje, imaćemo više učitelja nego đaka. Stvari tako stoje da ne možemo znati gde će Srbi biti za dvadeset godina. Narod smo koji nema jasne izglede na budućnost. Nemamo – ili to samo ja ne prepoznajem budućnost – nijednu političku orijentaciju koja ima viziju, a bez vizije ne može ni pojedinac, ni narod! Samo guske mogu u maglu… ». Nameće se nužni zaključak da je značajni književni opus Danka Popovića nekako ostao u senci Milutina koji se otrgao od pisca i postao vrsta šumadijske biblije. Sa ove vremenske istance, može se reći da je Milutin danas govor zaboravljenih društvenih vrednosti.
Značajno je reći da je Popović dobitnik, iako malobrojnih, ali značajnih nagrada: «Stražilovo», «Isidora Sekulić», Smotre umetnosti «Mermer i zvuci» i «Stefan Prvovenčani» koja se dodeljuje za trajni doprinos nacionalnoj kulturi. Ovo priznanje dodeljeno mu je sredinom avgusta 2007. godine, a u ime predstavnika Veća ovog priznanja, Tiodor Rosić je izjavio da su «ideološko-politička iskušenja, zatiranje šumadijskog sela i stradanje srpskog seljaka posle Drugog svetskog rata u središtu tematsko-motivisanih Popovićevih opredeljenja». Milutina je nazvao šumadisjkim Davidom Štrbcem koji je u svojoj autentičnosti upisan u slavoluk najvećih književnih junaka i da je Danko Popović zaslužio da ponese ovo visoko priznanje i da se svrsta u red dostojanstvenika upravo zbog onog o čemu je govorio jer se svojim književnim sredstvima i umećem svrstao u red najvećih pisaca, ističući da «visoko delo zaslužuje visoko priznanje».
Ono što se nameće je da Danko Popović ipak nije bio toliko prisutan ni posle političkih promena. Mnogi postavljaju pitanje zašto «Knjiga o Milutinu» već nije uvrštena u đačku lektiru, jer je činjenica da većina mladog naraštaja ni ne zna ko je zapravo Danko Popović, što postaje sudbina mnogihih znamenitih srpskih pisaca u poslednje vreme. Brojni kritičari apeluju na javnost da Danka Popovića treba osloboditi «iz ideološki obojene projekcije svake vrste» i da ne smemo dozvoliti nikakvu igru sa velikanima srpske književnosti.
Posle kraće bolesti, Danko Popović, upokojio se u 81 godini, u četvrtak, 7. avgusta 2009. godine u Kragujevcu. U prisustvu velikog broja poštovalaca, akademika, književnika, kulturnih i javnih radnika, Njihovih Visočanstava princa Vladimira i princeze Brigite, Matije Bećkovića, Dobrice Erića, Vuka Draškovića, Vojislava Koštunice i drugih ličnosti javne i političke scene Srbije, opelo su služili Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije i Episkop šumadijski Jovan sa sveštenstvom. Sahranjen je 11. avgusta u porti Bukovičke crkve, nekoliko koraka od svoje kuće i imanja pod Bukuljom. Ovom prilikom, Mitropolit Amfilohije je podsetio i na Milutina za kojeg je rekao da je «srpski mnogostradalni Jov kroz koga je progovorilo biće ovog naroda, u kojem su sublimirana sva raspeća i padovi kroz koje je, tokom svoje burne istorije srpski narod prolazio, ali i uzdizanja koja je doživeo kroz tajne pokajanja i vraćanja svojim korenima».
Povodom izdanja romana «Knjiga o Milutinu» u junu 2010. godine u Beogradu, sedam književnika, književnih istoričara i kritičara odazvalo se pozivu glavnog urednika Srpske književne zadruge, Draganu Lakićeviću da učestvuju u nesvakidašnjem omažu Danku Popoviću pod nazivom «Stranica o Danku – stranica o Milutinu». Akademik Matija Bećković i Slobodan Rakitić, profesori fakulteta Stojan Đorđić i Duško Babić, kritičari Miša Ćurković, Slobodan Pavićević i naš sugrađanin, Vladan Glišić, iz rekacije Dveri srpske, čitali su i govorili po stranicu teksta o književnom velikanu. Upečatljive su bile Glišićeve reči o danima provedenim uz «Čiča Danka» pod njegovom lipom koja je bila «srpska agora gde je svaka reč bila teška kao olovo», dok je Bećković govorio o sećanjima na Popovića koga je upoznao u Valjevu pre 55 godina i tada je prvi put čitao neke njegove priče o ljudima čija su istorija i geografsko poreklo bili nepodobni. «Pisao je uporno bez uspeha, a onda ga je Bog pomilovao i pokazalo se da ima neke više pravde i doživeo je trijumf sa «Knjigom o Milutinu» To je bilo njegovih pet minuta pa je privuklo pažnju čitalaca na ono što je pisao i pre i posle», istakao je Bećković, a kritičarima prebacio što nisu imali hrabrosti da odbrane Popovićevo delo. Srpska književna zadruga napravila je ovim postupkom prvi potez u vraćanju dela i autora na pravo mesto.
Narodni muzej u Aranđelovcu ustanovio je 2011. godine književnu nagradu „Danko Popović“ koja se dodeljuje svake godine u okviru manifestacije „Pod Dankovom lipom” za najbolju knjigu proze (roman, knjiga pripovedaka) domaćih autora na srpskom jeziku, a pod pokroviteljstvom Skupštine opštine Aranđelovac.
U Beogradu je živeo na Banovom brdu, ulica Požeška 150, gde je 2016. godine postavljena spomen-ploča.
MORALNI SVETIONIK: DECENIJA OD SMRTI DANKA POPOVIĆA
Za one kojima je stalo do ove države i naroda, Danko ostaje moralni svetionik, a njegov „Milutin” simbol trpljenja, mudrosti i vere
U sredu sedmog avgusta navršava se tačno decenija otkako je otišao veliki srpski pisac Danko Popović. Povodom ove godišnjice, u Aranđelovcu će se okupiti prijatelji, poštovaoci i rodbina da odaju počast jednom istinski velikom čoveku, koji je takođe i izdanak čuvene srpske porodice čiji je predak prota Arsenije zakleo Karađorđa i srpske ustanike u Marićevića jaruzi.
Ovim povodom zamolio sam uredništvo Novog Standarda da čitaoce podseti na moj članak objavljen pre jednu deceniju u beogradskoj Politici, kako bi pre svega mladi ljudi mogli da se informišu o tome ko je bio čika Danko. Nažalost i posle njegove smrti Dankov opus je skrajnut iz srednjeg toka srpske književnosti, a Knjiga o Milutinu i dalje nije deo lektire i školskih programa.
No za one kojima je stalo do ove države i ovog naroda, Danko ostaje neprelazni moralni svetionik, a njegov Milutin simbol trpljenja, mudrosti i pre svega vere da i u najgorim trenucima naš život ima smisla i da nijedna žrtva nije uzaludna.
Ovo podsećanje na Danka značajno je i za Novi Standard. Uskoro se navršava prva godišnjica smrti pokojnog Željka, ali i prva decenija rada ovog portala koji je i nastao kao deo dešavanja u određenim intelektulanim krugovima vezanim za Danka.
Neka im je obojici laka zemlja.
SUDBINA SRPSKOG PISCA
U četvrtak 11. avgusta shvatio sam do koje mere je naše društvo razoreno, sluđeno i sistematski ostavljeno bez orijentira. U porti Bukovičke crkve sahranili smo velikog srpskog pisca Danka Popovića. Ovaj skromni čovek, veliki erudita i pisac, otišao je u tišini, pred relativno malim brojem ljudi, dok su elektronski mediji kao po komandi prećutali ovaj događaj. Ništa novo, rekao bi Danko, stoički podnoseći višedecenijsku marginalizaciju i zabranu pojavljivanja.
Smrt Danka Popovića nije običan odlazak nekog prosečnog pisca. Izgubili smo uz Boru Stankovića jednog od najvećih pisaca koje je centralna Srbija dala u dvadesetom veku, ali i osobu koja bi da je ovo normalna zemlja čitavim svojim životom i delom predstavljala moralni orijentir za sadašnje i buduće generacije. Popovići iz Aranđelovca svoje časno ime nose po čuvenom proti Arseniju koji je 1804. zakleo Karađorđa i srpske ustanike. Otud njihove kosti počivaju u senovitoj porti crkve koja stoji ispod Bukulje, nedaleko od groblja ustanika, dok se uz put pruža imanje Popovića sa Dankovom kućom i čuvenom lipom, ispod koje su se rađali gotovo svi antikomunistički pokreti i opozicione partije u poslednje dve decenije.
I sam sam u poslednjih nekoliko godina imao priliku i zadovoljstvo da poznajem ovog velikog čoveka sa kojim je druženje uvek bilo neka vrsta učenja i oplemenjivanja. Ono što je kod čiča-Danka uvek bilo fascinantno jeste izostanak svake lične ozlojeđenosti i povređenosti, a bili smo svedoci strahovitih nepravdi koje su ovom čoveku činjene i sramnih zabrana da se njegova živa reč bilo gde pojavi. Uvek ga je brinulo samo to što trendovi moralnog, demografskog, ekonomskog i kulturnog propadanja ove zemlje deluju gotovo neumitno, što energija, snaga i vitalnost koje su bujale u vreme Arsenija i Karađorđa, danas presahnjuju, a zemlja se prazni od ljudi, ideja i života. Otud je toliko vapio da se nešto uradi i da se koliko-toliko ovi trendovi zaustave i uz Božju pomoć nekako preokrenu.
Mlađe generacije danas gotovo i da ne znaju ko je bio Danko Popović. Rođen 1928. u Aranđelovcu, završio je pravni fakultet i od šezdesetih godina počeo je da objavljuje priče i romane. Njegov opus čine knjige kao što su „Čarapići”, „Kuća Lukića”, „Oficiri”, „Svinjski ujed”, „Konak u Kragujevcu” itd. Odlikovala ga je jednostavna, smirena, nepretenciozna rečenica kojom je na čudesan način uspevao da otvori vrtloge životne dinamike, emocija i tragičnosti. Stalna opsesija je razumljivo preispitivanje novije srpske istorije, drama i stradanja, zabluda i nada srpskog čoveka u poslednja dva veka.
Danko je i na drugim poljima ostavio značajan trag. Po njegovom scenariju Đorđe Kadijević je 1983. snimio izvanrednu televizijsku dramu „Karađorđeva smrt” uvodeći legendarnu glumačku podelu sa Berčekom kao Milošem i Nikolićem u ulozi Karađorđa, koju će tri godine kasnije samo preneti u serijal o Vuku Karadžiću. Radio je i scenarija za nekoliko filmskih ostvarenja od kojih je najpoznatiji „Hajduk” Aleksandra Petkovića iz 1980, nastao po motivima proze Svetolika Rankovića.
Čitavo ovo značajno stvaralaštvo pomalo nezasluženo ostalo je u senci dela koje se otelo od pisca i postalo monumentalni, testamentarni spomenik stradanjima i nadama srpskog naroda u dvadesetom veku – u „Knjizi o Milutinu”. Ova duboka i bolna hronologija srpskih stradanja u prošlom veku, pisana iz vizure srpskog seljaka Milutina, pojavila se 1985. u doba kada je titoistički jugoslovenski vid komunizma uveliko trulio i kada su Srbi bezobrazno počinjali da razmišljaju o svojoj sudbini, zabludama i greškama. U vrtlogu nastajućih jugoslovenskih turbulencija običan narod je prigrlio Milutina kao svojevrsni manifest slobode. Ovo je najprodavanija knjiga srpskog autora koja je samo u SKZ-u doživela 36 izdanja, a procenjuje se da je ukupno prodato više od 300.000 primeraka!
Sve to odvijalo se bez ikakve medijske podrške. Komunistički komesari požurili su odmah da knjigu osude kao „srpski nacionalizam”, da je proglase političkim pamfletom, da joj odreknu bilo kakvu umetničku vrednost i da samog Danka gurnu još dublje na društvenu marginu. Toliko su dobro odradili svoj posao da Danka već dve decenije nema u medijima a bila su mu zatvorena vrata i za sve druge oblike izražavanja. Čak ni vest o njegovoj smrti nije mogla dostojno da se isprati, a evo i posle nje isti komitetski sekretari nastavljaju da ga i mrtvog šikaniraju.
Na sramotu nas kao naroda ide činjenica da Danko zbog političke nepodobnosti nije dobio nacionalnu penziju. Uzgred, tada su na vlasti bila dvojica političara koje je kao i mnoge druge zadužio i koji su se čak i na sahrani pojavili…
No nije kasno da se ispravi jedna druga sramota. Dankove knjige, pa čak ni ona o Milutinu, nisu deo školske lektire. Pozivam našu javnost i prosvetne vlasti da se ova sramota ispravi i da se „Knjiga o Milutinu”, najveće srpsko delo o vrlini, uvrsti u školski program.
Komentara: 0