Profesor Džon Kiting stajao je na svojoj katedri. Sa stola je gledao potpuno pogubljene đake, koji nisu shvatali zašto njihov omiljeni predavač, i to profesor književnosti - stoji na stolu.

"Stojim na svom stolu da bih sebe podsetio da iznova i iznova moramo da gledamo na stvari - na drugačiji način", reče on, a onda se osvrnu oko sebe, razgledajući, te dodade: "Hm. Da. Svet izgleda veoma drugačije odavde. Ne verujete mi? Dođite, uverite se sami", pozva on učenike svoje.

I, dok su jedan po jedan napuštali svoje klupe i penjali se na njegov sto, reče im i sledeće:

"Baš kada vam se učini da znate nešto, treba to nešto da sagledate iz drugog ugla. Ma koliko vam se to učini smešno, ili pogrešno, morate da pokušate. I kada čitate, nemojte samo da mislite o tome šta je autor mislio. Razmislite o onome - što vi mislite. Deco, morate nastojati da pronađete sopstveni glas. Jer, što više na to čekate, sve je manje verovatno da ćete ga naći uopste. Tore je rekao: "Mnogi ljudi provode život u tihom očaju". Nemojte da se sa tim mirite. Promenite to!"

Društvo mrtvih pesnika