„Neću ništa što nije život, temperament, stvarnost!”
Francuski romanopisac Emil Zola (1840-1902) poznat je kao osnivač naturalističkog pravca u književnosti. Iako je potekao iz romantizma, kasnije u svom stvaralaštvu, pod uticajem razvoja prirodnih nauka on pokušava da naučna saznanja primeni u literaturi, usled čega nastaje eksperimentalni roman. Čovek je proizvod nasleđa, sredine i istorijskog trenutka, smatrali su naturalisti. Izbegavajući sentimentalnost, težili su ka što racionalnijim opisima života i društva sa ciljem da objektivno prikažu slabosti kroz likove sa svim njihovim socijalnim i psiološkim problemima.
Smatra se da su na Zolino stvaralaštvo uticali Onore de Balzak i pozitivizam Ogista Konta. Temperamentan i angažovan, bavio se i novinarstvom i politikom. Njegov članak „Optužujem“ vezan za suđenje oficiru Alfredu Drajfusu izazvao je burne reakcije. Do svoje 48. godine, Emil Zola je već doživeo veliki književni uspeh i to ne samo u Francuskoj, već i u svetu. Bez preterivanja, mogao je stati rame uz rame uz Tolstoja i Viktora Igoa. Najpoznatiji Zolini romani su upravo „Žerminal“, “Kaljuga”, “Tereza Raken”, “Nana”, “Zemlja”, „Jazbina“, „Čovek zver“ i mnogi drugi. Bio je strastveni borac protiv moralnog propadanja.
Mnogi bi stil kojim je „Žerminal“ napisan okarakterisali besramnim ili banalnim. Nema svako „stomak“ za prostakluke, nemoral, mulj ekstremnog siromaštva, nasilje i sve ono što čini ogoljenu sliku jednog bednog života. Ali Zolin junak je u tom mulju borac za egzistenciju. I često pobednik.
Žerminal je objavljen 1885. godine. Opisuje, tipično za drugu polovinu XIX veka, buržuasko eksploatisanje radničke klase. Reč „žerminal“ označava prolećni mesec, mesec klijanja, možda san onog ko je gladan. Glad je dominantna tema u romanu. Kao dete koje je rano izgubilo oca, pisac je iz ličnog iskustva mogao preneti kako se živi, smrzava, na marginama, u radničkim četvrtima, bez vode, svetla i sl.
Mladić Etjen Lantje u potrazi za poslom nađe se u rudarskom mestu Vore. I tu već vlada kriza, gazde zatvaraju, otpuštaju. Porodica Mae sa sedmoro dece prihvata ga, a sa nekima od njih će nadalje raditi u rudniku. Njihov skučeni život u jednoj prostoriji odvija se onako kako mora, a moralo se zaboraviti na sramotu. Svi zajedno jedu, ljube se, svađaju, boluju, peru. A mladost, kao mladost pronađe i tu mesta za ljubav. Etjenu postaje veoma draga devojka Katarina. Emocije se rađaju i sa njene strane, ali ona ne uspeva da se za njih izbori. Drugi mladić, Šaval je osvaja na način koji ne ostvavlja mnogo izbora. Njihovo rivalstvo nikad nije prestalo, kao ni Šavalovo iživljavanje nad devojkom u napadima ljubomore.
Zbog nebrige o bezbednosti i uslovima za rad rudara, dešavale se strahovite stvari. Odron je usmrtio mnoge, a neki su ostali bez nogu, kao Žan Mae. Onesposobljeni za rad bivali su kao osuđeni na smrt. Vremenom, ogorčenje prelazi svaku granicu i rudari počinju da štrajkuju, neki samo zbog veće plate, drugi zbog vizije pravednijeg života. Etjen se od početka ističe svojim govorima. Međutim, dugotrajni štrajkovi bez vidnog rezultata, razdražili su masu. Situacija se usijavala. Bili su tučeni, ali su se tukli i između sebe, jedni druge nazivali kukavicama, pomalo zaboravljajući ko ih je do tog stanja doveo. Vlasnici rudnika dovode vojsku, a štrajkači se povezuju s ljudima iz drugih rudnika. Oružanom silom i hapšenjima, štrajk na kraju ipak biva osujećen. Mnogi su prinuđeni da se vrate na posao da bi preživeli. Etjen, Katarina i Šaval u toku rada stradaju u nesreći u oknu. Njih dvadesetak ostaju zarobljeni pod zemljom. Danima su gladni i žedni, ponestaje im svetla, zatim vazduha, a kao za inat, voda počinje da nadolazi. Čak i u tim trenucima zloba ne miruje, Šaval ucenjuje Katarinu korom hleba da zaboravi na Etjena. Ona posustaje, a bednik je onako polu-mrtvu napastvuje. Etjen je preživeo. Spasioci su se konačno pojavili. Etjenova voljena poslednjim izdahom postaje njegova ali ostaje zauvek za njim.
Utisak nakon pročitanog je večito aktuelna zapitanost da li je preživljavanje isto što i život.
Komentara: 0