Evropa i Srbi: Draga Jonaš

DRAGA ILIĆ - JONAŠ (1922-2007)
IN MEMORIAM ZNAMENITOJ VALJEVKI

Kad je 28. avgusta uveče objavljena vest da je umrla Draga Jonaš, dugogodišnji spiker Radio Beograda (tri i po decenije), prva pomisao je bila – po kome će se od sada znati kako se dobro i kako pravilno govori srpskim jezikom. Bez ove Valjevke ta praznina će dugo trajati. U poslu koji je radila od nje nije bilo boljih. Svojom izuzetnom sposobnošću, stečenom velikim dugotrajnim radom, Draga Jonaš je proslavila svoj zavičaj – Valjevski kraj.

Draga Jonas

^{Sa promocije Biografskog leksikona Valjevskog kraja u svečanoj saliValjevske gimnazije:
Milenko Radović, Draga Jonaš i prof. dr Dragan Stojanović (Foto: Ljuba Ranković)}

Draga Ilić-Jonaš je rođena u Valjevu 10. septembra 1922. godine. Otac Bogoljub, rodom iz Drlače u Azbukovici, bio je abadžija, potom trgovac, pa opštinski dobošar. Majka Gospava. Braća su joj Dragutin i Dragoljub, oba prerano umrli učitelji i pesnici. Osnovnu školu je učila u Valjevu, niže razrede gimnazije u Užicu i Valjevu, Državnu trgovačku akademiju u Beogradu. Drugi svetski rat je provela u Valjevu i Beogradu i bivala hapšena zbog sumnji da sarađuje sa partizanima. U programima Radio Beograda i emisijama Televizije Beograd učestvovala je i posle penzionisanja, 1. januara 1985. Naporedo je radila i na obučavanju stvaralaca radijskih programa da usavrše svoju govornu kulturu.

Tako izgleda, sažeto izložen, životopis ove velike Valjevke. Uz pesnikinju Desanku Maksimović i istoričara umetnosti Gordanu Babić svakako najznačajnije.

* * *

Mnogo šta važnog i zanimljivog o Dragi Jonaš ostaje u pamćenju onih što su je poznavali i imali čast i zadovoljstvo da sa njom sarađuju. Ponešto od te privilegije pokatkad je i nama u preduzeću „Kolubara” pripadalo. Draga Jonaš je bila čitalac naših izdanja, uključujući i Reviju „Kolubara”. Uz tu počast ukazivala nam je još i veću obraćajući nam pažnju na naše omaške, ne samo one jezičke prirode.

Uredništvo Revije predložilo je u leto 1998. godine valjevskoj opštinskoj vlasti da Septembarsku nagradu, najveće priznanje koje Valjevo nekome dodeljuje, uruči za tu godinu Dragi Jonaš. Učinili smo to sa osećanjem sigurnosti da je ona ovo odličje po svemu davno zaslužila i da se, makar sa zakašnjenjem, otklanja nezasluženi zaborav. Lepim člankom „Draga Jonaš ili pohvala ljudskom govoru” to naše zalaganje podržao je onda i Milenko Radović. Naš predlog je, međutim, polovično uvažen – Septembarska nagrada je data jednom ondašnjem uticajnom političaru, Valjevcu doduše, a Draga Jonaš („legendarni spiker” – zapisano je onda u našim novinama) i brankovinski prota Vladan Kovačević sa još osamnaestoro utešno počastvovani (bolje je reći: poniženi) Plaketom Valjeva. Koja, po svemu sudeći, Dragi nikada nije ni uručena.

Te jeseni učestvovala je u svečanoj dvorani Valjevske gimnazije, u predstavljanju prve knjige našeg Biografskog leksikona Valjevskog kraja.

Poslednja dva dolaska Drage Jonaš u rodno Valjevo dogodili su se prošle godine iz „profesionalnih” razloga. Učestvovala je u emisijama Radio Beograda koje se „u živo” emituju u poponoćnim časovima. Prva iz studija Radio Valjeva, druga iz porodične kuće Jokića, dr Slađane i dr Zorana.

Zdravko Ranković
Izvor: Revija Kolubara

EVROPA I SRBI: DRAGA JONAŠ

Draga Jonaš je bila vrhunski spiker i blistavi poznavalac maternjeg jezika. Ovaj intervju je snimljen nekoliko meseci pre njene smrti 2007.

Generacije slušalaca Radio Beograda su učile srpski, slušajući najuzorniji spikerski govor gospođe Jonaš.

Decenijama ih je, svakodnevno, obaveštavala o svemu što se događa u zemlji i svetu, usađujući im nenametljivo, najuzorniji, vukovski, srpski jezik.

Gospođa Jonaš je i stotinama mladih ljudi koji se profesionalno bave radijskim i televizijskim novinarstvom, bila učitelj. Najčešće i nedostižni uzor...

Gostujući u seriji „Evropa i Srbi" Obrazovno-naučne redakcije RTS, ona je tada govorila: o ulozi jezika za jedan narod; o kulturi govora u Srbiji; o jeziku u medijima; o najčešćim greškama i načinima da se one ublaže; o tome koliko i kako Srbi čuvaju svoj jezik i svoje ćirilično pismo...

Teško da je ma ko, u novijoj istoriji srpskog naroda, učinio išta konkretnije, masovnije i „narodskije" za Vuka i vlastiti maternji jezik, od gospođe Drage Ilić Jonaš.

* * *

Krupna je reč da kažem - izdajstvo. Ako se stidiš svoga korena - stidiš se svoga porekla. Ćirilica je naša. Da li se Grci odriču svoja pisma? Da li se drugi narodi odriču svoga pisma? Ne odriču se ni oni što nekoliko stotina ili hiljada znakova upotrebljavaju. Čuvaju taj svoj jeziku, uče ga i prenose ga dalje. A mi ćemo da uđemo u Evropu ili pomoću lošeg engleskog ili lošeg francuskog... Čist kompleks inferiornosti - smatramo da manje vredimo ako smo svoji.

- Šta da se radi?

Jednostavno da se počne učiti, maltene, od početka. Prvo, u školama da se obrati daleko veća pažnja osnovnom učenju. Neke elementarne stvari ne smemo propuštati.

* * *

Ima čitav pokret jedan - feminiziranje jezika. To je krenulo u skupštini kod nas, a ujedno je to jedna dama psiholingvista koja sve pretvara što može da se pretvori u ženski rod. Za nju je psihološkinja, stručnjakinja, borkinja, sudinica... I onda me je to podbolo da ja pitam šta rade drugi kulturni jezici. Da li recimo, ako se neka žena bavi muškim zanimanjem, na primer sudija je, a ona je Francuskinja, ona mora da napiše - ta i ta, po imenu, pa da ispred zanimanja metne "la" - da se vidi da je ona žena. Ili će to nekako drukčije izraziti, da l’ će da kaže "madam le profesor"? Ali profesor će ostati muškog roda.

I, počelo je to kroz štampu, na moju radost. Ja sam očekivala da neko nešto kompetentnije i pametnije od mene kaže, a ja sam imala u sebi šta mislim o svemu tome, o tom feminiziranju jezika. Doktor Bogdan Terzić, naš sjajan lingvista, kaže da je priroda jezika takva da se opire. On je dao jedan prost primer: to je škola učenika. Sa tim učenik pokrije i učenice...

To feminiziranje, da je neko borkinja ili borac, ili da je sudinica, meni nikako nije išlo, pa sam se setila Romena Rolana i njegovog junaka koji je rekao, doslovce - "ne treba prdeti iznad guzice". I ja sam tada rekla - mi baš to sada radimo.

Urednik, scenarista i voditelj: Vojislav Laletin
Režija: Jelisaveta Janić
Izvor: RTS

Nagrade i priznanja

Za svoj rad je dobila brojne nagrade među kojima su i „Vukova nagrada” za 2004. godinu, za unapređenje srpske kulture, prosvete i nauke i „Zlatni mikrofon”, najviše priznanje Radio Beograda.

Dokumentarni filmovi

Učestvovala je u nekoliko dokumentarnih filmova o drugima kao narator ili kao učesnik gde je govorila o sebi i svome radu.