Po Somboru i okolnim naselјima, kao i po celoj Bačkoj i Vojvodini, raširen je, još uvek, prastari običaj pletenja ivanjdanskih venčića. Pletenje venčića od ivanjskog i drugog letnjeg cveća predstavlјa očuvani ritual dubokih paganskih i staroslovenskih korena.
Ivanjdan (Ivandan, Ivanje), koji se poklapa sa hrišćanskim praznikom Rođenja svetog Jovana Krstitelјa i Preteče (kod pravoslavnih hrišćana 24. juna po julijanskom, odnosno 7. jula po gregorijanskom kalendaru), predstavlјa jedan od najvažnijih datuma u narodnom kalendaru svih slovenskih naroda i neposredno je vezan za dan letnjeg solsticija ili dugodnevnice, a u osnovi njegovih ritualnih običaja nalazilo se poštovanje kulta sunca i svetlosti. U godišnjem krugu, ovaj praznik bio je simetričan Božiću, kao danu zimskog solsticija. Najvažniji sadržaji obreda tog dana predstavlјale su ritualne radnje kao što su berba bilјaka i kićenje kuća, dvorišta, lјudi i domaćih životinja zelenilom, odlazak na vodu i potapanje cvetnih i bilјnih venaca i trava, kao i palјenje i preskakanje vatri, sa igrama oko vatre. U klasičnom antropološkom delu o proučavanju magije i religije „Zlatna grana“ Džejmsa Džojsa Frejzera, navedeno je da je praznik Ivana Kupala (Ivanjdan), koji se u Rusiji i Ukrajini proslavlјa ubrzo posle letnje dugodnevnice i koji je, u Ukrajini, neposredno vezan i sa pletenjem venčića od letnjeg cveća, u stvari prvobitan paganski ritual plodnosti. Rituali sa branjem ivanjskog cveća i drugih bilјaka predstavlјaju jedan od najstalnijih opšteslovenskih elemenata ovog obreda, a o berbi bilјa i pletenju venaca na taj dan svedoči mnoštvo srednjovekovnih izvora.
I u Somboru i okolini, među ovdašnjim starosedelačkim srpskim živlјem, sačuvani su mnogi prastari običaji vezani za Ivanjdan. U gradu, po okolnim salaškim naselјima i selima, i danas se o Ivanjdanu, po uglovima ulica ili raskršćima, predveče pale ivanjske vatre, koje, kada se razgore, preskaču momci i devojke). Osim ivanjskih vatri, raširen je među Srbima u Somboru i okolini i drugi običaj vezan za Ivanjdan, a to je pletenje venčića od ivanjskog cveća. Ivanjsko cveće (Galium verum), jarko žute boje i igličastih listova, omilјeno je u našem narodu, a prema hrišćanskoj mitologiji posvećeno je Svetom Jovanu letnjem ili Bogorodici (Veselin Čajkanović beleži narodno predanje da je Bogorodica, kada je htela da okumi svetog Jovana, uzela kitu ivanjskog cveća i otišla svetom Jovanu, poklonila mu se krotko i smerno, i zamolila ga da primi kumstvo).
U predvečerje Ivanjdana (ili na sam dan praznika, ali u zoru, pre izlaska sunca) devojke i žene su, u povorci, obučene svečano i pevajući obredne pesme (slična pojava zabeležena je i u Bugarskoj), brale po polјima ivanjsko cveće od kojih su plele ivanjske venčiće. Pletući ih, kako je polovinom 19. stoleća zapisala Milica Stojadinović Srpkinja, pevale su:
Ivanjsko cveće, petrovsko, zelenim polјem cvetalo; Ivan je cveća nabrao, majci u krilo metao, a majka s krila na zemlјu.
Druga, slična, pesma pevala je:
Ivanjsko cveće petrovsko, Ivan ga bere te bere, majci ga meće u krilo, a majka Petru na glavu.
I u Ukrajini je ovaj običaj bio skoro istovetan. Kasnije su nestale povorke, a ivanjsko cveće su brala deca ili starije žene.
U ivanjdanske venčiće je, osim ivanjskog cveća, pleteno i drugo (slamno) cveće koje je cvetalo početkom leta. Često bi u venčić bila upletena i glavica belog luka, koja je trebalo da zaštiti kuću i ukućane od zlih sila i nevolјa (kao i od groma), a smatralo se i da je taj luk iz venčića lekovit. Bilo je poželјno da ivanjdanski venčić bude i estetski lep, pa su posebno bile cenjene žene koje su umele da ispletu najlepše venčiće. Venčić je postavlјan na ulična ulazna vrata ili kapiju kuće (ređe na kućni zid, između dva prozora), a na salašu je vešan na ulazna dvorišna vrata salaškog okopa, obično načinjena od bagremovih ili dudovih cepanih trupaca (venčići, ili barem stručci ivanjskog cveća, stavlјani su ponegde i na sve ostale zgrade i stočne staje u kućnom ili salaškom dvorištu). Ivanjdanski venčići nošeni su i na groblјa (večne kuće), gde su vešani o krstove ili spomenike predaka i preminulih ukućana.
Smatralo se da venčići ispleteni od ivanjskog cveća imaju lekovitu moć, pa su kroz venčić provlačena kržlјava deca da bi bolјe napredovala, a sokom od ivanjskog cveća lečene su posekotine i napajale su se metilјave ovce. Bolesnici su se kupali u vodi u koju bi prethodno bio potoplјen ivanjdanski venčić, koji je (kao i u Rusiji ili Ukrajini) korišten i u lјubavnoj magiji (devojke bi bacale venčić na krov kuće, pa ako venčić ne padne sa krova bio je to znak da će se te jeseni udati, a ako padne dole, da neće).
U Somboru, gradu sa nacionalno i verski mešovitim stanovništvom, kao i po okolnim selima, po ivanjdanskim venčićima su se raspoznavale srpske kuće i bilo je nezamislivo da srpski domaćin na kapiji svoje kuće, ili salaša, nema obešen ivanjdanski venčić. Ovaj običaj je u znatnoj meri sačuvan i do danas, iako velika većina Somboraca venčiće više ne plete sama, niti im pridaje ritualni značaj, već ih kupuje na pijaci.
Pre par godina bio sam autor teksta fotomonografije umetničkog fotografa Rajka R. Karišića “Ivanjdanski venčići”, u kojoj je objavljeno preko stotinu fotografija somborskih ivanjdanskih venčića i koja je imala i estetsku i etnografsku vrednost za Sombor i Somborce, te živo svedočila o održavanju prastare tradicije vezane za Ivanjdan, ali i o lepoti i raznolikosti njenog osnovnog sadržaja – ivanjdanskog venčića.
Foto: Ukrajinski običaj pletenja venčića od cveća za Ivandan - Ivana Kupalu; Ivanjdanski venčići na somborskim kućama - Rajko R. Karišić; Ivanjdanski venčići po kapijama i fasadama somborskih kuća - Rajko R. Karišić)
Komentara: 0