Mi smo mali narod velikih ljudi. Ponosni smo što je Nobelovac Ivo Andrić (1892-1975) ovim prostorom hodao, njega oplemenio i u amanet nam ostavio trajne vrednosti. Rođen u Travniku, odrastao u Višegradu, studirao u Zagrebu i Gracu, a zahvaljući poslu, obišao je svet. Ipak, veliki deo svog života proveo u Beogradu i mnogo ga je zavoleo. Tu je i sahranjen u Aleji zaslužnih građana.
Roman „Na Drini ćuprija“ je već 1953. preveden na nemački jezik, a Nobelovu nagradu dobio je 1961. godine. Međutim, ni po čemu ne zaostaju brojna druga Adnrićeva čeda. On je majstor jasnog izraza, karakterizacije balkanskog mentaliteta, istoričar i još mnogo toga. Prvo delo „Ex ponto“, pesme u prozi, napisao je nakon zatočeništva. Naime, bio je nepravedno optužen za saučešništvo u ubistvu prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu. Pomilovan je 1917. Usledila je njegova diplomatska karijera koju je uspešno uskladio sa svojim književnim radom, mada se više puta izjasnio da je pisanje njegov pravi poziv. Među ostalim pripovetkama i romanima iz zrelijih dana, najpoznatiji su „Most na žepi“, „Travnička hronika“, „Gospođica“, „Jelena, žena koje nema“ i posthumno objavljena knjiga „Znakovi pored puta“.
„Znakovi pored puta“ su jedno svojevrsno filozofsko delo, malo neobične forme. To su fragmenti iz života u vidu crtica. Inspirisani su raznim prizorima sa putovanja, susretima i događajima tokom piščevog života. Javljale su se iznenada, kao bljesak inspiracije i, srećom po nas, sačuvane su u izvornom obliku, najpre u vidu beleški, a onda sabrane u jedno delo, životnu priču jednog velikog mislioca. Plod su zapažanja i promišljanja o životu, ljudima, ljubavi i umetnosti tokom dugog vremenskog perioda.
Analitički pristup životu, često psihoanalitički pristup ljudskim reakcijama i duboki metafizički elaborati, skupljeni na jednom mestu, kao riznica mudrosti, nenametljivo nagone čitaoca na razmišljanje. Pomalo nalik na dnevnik jednog inelektualca, knjiga nudi, kao što sam naziv govori, putokaze za prevazilaženje dilema i lakše suočavanje sa životnim poteškoćama.
Razumevanje problema je pola njegovog rešenja. Ali čovek se ne rađa sa iskustvom, postepeno ga stiče. Trnovit je to put, pun padova, pun beznađa. Kao što u pojedinim romanima prikazuje promene nekog podneblja kroz vekove, kao što prevazilazi razlike među ljudima simboličnim tkanjem priče vezane za mostove, tako u knjizi „Znakovi pored puta“ Andrić pokazuje različite poglede na svet u različitim životnim dobima svakoga od nas.
Andrić se bavi krivicom, unutrašnjim konfliktima, prihvatanjem, praštanjem, strahovima, svim slabostima čoveka i društva, ali ne kroz osudu, već kroz jedno, gotovo roditeljsko razumevanje. Sav taj miks dobra i zla je s nekim razlogom nama dat i iz svega nešto dobro može proizaći. Univerzalnost je još jedna od bitnih odlika ovog dela. Stoga ne čudi činjenica da se navodi knjige često i rado citiraju i služe kao inspiracija drugim autorima i književnoj kritici.
„Što ne boli - to nije život, što ne prolazi - to nije sreća“, kaže Andrić.
Komentara: 0